Прилози

У већини западних медија, хапшење Радована Караџића приказано је као "задовољење правде са закашњењем од 13 година", а његову одговорност за ратне злочине скоро да нико и не доводи у питање.
Међутим у Русији, како се чини, на читаву причу се гледа из потпуно другог угла.
Наиме, током недавног контакт програма на једној од најпопуларнмијих руских радио станица, 'Еху Москве', тема је било управо хапшење Караџића. Слушаоци су брзо почели да се јављају у програм, и сместа је постало јасно да већина њих не одобрава хапшење бившег лидера босанских Срба.
Једна старија госпођа из Москве није одговорила на питање водитеља, већ је сама поставила питање - ко ће одговарати за страдање грађана Србије током НАТО бомбардовања?
Водитељи су током емисије спровели и анкету, која је показала да тек сваки пети слушалац верује Хашком трибуналу; 80 одсто оних који су се јавили сматрали су да је тај суд антисрпски.
Херој или злочинац?
И ББЦ-јева интернет страница на руском језику организовала је гласање о хапшењу Радована Караџића.
Две трећине оних који су гласали не верује Хашком суду, каже један од новинара ББЦ-јевог сервиса на руском, Лина Разовскаја:

У порти ораховачке цркве сачекала ме је песма „Србадија кличе цела, не дамо те Косово“. Стотинак малишана са „златним грожђем“ у очима певало је о свом и нашем Косову. А ја сам у себи плакала... Било ме је срамота да виде како ја плачем, иако живим у слободној и богатој Канади, а они певају у заробљеном и сиромашном Ораховцу. Овим речима описала је недавни сусрет са Србима на Космету Радмила Мићић, Српкиња из Канаде, која се на предлог мајки са Космета нашла међу добитницима српског пасоша.
- Други пут донесите ми и слободу - рекла ми је мала црноока девојчица Анђелија у Ораховцу, а мени се грло заледило.
Радмила је на Космету, тачније у Метохији, била половином јула ове године. Уз помоћ Министарства за Косово и Метохију и уз благослов епископа липљанског Теодосија обишла је све енклаве у Метохији. Заједно са монасима из Дечана, српској деци поделила је 50.000 долара, прикупљених у Канади.
- Свако дете у Метохији је добило по 40 евра, али и додир и загрљај од српске заједнице из Канаде - каже она. Акцију је назвала, ову последњу, „650 осмеха за 650 деце“, што је, како каже, отприлике број српске деце који живи у Метохији.

Ја сам Радовану био једина веза са спољним светом и породицом. Трајало је то пуних пет-шест година. То је била моја морална обавеза, мој дуг према породици. Не плашим се последица. Зашта да бринем? Ко ће да му помогне ако нећу ја?
Овако за “Новости” ексклузивно говори Драган Караџић, синовац Радована Караџића, једини сведок, како сам тврди, његовог живота последњих година. У Београду. И како каже - једина његова мрежа помагача.
Драган нам са поносом и видном сетом показује два телефона: један стричев, други свој. Оба су имала укуцан само по један број: Радован - Драганов, Драган - стричев. Тај телефон је, када је Радован ухапшен, открио везу стрица и синовца. Касније је враћен Драгану. Оба телефона он сада носи са собом.
- Углавном смо имали комуникацију порукама. Он би ми јавио шта му треба, а ја сам то извршавао. Носио сам му храну, новине. Преносио инфомације о породици. Наравно да сам знао да ме прате, али поносан сам на себе. Био сам изузетно вешт. Мене нису могли стићи. Углавном сам мењао по три-четири таксија да бих стигао до њега, прича са узбуђењем.
Последњих месец дана Драган је био у Никшићу и криви себе што му је стриц ухапшен:

Хапшење Радована Караџића славило се не само на сарајевским улицама. Оно се отворено славило и понеким београдским медијима. Врхунац те среће остао је записан у коментарима објављеним на сајту Б92, на вест о хапшењу Караџића. „Коначно!”, „Јее!”, „Халелујах!”, „Вау!”, „А сад, јуриш у Европу!”, само су неки од преко 300 одушевљених коментара који стоје на мрежној страници ове телевизије.
Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула. Хашки суд је, после ослобађајућих пресуда Орићу и Харадинају за мене дефинитивно престао бити суд правде. Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници. Али, он макар лично никога није убио. Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином, слободни од сваке кривице, слободни од сваког захтева за правдом.
Само два примера њихових грозних злочина овде ћу поменути. Ибран Мустафић, један од оснивача СДА у Сребреници, у књизи „Планирани хаос” (стр. 288) сведочи да му је Насер Орић једном испричао следеће: „Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и када је почело клање, мени је допао Слободан Инић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!”.

Уз аплауз и овације родитељи и пријатељи дочекали су јуче на аеродрому „Никола Тесла“ математичке олимпијце Луку Милићевића, Душана Милијанчевића, Марију Јелић, Теодора фон Бурга, Александра Васиљковића и Владимира Николића. Наша национална екипа је из Мадрида, осим сувенира, донела четири медаље и две похвале освојених на 49. Међународној олимпијади младих математичара.
Освојили много медаља
Ученици Математичке гимназије су, од њеног оснивања, тридесетак пута учествовали на међународним олимпијадама са којих су, до сада, донели пет златних медаља: две 1974. и по једну 1999, 2007. и 2008. године. Учествовали су на многим међународним такмичењима на којима су освојили 300 медаља. Осим изузетног успеха из области математике, физике, информатике и астрономије, гимназијалци су освајали и награде на републичким такмичењима из српског језика и књижевности, историје, шаха, али и глуме, рецитовања, спорта, дебатовања.
Авион са нашим младим Олимпијцима, иначе ученицима Математичке гимназије, слетео је са пола сата закашњења у 15.45 сати што додатно унервозило родитеље који су нестрпљиво чекали своју децу, али је појачало и одушевљење кад су они поносно изашли са медаљама око врата.

Драган Давид Дабић, односно Радован Караџић према тврдњама власти у Београду, писао је за београдски магазин "Здрав живот", а истовремено, држао је и предавања везана за духовни живот, потврдио је за РТС Онлајн главни уредник тог листа Горан Којић.
Драган Давид Дабић је писао за београдски магазин "Здрав живот", а истовремено, држао је и предавања везана за духовни живот, али Којић ни остали запослени у тој редакцији ни једног тренутка нису посумњали да се ради о једном од најтраженијих хашких бегунаца.
"Упознао сам га у септембру на предавању о духовности. Са њим ме упознао један пријатељ и одавао је утисак јако финог и човека упућеног у духовност. Са дугом брадом и косом не личи на Караџића. Никада не бих посумњао," рекао је Којић.

У кишној паљанској ноћи и јутру шок, ћутање и неверица три су речи које најбоље описују стање у некадашњој ратној престоници РС након вести да је ухапшен Радован Караџић.

Чланови Караџићеве породице, ни јутрос, а ни синоћ нису били расположени за причу с новинарима. За вест о хапшењу Радована чули су из медија. „Сад бар знамо да је жив", рекла је Љиљана Зелен Караџић, супруга до јуче најтраженијег хашког оптуженика, новинарима који су се синоћ окупили пред кућом у којој живи. Ни она, као ни кћерка Соња Караџић - Јовичевић нису хтеле да се појаве пред камерама бројних домаћих и светских медија.
Ретки пролазници на улицама Пала такође су одбијали да дају било какав коментар. Иза поноћи била је отворена само једна кафана у центру општине, у којој се ћутке гледао програм РТС-а.
Мишљења оних који су се јутрос одважили да причају с новинарима су подељена. Једни су склони да поверују да ће Караџићево хапшење допринети да престане стални политички притисак на РС, а други, пак, не мисле тако и хапшење бившег председника РС виде као још једну неправду према Србима док се у Хагу ослобађају оптужени Бошњаци, Албанци и Хрвати.

Амерички председник Џорџ Буш обећао је лидерима косовских Албанаца наставак помоћи САД у придобијању даље међународне подршке независности, коју је Косово једнострано прогласило средином фебруара, оштро се противећи било каквој подели територије између Срба и Албанаца.
„Одлучан сам присталица независности Косова и против сам било какве поделе...Обећао сам да ће САД наставити да раде са државама које још нису признале независно Косово како би то што је пре могуће и учиниле," рекао је Буш после сусрета са председником и премијером Косова Фатмиром Сејдиуом и Хашимом Тачијем.
Посета косовских лидера Вашингтону сматра се за „окудач" нове дипломатске офанзиве усмерене новом таласу признања независности, обзиром са Приштина, али и САД очекују да ће до септембарског заседања Генералне скупштине Уједињених нација сакупити подршку довољну да Косово истакне снажну кандидатуру за чланство у светској организацији.
Косово су, за нешто више од 150 дана, колико је прошло од проглашења независности, признале  43 државе, односно ни половина броја потребног за чланство у светској организацији.

Најновије истраживање међу имигрантима који живе у три највећа канадска града показало је да код њих постоји изразито јак осећај припадности држави у коју су се доселили.
Интересантно је да се та веза показала се јачом од осталих, јер је скоро девет од десет испитаника одговорило да су веома или прилично јако везани за Канаду.
На другом месту је осећај припадности граду у којем живе, подједнако као и језику којим говоре.
По речима Џека Џедвеба, директора Асоцијације за канадске студије која је радила ово истраживање, језик је веома важан, као средство комуникације, али и као ознака идентитета за многе имигранте.
Иза ових најважнијих одредница следе провинција, па земља порекла, која је готово изједначена са етничком или културном групом којој припадају.

Полемике хрватске јавности о све чешћем истицању фашистичких симбола, додатно су оснажена после недавне пресуде суда за људска права у Стразбуру, који је одлучио да је ношење црвене звезде петокраке основно људско право.
Наиме, део јавности у Хрватској пресуду Суда у Стразбуру оцењује као лошу вест за велики део хрватског народа, који је трпео злочине под комунизмом.
Став неких интелектуалаца и политичких странака је, наиме, да је неопходно у свему изједначити комунизам и фашизам.
Историчари, међутим, оцењују да је таква идеја неутемељена.
Условна казна затвора младићу који је носио усташку капу на Томпсоновом концерту у Загребу, у Хрватској би се, судећи по медијским написима, лакше поднела када би се једнако кажњавали и они који у јавности, рецимо, промовишу социјализам или носе нека комунистичка обележја.
Истицање фашистичких симбола у Хрватској је већ забрањено, али има и оних, који се кao саборски заступници и лидери десничарске Хрватске странке права, залажу за потпуно изједначавање комунизма и фашизма.