Прилози

Његово преосвештенство епископ рашко-призренски Артемије изјавио је у интервјуу за Срну да је вредност уништене црквене имовине на Косову и Метохији непроцењива - да се грађевине и могу обновити, али да се културна и духовна вредност никада и ничим не могу надокнадити, нити објективно вредновати.
Он је напоменуо да обнова српских светиња на Косову и Метохији тече паралелно на два колосека - једна је насилна и неодржива коју спроводе Савјет Европе, који и даје средства, и Привремене институције самоуправе на Косову, а други вид је одржива обнова коју проводи Епархија рашко-призренска уз помоћ и финансијску подршку државе Србије.
Он је нагласио да обавеза и одговорност за безбедност православних Срба на Косову и Метохији лежи на држави Србији чији су они грађани.
"Време ће показати колико су и та наша надања оправдана. Од става и доследности Београда у одбрани суверенитета и територијалног интегритета државе Србије зависиће и став и заштита коју с правом очекујемо од наше једноверне и једнокрвне браће Руса, којима смо за досадашњу подршку и заузимање на међународном плану веома захвални" - поручио је владика Артемије.

Српски дечак Лазар Огњеновић (3), који је пре четири месеца, док га је деда шетао у колицима, упао у језеро Мичиген поред Чикага, данас је потпуно опорављен и неће имати никаквих здравствених последица.
Први пут када је 18. априла, чикашки ватрогасац Брајан Ото угледао малог Лазара, он је беживотно лежао у дубини од преко три и по метра испод мутне површине мичигенског језера. Данас, четири месеца касније, Ото се играо са здравим и срећним Лазаром на забави у дечијој болници у Чикагу. Лазар и његови родитељи напустили су болницу, када је приређена прослава са особљем и ватрогасцима.
„Ако бих се икад упитао је ли то било вредно труда, одговор сам пронашао пре пола сата, да, вреди“, изјавио је у болници видно узбуђени Ото. Овај младић, који ради као ватрогасац у тиму за спасавање у ваздуху и мору, извукао је дечака и колица из воде тог драматичног дана, 18. априла, пише чикашки „Сан тајмс“.
Вести о медицинском чуду запањиле су све. Лазар је жив, упркос томе што је провео 15 минута у леденој води. И, не само да је преживео, већ и видно напредује.
„Он је апсолутно нормалан“, изјавио је др Лион Епстајн, начелник неурологије у дечијој меморијалној болници у Чикагу. „Хода и прича и потпуно се понаша као сваки трогодишњи дечак“.

Суђење шесторици некадашњих припадника хрватске Војне полиције за убиства 17 српских цивила на пакрачком подручју могло био почети у септембру или октобру, ако не буде "техничких проблема" - изјавио је председник Жупанијског суда у Пожеги Бранимир Миљевић. Миљевић је потврдио да је оптужница против шесторице некадашњих војних полицајаца стигла на суд, али ништа више од тога.
"Док не буде правоснажна, не могу о њој да говорим. Тек је дошла код судије који је проучава. Прво би се морао да се предложи притвор, па онда иде рок од осам дана за приговор против оптужнице, па тек кад оптужница постане правоснажна можемо о њој да разговарамо" - рекао је Миљевић за радио "Слободна Европа".
Државно тужилаштво Хрватске подигло је после вишемесечне истраге оптужницу против шесторице некадашњих припадника хрватске Војне полиције за убиства 17 српских цивила на пакрачком подручју, а сви осумњичени су у притвору.
Дамир Куфнер и Дамир Шимић, по командној одговорности, и Павле Ванцаш, Томислав Полето, Жељко Тутић и Анте Ивезић, као непосредни извршиоци, терете се за мучење и убиства српских цивила крајем 1991. и почетком 1992. године у Марином Селу, недалеко од Пакраца.

За комплетно чишћење Србије од неексплодираних убојитих средстава преосталих из НАТО агресије потребно је више од 35 милиона долара, изјавио је директор београдског Центра за разминирање Петар Михајловић. Он истиче да је чишћење мина  у Србији велики и специфичан посао, тако да га Србија, без финансијске помоћи међународне заједнице, сама тешко може да реши.
„Минска поља се још налазе на површини од око 1,5 квадратног километра, а поред тога сумња се да се неексплодиране касетне бомбе још налазе на површини од око 23 квадратна километра. Поред наведеног, сумња се да се на 43 локације у Србији налазе 63 авионске бомбе у земљи, на дубини већој од 5 метара“, прецизира Михајловић. Од активности у току Михајловић наводи радове на претраживању обала Дунава и Саве на површини од 6 милиона и 618 хиљада квадратних метара, како би се на 12 познатих локација прецизно утврдиле позиције на којима се налазе неексподиране авионске бомбе, које финансира Европска агенција за реконструкцију са око 2 милиона и 600 хиљада евра.
Агенција је  спровела тендерску процедуру и изабрала извођаче радова, који су радове почели у мају ове године и трајаће до краја марта следеће године.

Велики број људи у дијаспори озбиљно је разочаран и забринут што демократско-патриотски блок није могао или желео да се уједини. Нису могли да преузму државоторну обавезу „не странка, него нација“ бар за ово прво и и критично време за опстанак нације и државе. И онда да самопрегорно, постојано и рационално у датим домаћим и спољнополитичким условима свесрдно приону на посао изградње нове српске модерне државе и моралног друштва - коментарише формирање нове Владе Србије у интервјуу за „Блиц недеље“ Мирослав - Мајкл Ђорђевић, српски лобиста и оснивач Српске канцеларије у Вашингтону.
Шта, по вашем мишљењу, треба да буду приоритети и први потези нове владе?
- Они су јасни. Будућност Србије се оснива на њиховом правилном и хитном решавању, а то су: бела куга, напредак привреде , спољнополитички односи и државна администрација и уређење, што укључује полицију, војску, судове, бирократију, корупцију и криминал. За сваки овај макропроблем, Влада би морала да без одлагања успостави ванстраначке експертске тимове који би разрадили дугорочне стратегије и свакодневно радили на њиховом решавању. У ова државотворна решења тих проблема дијаспора би морала да буде укључена искрено и предано. Она има знање и искуство. Има признате експерте и средства. Што је изузетно значајно, она има западну перспективу, разумевање и често види проблеме објективније него матица.

И тако…Што би рекао мој Радашин. Крајем маја ове године завршило се емитовање серије „Село гори, а баба се чешља”. Милашин, Драгојло, Ђода, син Драган и остали чије су судбине чиниле колоплет саге о савременом српском селу, која многе није оставила равнодушним, нису отишли на море. Без обзира на то што је врело лето, и што се и за мале паре, и на рате, могу оквасити ноге у сланој води. Чујем да су наша браћа по гуслама, којима се Његош озбиљно замерио тврдећи да је Србин, забранила да се на плаже на којима се најчешће чује албански и руски, уноси кеса са парадајзом. То је свакако последњи разлог због чега су бројни Милашини и Радашини, које од сванућа до смркнућа пече звезда, остали ту, где јесу. У густишу кукуруза, који ће изгледа да буде берићетан, ако га не сљушти град и не прекрати суша, до Преображења, у сиљкама и жетвеној прашини, у бразди већ поменутог парадајза, којим ће, и ове године као и прошле, да се гађају деца. Пошто нам се држава упиње да буде кротка, онима из Брисела, који намигују да ће нас кад тад примити за европску трпезу – све мора да буде транспарентно и отворено, и авлија, и кућа. Због тога нам паприка у бојама олимпијских кругова стиже из Шпаније, бостан из Македоније, грожђе из Чилеа, а парадајз из Турске. Све мора бити отворено и доступно. И границе, и архиве и историја – за случај да они који руководе нашим судбинама желе да их промене.
Да ли се збиља чешљамо док село гори?

Хашки трибунал је имао довољно информација о томе где се налазио Радован Караџић, али би САД, Британија или Француска сваки пут блокирале његово хапшење, изјавила је бивши портпарол Тужилаштва трибунала Флоранс Артман.
"Имали смо напретек информација где су бегунци, али увек би се испоставило да нека од те три земље, САД, Британија или Француска, блокира хапшење. Некада би акцију хапшења блокирао лично Жак Ширак, други пут Бил Клинтон", каже Артманова за "Блиц".
Она је истакла да говори на основу аутентичних изјава и докумената, уз напомену да база података коју је успела да сакупи није потпуна. "Једноставно, не можемо веровати ни Београду ни Западу да нису могли да га пронађу 13 година", каже Артманова.
Изненада "препрека будућности"
Објашњавајући како је Караџић изгубио заштиту Запада, Артманова каже да је Вашингтон схватио да је он ван суднице "препрека за будућност региона" и да су САД "извршиле додатни притисак да би се Србији омогућио што бржи приступ Европској унији након проглашења независности Косова".

Харис Силајџић је знао за злочине које су муслимани починили над српским народом у Сарајеву током протеклог рата, али није ни покушао да их спречи, тврди бивши судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву Марко Микеревић.
Према Микеревићевим речима, Силајџић их је заташкавао, учествовао у уклањању њихових трагова.
"Када то кажем, онда мислим на цркву Преображења господњег, која се налази код хотела 'Бристол'. Ту су муслимани убијали Србе, а Силајџић је добро знао за сва злодела која се ту дешавају", тврди Микеревић за "Глас Српске".
За тај случај Микеревић је почетком 1993. године сазнао од Јелене Куртушић, зване Јека из Фоче код Добоја, која је видела две одсечене људске главе постављене на стубовима мале капије на улазу у порту цркве.
"Она је радила као куварица у кухињи Aрмије БиХ близу 'Бристола' и добро је знала шта се дешава у порти православне цркве. И сам сам се уверио у њено казивање, када сам отишао на лице места и видио одрубљене српске главе, стајале су на стубовима, са лицима окренутим према улици Војводе Путника", присећа се Микеревић.

Холбрук: Караџић тврдио да су муслимани сами инсценирали масакр на пијаци у Сарајеву. Истина је да је он лично подстакао атентат. Холандски генерал Корнелис Николаи, у то време начелник штаба Унпрофора: Нисам сигуран да је граната испаљена са српских положаја. Збуњен сам резултатима УН истраге масакра и чудно ми је да нико није чуо ниједну од пет минобацачких граната од 120 милиметара које су погодиле пијацу
Познати стихови великог Петра Петровића Његоша „Жена лаже сузе просипљући, нико крупно ко Турчин не лаже“ могли би ових дана да добију и нову, допуњену верзију - нико крупно ко Холбрук не лаже!
Велика мука натерала је бившег америчког изасланика за Балкан Ричарда Холбрука, у западним медијима познатог као „прљави Дик“ и „булдожер“, да се до гуше ували у неприлике и настави са обмањивањем светске јавности о својој срамној посредничкој улози у грађанском рату у БиХ.
Холбрук је у свом стилу оценио да је „за хапшење и изручење Радована Карџића Хашком трибуналу била потребна велика политичка храброст новог српског вођства, али да сада треба ухапсити Ратка Младића“. У интервјуу немачком таблоиду „Билд“ Холбрук је рекао да му „веома много“ значи чињеница да се Караџић нашао пред судом и „да је једна од највећих грешака у последњих 12 година што бивши председник Републике Српске није ухапшен одмах после Дејтонског споразума“.

Тринаестогодишњица „Олује” у Београду је обележена паљењем свећа и говором председника Тадића. У Хрватској је годишњица „Олује”, акције хрватске војске којом је из Хрватске протерано преко двеста хиљада Срба, као и сваки пут до сада, прослављена помпезно и слављенички.
Онај ко мисли да ће икада бити другачије, грдно се вара. Протеривање Срба се у Хрватској сматра великом победом, па зато и није чудно што је сваке године у велико национално славље домовинске победе био укључен и чувени Томпсом, певач за кога је „Србе на врбе” омиљени стих.
Председник Тадић је у свом говору поменуо како се он неколико пута извинио свима за злочине које су починили Срби, али да слично извињење није никада чуо из Хрватске. Затим је председник Месић подсетио Тадићев кабинет да се и он једном извинио за злочине које су починили Хрвати. А онда се ту умешао и премијер Санадер који је супериорно изјавио да ће Хрватска да прослави „Олују”, која је била праведна и ослободилачка акција, и да неће никоме дозволити да баци љагу на ту велику хрватску победу.
Победници и поражени, свакако, не могу мислити исто – жртве поражених се не узимају у обзир, етничко чишћење је једнима разлог за национално славље, другима за ламентирање над неправдом и ту се, бар у овој причи, никада ништа неће променити. Али, овде се ради о нечему другом – нас и не треба да брине шта говоре и шта раде у Хрватској, већ само како се ми односимо према властитој историји, властитој садашњости и властитој будућности, а за то нам не могу бити криви ни Хрвати, ни било ко други.