Прилози

И тако…Што би рекао мој Радашин. Крајем маја ове године завршило се емитовање серије „Село гори, а баба се чешља”. Милашин, Драгојло, Ђода, син Драган и остали чије су судбине чиниле колоплет саге о савременом српском селу, која многе није оставила равнодушним, нису отишли на море. Без обзира на то што је врело лето, и што се и за мале паре, и на рате, могу оквасити ноге у сланој води. Чујем да су наша браћа по гуслама, којима се Његош озбиљно замерио тврдећи да је Србин, забранила да се на плаже на којима се најчешће чује албански и руски, уноси кеса са парадајзом. То је свакако последњи разлог због чега су бројни Милашини и Радашини, које од сванућа до смркнућа пече звезда, остали ту, где јесу. У густишу кукуруза, који ће изгледа да буде берићетан, ако га не сљушти град и не прекрати суша, до Преображења, у сиљкама и жетвеној прашини, у бразди већ поменутог парадајза, којим ће, и ове године као и прошле, да се гађају деца. Пошто нам се држава упиње да буде кротка, онима из Брисела, који намигују да ће нас кад тад примити за европску трпезу – све мора да буде транспарентно и отворено, и авлија, и кућа. Због тога нам паприка у бојама олимпијских кругова стиже из Шпаније, бостан из Македоније, грожђе из Чилеа, а парадајз из Турске. Све мора бити отворено и доступно. И границе, и архиве и историја – за случај да они који руководе нашим судбинама желе да их промене.
Да ли се збиља чешљамо док село гори?

Хашки трибунал је имао довољно информација о томе где се налазио Радован Караџић, али би САД, Британија или Француска сваки пут блокирале његово хапшење, изјавила је бивши портпарол Тужилаштва трибунала Флоранс Артман.
"Имали смо напретек информација где су бегунци, али увек би се испоставило да нека од те три земље, САД, Британија или Француска, блокира хапшење. Некада би акцију хапшења блокирао лично Жак Ширак, други пут Бил Клинтон", каже Артманова за "Блиц".
Она је истакла да говори на основу аутентичних изјава и докумената, уз напомену да база података коју је успела да сакупи није потпуна. "Једноставно, не можемо веровати ни Београду ни Западу да нису могли да га пронађу 13 година", каже Артманова.
Изненада "препрека будућности"
Објашњавајући како је Караџић изгубио заштиту Запада, Артманова каже да је Вашингтон схватио да је он ван суднице "препрека за будућност региона" и да су САД "извршиле додатни притисак да би се Србији омогућио што бржи приступ Европској унији након проглашења независности Косова".

Харис Силајџић је знао за злочине које су муслимани починили над српским народом у Сарајеву током протеклог рата, али није ни покушао да их спречи, тврди бивши судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву Марко Микеревић.
Према Микеревићевим речима, Силајџић их је заташкавао, учествовао у уклањању њихових трагова.
"Када то кажем, онда мислим на цркву Преображења господњег, која се налази код хотела 'Бристол'. Ту су муслимани убијали Србе, а Силајџић је добро знао за сва злодела која се ту дешавају", тврди Микеревић за "Глас Српске".
За тај случај Микеревић је почетком 1993. године сазнао од Јелене Куртушић, зване Јека из Фоче код Добоја, која је видела две одсечене људске главе постављене на стубовима мале капије на улазу у порту цркве.
"Она је радила као куварица у кухињи Aрмије БиХ близу 'Бристола' и добро је знала шта се дешава у порти православне цркве. И сам сам се уверио у њено казивање, када сам отишао на лице места и видио одрубљене српске главе, стајале су на стубовима, са лицима окренутим према улици Војводе Путника", присећа се Микеревић.

Холбрук: Караџић тврдио да су муслимани сами инсценирали масакр на пијаци у Сарајеву. Истина је да је он лично подстакао атентат. Холандски генерал Корнелис Николаи, у то време начелник штаба Унпрофора: Нисам сигуран да је граната испаљена са српских положаја. Збуњен сам резултатима УН истраге масакра и чудно ми је да нико није чуо ниједну од пет минобацачких граната од 120 милиметара које су погодиле пијацу
Познати стихови великог Петра Петровића Његоша „Жена лаже сузе просипљући, нико крупно ко Турчин не лаже“ могли би ових дана да добију и нову, допуњену верзију - нико крупно ко Холбрук не лаже!
Велика мука натерала је бившег америчког изасланика за Балкан Ричарда Холбрука, у западним медијима познатог као „прљави Дик“ и „булдожер“, да се до гуше ували у неприлике и настави са обмањивањем светске јавности о својој срамној посредничкој улози у грађанском рату у БиХ.
Холбрук је у свом стилу оценио да је „за хапшење и изручење Радована Карџића Хашком трибуналу била потребна велика политичка храброст новог српског вођства, али да сада треба ухапсити Ратка Младића“. У интервјуу немачком таблоиду „Билд“ Холбрук је рекао да му „веома много“ значи чињеница да се Караџић нашао пред судом и „да је једна од највећих грешака у последњих 12 година што бивши председник Републике Српске није ухапшен одмах после Дејтонског споразума“.

Тринаестогодишњица „Олује” у Београду је обележена паљењем свећа и говором председника Тадића. У Хрватској је годишњица „Олује”, акције хрватске војске којом је из Хрватске протерано преко двеста хиљада Срба, као и сваки пут до сада, прослављена помпезно и слављенички.
Онај ко мисли да ће икада бити другачије, грдно се вара. Протеривање Срба се у Хрватској сматра великом победом, па зато и није чудно што је сваке године у велико национално славље домовинске победе био укључен и чувени Томпсом, певач за кога је „Србе на врбе” омиљени стих.
Председник Тадић је у свом говору поменуо како се он неколико пута извинио свима за злочине које су починили Срби, али да слично извињење није никада чуо из Хрватске. Затим је председник Месић подсетио Тадићев кабинет да се и он једном извинио за злочине које су починили Хрвати. А онда се ту умешао и премијер Санадер који је супериорно изјавио да ће Хрватска да прослави „Олују”, која је била праведна и ослободилачка акција, и да неће никоме дозволити да баци љагу на ту велику хрватску победу.
Победници и поражени, свакако, не могу мислити исто – жртве поражених се не узимају у обзир, етничко чишћење је једнима разлог за национално славље, другима за ламентирање над неправдом и ту се, бар у овој причи, никада ништа неће променити. Али, овде се ради о нечему другом – нас и не треба да брине шта говоре и шта раде у Хрватској, већ само како се ми односимо према властитој историји, властитој садашњости и властитој будућности, а за то нам не могу бити криви ни Хрвати, ни било ко други.

„Моба“ је традиционално место окупљања младих из дијаспоре  и Србије. Осми пут за редом, на „Моби“ у Соко граду, који се налази петнаестак километа од градића Љубовије у западној Србији,  окупио се велики број младих. 
Циљ „Мобе“ је да се млади који живе у иностранству упознају и друже са вршњацима из матице и да кроз рад и културно – уметничке програме упознају језик, веру, обичаје и историју својих родитеља и предака и знаменитости и лепоте Србије, објашњава владика Лаврентије, чијом заслугом је и сазидан Соко град, манастир Светог Николаја и који је покретач манифестације.
Младима, за њих преко 200 који су пристигли из Европе и САД, на располагању су библиотека са читаоницом, музеј, ликовна галерија, спортски терени. Програм боравка учесника „Мобе“ намењен је средњошколској и студентској омладини и обухвата велики број активности. Свакодневно, они у групама, уз помоћ васпитача, раде у бројним радионицама као што су : еколошка, радионица српског језика, књижевности, сликарства, веронауке, певања и фолклора. Део дана одвојен је за помоћ манастирском особљу. Већ четврту годину за редом, учесник „Мобе“ је осамнаестогодишњи Трифун Гојковић, избеглица са Косова, настањен у Нишу.

Документационо информативни центар "Веритас" саопштио је данас да Срби прогнани из Хрватске решење свог статуса у тој земљи виде у активирању и примени плана З-4 с почетка 1995. године, којим им је међународна заједница УН, ЕУ, САД и Русија гарантовала државу у држави.
"Срби из Хрватске верују да аутори овај план нису правили за једнократну употребу или за тадашње челнике Хрватске, Републике Српске Крајине или СР Југославије, већ на основу оптималних истријских и тадашњих околности и чињеница како би се убудуће за сва времена на најбољи могући начин решили дуги историјски спорови између хрватског и српског народда на простору Хрватске", наводи се у саопштењу.
У саопштењу, које је јавности поводом 13. годишњице акције "Олуја" упутио председник "Веритаса" Саво Штрбац, наводи се да прогнани Срби из Хрватске, као и већина оних који су се вратили, још очекују значајнију помоћ међународне заједнице на решавању њиховог питања, посебно на имплементацији плана З-4.
"Једино би се тако, донекле, исправила велика историјска и људска неправда, којој је и сама увелико кумовала, према Србима из Хрватске", наводи се у саопштењу.

Бивши лидер босанских Срба Радован Караџић, оптужен за геноцид и ратне злочине, све до 2000. године је био под заштитом САД, када је ЦИА пресрела његов телефонски разовор, на основу чијег садржаја је било очигледно да он лично руководи седницом СДС, тврди саговорнк близак америчкој обавештајној агенцији.
Саговорник "Блица" тврди да му је Ричард Холбрук, изасланик председника Била Клинтона и творац Дејтонског споразума, лично признао да је склопљен дил са Караџићем, на основу којег су САД тражиле од лидера СДС и босанских Срба повлачење са свих јавних функција у замену за заштиту пред Хашким трибуналом.
"Нисам сигуран да уопште постоји писани документ који ово потврђује, али имам признање Холбрука о усменим гаранцијама датим Караџићу са највишег нивоа САД", тврди саговорник "Блица".
Одговарајући на питање шта се у међувремену догодило, како је дошло до хапшења Караџића и како и када је тај договор престао да важи, извор "Блица" је рекао:
"У Америци су полудели када су схватили да их Караџић вуче за нос. Током 2000. године, када су се одржавали избори у БиХ, ЦИА је сазнала да Карџић и даље из сенке руководи СДС-ом, иако су имали договор да се неће мешати у политичка збивања. Те 2000. године у Бијељини је одржан скуп СДС-а, којим је руководио лично Караџић. Преко телефона је давао упутства члановима и руководству странке кога да смене, кога поставити на коју функцију. Лично је био ангажован у свим активностима СДС-а".

Посетиоци Музеја Универзитета уметности Тама у Токију имају прилику да до 14. септембра погледају дела сликара наиве из Србије. Припремио Слободан Живановић.
Поставку изложбе, која је отворена 27. јула, чини 76 слика и цртежа са темама из сеоског живота и рада. Представљен је традиционални стил сликара наиве у Србији, кога карактеришу најчешће сцене са њива, свадби и атмосфере вашара, рађене јарким бојама, уз велики број детаља. Најзаступљенија су дела стваралаца словачке народности из војвођанског села Ковачица, које се налази 50-ак километара североисточно од Београда, а широм света је познато управо по уметности наиве коју негују његови мештани. Окосницу изложбе чине радови Мартина Јонаша, Јана Глозика, Јана Страукшека, Ференца Патакија и Амама Мезина.
Изложба у Токију, како преноси Танjуг, пропраћена је првог дана пригодним предавањима о историји Србије и настанку и развоју наивног сликарства у бившој Југославији, односно Србији. Уважени јапански балканолог, професор токијског универзитета Нобухиро Шиба је званицама из јапанског културног живота представио политичку историју од оснивања прве, средњовековне српске државе до данас и  објаснио околности које су довеле до формирања мултиетничког друштва у Војводини.

Уколико временски услови то дозволе, један од најпознатијих симбола Београда, торањ на Авали требало би да буде завршен до краја године, док ће пуну функционалност добити од  маја 2009. године. Изградњу торња, који је подигнут 1965., а срушен током НАТО бомбардовања 1999. године финансирали су влада Србије, скупштина града Београда и Радио телевизија Србије.
Поред тога што је био туристичка атракција и један од најлепших торњева, он се сматрао и најбољим ТВ репетитором на свету. Истовремено, он је имао и нематеријалну вредност, јер је био најпознатије излетиште у околини српске престонице и место окупљања младих. Током НАТО бомбардовања, 29. априла 1999. године торањ је срушен. О његовом значају за Београђане, али и све оне који су волели ово необично архитектонско дело, говори податак да је 2001. године основано Удружење љубитеља Авалског торња.
Радови на изградњи новог торња почели су у фебруару прошле године, када је простор очишћен од остатака старе грађевине. До сада је изграђено 60 метара, а према плановима, нови торањ ће, као и стари бити висок 203 метра. Изградња ће се завршити до краја године, док ће до 29. априла 2009. године он бити потпуно спреман за коришћење.