Уз извоз тржишне економије у Кину, Запад, као и пре два века, покушава да јој извезе и део сопствених вредности, пре свега основне принципе демократије и сва је прилика да то чини као и некад, не истим средствима, али сличним. Притисци из Вашингтона, Лондона, Берлина и Париза постојали су још док је само било вероватно да ће Пекинг добити организацију, настављени су уочи Игара и трајали целим њеним током. Извештавајући о догађањима изван спортских борилишта, западни медији нису дозволили било какву промоцију Кине која би имала позитивну политичку конотацију, без обзира на промене које је ова земља правила, истина малим корацима, у последњих тридесет година. Штавише, свако реаговање кинеских власти на кршење забране јавних протеста током трајања Игара коришћено је да се покаже како је спектакл са отварања Игара само плитка фасада којом се покушава прикрити да се Кина од Тјенанмена – и поред свих милијарди долара које има – није променила. Што, на свој начин, под знак питања стављају само постојање тих долара у Кини и настојање свих спонзора Игара да се изборе за део тржишта у тој земљи. На критике да потпомажу политику кинеских власти, представници великих компанија одговорили су да њихово присуство, напротив, доприноси отварању Кине према свету, јер оно значи усвајање одређених међународних стандарда и прављење уступака кинеских власти. И вероватно ће од веће помоћи за „демократизацију” Кине бити хиљаду „Мекдоналдсових” ресторана него протестни гест немачке канцеларке Ангеле Меркел, која је одбила да присуствује церемонији отварања Игара. У том смислу, не само због настојања спонзора да по сваку цену оплоде својих шест милијарди долара уложених у маркетинг, овогодишња Олимпијада могла би се назвати и спонзоријадом. Предност те невидљиве политике спонзора је у томе што подразумева добровољност и независност Кине и одсуство присиле.
А већ поменута историја каже да је „ћингји” добијао на популарности кад год је кинески суверенитет био доведен у питање.
Раде Станић