Прилози

„Ов­де су се бо­ри­ли љу­ди из Хр­ват­ске. Хр­ват­ска је из­ло­жи­ла се­бе”, ре­чи су ко­је је Зо­ран Ми­ла­но­вић из­ре­као у Дер­вен­ти. Хр­ват­ски пред­сед­ник та­мо је до­де­лио од­ли­ко­ва­ња 103. бри­га­ди Хр­ват­ског ве­ћа од­бра­не (ХВО), што је чин ко­ји не пре­ста­је да иза­зи­ва бес у Ре­пу­бли­ци Срп­ској. 

До­де­ла од­ли­ко­ва­ња при­пад­ни­ци­ма ХВО (вој­не сна­ге Хр­ва­та из БиХ) је­сте гест ка­кав мно­ги те­шко мо­гу да за­ми­сле у обр­ну­тој си­ту­а­ци­ји - да, ре­ци­мо, пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Срп­ске у Кни­ну од­ли­ку­је бор­це вој­ске РСК код ме­мо­ри­ја­ла по­диг­ну­тог у њи­хо­ву сла­ву. Та­кав сце­на­рио не­за­ми­слив је не са­мо због прак­се у ко­јој се срп­ским пред­сед­ни­ци­ма усло­вља­ва чак и по­се­та Ја­се­нов­цу, већ и због то­га што де­ша­ва­ња у Дер­вен­ти има­ју до­дат­ну оте­жа­ва­ју­ћу окол­ност - де­си­ла су се дан пре обе­ле­жа­ва­ња ма­са­кра у Си­је­ков­цу - пр­вог рат­ног зло­чи­на у БиХ, ко­ји су над срп­ским ци­ви­ли­ма по­чи­ни­ле хр­ват­ске сна­ге.  

Нео­би­чан ди­пло­мат­ски по­тез отво­рио је низ ди­ле­ма. Јав­ност тра­жи од­го­вор на пи­та­ње да ли је Ми­ла­но­вић све­сно по­твр­дио оно што сви зна­ју - да је хр­ват­ска из­вр­ши­ла агре­си­ју на су­сед­ну зе­мљу. Или За­греб пла­ни­ра да отво­ри пи­та­ње по­ло­жа­ја Хр­ва­та у По­са­ви­ни (РС), на­кон што је Кри­сти­јан Шмит де­ли­мич­но ре­шио ста­тус тог на­ро­да на ни­воу БиХ и Фе­де­ра­ци­је БиХ. С тим у ве­зи чу­ју се прет­по­став­ке ка­ко је Ми­ла­но­вић сво­јим по­ступ­ком у ства­ри са­мо ма­ни­фе­сто­вао да срп­ска по­др­шка Хр­ва­ти­ма у БиХ ви­ше ни­је то­ли­ко ва­жна, јер су умно­го­ме ре­ши­ли свој ста­тус, па са­да мо­гу да се пре­о­ри­јен­ти­шу на - Ре­пу­бли­ку Срп­ску. 

Ре­ак­ци­је у јав­но­сти су дво­ја­ке - ру­ко­вод­ству Срп­ске за­ме­ра се на на­вод­но бла­гој ре­ак­ци­ји на Ми­ла­но­ви­ће­ву „про­во­ка­ци­ју”, док се гра­до­на­чел­ни­ку Дер­вен­те Зо­ра­ну Ви­ди­ћу (из опо­зи­ци­о­ног СДС-а) при­го­ва­ра што је при­стао да се срет­не с хр­ват­ским пред­сед­ни­ком. Бес ни­су убла­жи­ле Ви­ди­ће­ве из­ја­ве да се то де­си­ло „слу­чај­но”, као ни на­ја­ва ше­фа СДС-а Ми­ла­на Ми­ли­ће­ви­ћа да ће по­раз­го­ва­ра­ти с функ­ци­о­не­ром те стран­ке због „не­про­ми­шље­ног чи­на ко­ји вре­ђа срп­ске бор­це”.   

Осећају и знају о НАТО агресији

На данашњи дан, тачно у 19:53, прве крстареће ракете погодиле су војну касарну у Прокупљу. У недељама које су уследиле, најмоћнија војна алијанса света без престанка обрушила се испрва на војне, а затим и на цивилне циљеве. Тешко је оштећена инфраструктура, привредни објекти, школе, болнице, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. 

Према подацима Министарства одбране Србије, током ваздушне агресије НАТО убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције. Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се води као нестало. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Срушени мостови као сломљене људске кости

Агресија је обустављена након 78 дана потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.

Савет безбедности УН усвојио је тада Резолуцију 1244. У покрајину је упућено 37.200 војника у саставу мисије КФОР из 36 земаља.

Од тада су прошле 24 године, а деца рођена после бомбардовања су одрасла. Једни су завршили факултете, други увелико раде, а неки су већ засновали своје породице. Оно што им је заједничко јесте чињеница да нико од њих не памти страх који долази са питањем - где ће следећа бомба пасти?

Да ли је могуће осећати солидарност према нечему што нисмо доживели?

Каква је свест о бомбардовању данас код младих? Уосталом, да ли она уопште и може да постоји? 

Догађај који је у свету засигурно обележио први квартал ове године, свакако је сусрет двојице светских лидера у Кремљу - Владмира Путина и Си Ђинпинга.

Ђинпинг, после трећег реизбора на месту председника Кине, познат као неко ко ретко путује, и симболично и суштински дао је ветар у леђа Путину. Свет је са пажњом читао између редова поруке двојице председника.

Док се на столу у Москви разматрао кинески мировни план за Украјину, у Великој Британији спремао се контингент војне помоћи за Украјину - наоружање пуњено осиромшеним уранијумом.

Док Путина оптужују да је депортовао украјинску децу и починио злочин, Британце нико не пита за децу која ће због њиховог оружја имати трајне последице, генерацијама.

И то би укратко било све што било ко треба да зна о међународној правди, праву, али и лицемјерју.

Погледајте видео ОВДЕ 
РТРС 

Епилог сусрета Путина и Сија - Кина се поставља као медијатор, где је ту Русија

„Боље је и курјак бити неголи човек, веруј ми. Нема ти од човека ништа грђе на свету. Грђе од човека је, опет, једино човек” - Чизмаши, Драгослав Михаиловић (1930-2023)

Драгослав Михаиловић (Фото Т. Јањић)

Српски романописац, приповедач, сценариста, драматург, и редован члан Српске академије наука и уметности Драгослав Михаиловић преминуо је данас у 93. години живота.

Михаиловић је рођен у Ћуприји 17. новембра 1930. године. Студирао је Филозофском факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење - како је тврдио, због прошлости и сукоба са Управом државне безбедности. Разлог за то је што се побунио против хапшења својих другова због причања политичких вицева. Оптужен је да је на страни резолуције Информбироа, и да је изјавио да је Тито „амерички шпијун” и да је партија „ликвидирала СКОЈ”. Због тога је у септембра 1950. ухапшен а у фебруару 1951. пребачен на Голи оток где је провео 15 месеци.

Први полукњижевни рад, хумореску под насловом „Писмо”, објављује крајем 1957. у Јежевом календару. Затим неколико година сарађује у новосадском часопису 'Летопис Матице српске'. 'Матица српска' објављује 1967. и прву његову књигу, збирку шест приповедака под насловом „Фреде, лаку ноћ”, за коју добија 'Октобарску награду Града Београда'.

Опет, најпре у 'Летопису', исти издавач 1968. објављује и другу његову књигу, кратки роман 'Кад су цветале тикве'. Трећа књига, 'Петријин венац', издата 1975. године, освојила је „Андрићеву награду“. Роман 'Чизмаши' објавио је 1983. и за њега добио престижну 'Нинову награду' критике, а 1985. године и 'Награду Народне библиотеке Србије' за најчитанију књигу године.

И званично је почела сезона пореских пријава и, као и обично, јавља се много питања и недоумица.

За већину грађана, рок за пријаву и плаћање пореза за прошлу годину је 30. април 2023. године. Будући да се ове године тај датум пада у недељу, сматраће се да је пријава поднета на време ако је Агенција за приходе, CRA, прими до 1. маја, или ако је послата поштом до тог датума. Исто важи и за уплату пореза.

Најпоузданији начин за добијање релевантних информација о порезу које највише одговарају вашим потребама је провера на сајту Агенције, на страници Начини, Ways. Како се наглашава, неке опције су бесплатне.

У 2022. години је поднето преко 28 милиона пријава пореза на доходак и бенефиција. Електронске пријаве поднете на време обично се обрађују у року од две седмице. При електронској пријави, за све који су регистровани за директан депозит, до повраћаја новца може доћи и за само осам радних дана.

На онлајн порталу My Account свако може добити своје пореске информације и потребне формуларе за подношење пореске пријаве и за повраћај пореза. Ту се такође може извршити промена личних података, попут адресе, броја телефона и брачног статуса, затим регистровати за директан депозит, извршити уплата, пратити статус повраћаја, поднети захтев за дечији додатак, примати обавештења путем е-мејла и тако даље.

И физичка и правна лица могу на сајту приступити својим налозима, добити савете за решавање питања и припреме за пореску пријаву.

Такође, CRA је покренула и бесплатну онлајн алатку за обуку, која може бити од помоћи уколико желите да сами регулишете плаћање пореза.

Сви са скромнијим приходом и једноставном пореском ситуацијом, којима је евентуално потребна помоћ, могу је добити бесплатно на Community Volunteer Income Tax Program (CVITP).

„Америка је најсрећнија земља на свету јер нема америчког амбасадора”, шала је коју је са друштвених мрежа преузео председник Републике Српске Милорад Додик и послужио се њом како би покушао да опише утисак који део политичких елита у Републици Српској гаји према ангажману дипломатских посланика Америке и појединих западних земаља.

Духовита опаска уједно је била одговор на честитку америчког амбасадора у БиХ Мајкла Марфија упућену грађанима поводом Првог марта, коју је лидер водеће српске партије у БиХ „доживео као увреду” јер сматра да треба да се слави крај, а не почетак ратних сукоба.

Овакав однос и тињајући сукоб између лидера Срба и америчких представника постао је константа односа српских вођа из БиХ и америчких представника у овом делу света. Позадина за неразумевање и однос који се може описати, на пример, и Додиковом гестом прескакања претходне америчке амбасадорке приликом руковања с гостима у Доњој Градини, не скрива се само у томе што Срби и Американци другачије гледају на политичка питања у вези са БиХ или у свету. Додикова „реторика” пара уши Американцима до те мере да су га ставили на листу санкционисаних јер у њој виде поткопавање мировног споразума, што у Бањалуци читају као избледели алиби за пропаганду којом својим дипломатама на терену обезбеђују наставак деловања у којем се кроз „прављење бабароге” од српских лидера тупи отпор за деловање њихових представника у земљи која је под западним протекторатом, али је ипак суочена с оптужбама о руском утицају који наводно опредељује судбину земље.

На један од интригантнијих детаља из живописних односа Додика и америчких представника председник РС подсетио је јавност пре неки дан, рекавши за београдске медије како су званичници САД, пре свих Габријел Ескобар, отворено нудили Жељки Цвијановић да „окрене леђа” Милораду Додику и да га изда. Цвијановићева је, тврди Додик, ту причу одбила, а он је додао да се то „убеђивање” граничило с мобингом. 

А а једино нам треба љубав

Расла сам у време кад су се славили Дан жена, Дан Републике, Први мај, Дан устанка... Иако су ми многи пријатељи (како ћемо сви мало касније "открити") били католичке вероисповести, не сећам се да су славили или на било који начин обележавали Светог Валентина. О "прослављању" Светог Трифуна код нас православаца, не вреди ни трошити речи.

Са чињеницом да се тамо негде на Западу 14. фебруар слави као Дан заљубљених, да се симпатијама поклањају слаткиши и цвеће, да им се шаљу честитке, дискретно нас је упознала наставница енглеског језика.

Та, по много чему посебна жена која нас је учила да певамо Yesterday и Seasons in the Sun, одшкринула је врата света који је нама, тада тинејџерима, био примамљив и сладак.

Била је то сјајна прилика да неки тајни погледи, кроз скромне и руком рађене честитке, прерасту у нешто више.

Надали смо се да ће се симпатија препознати, да ће узвратити поглед, осмех, нацртати срце на папиру из свеске, оставити чоколадицу или бомбону испод клупе. Надали смо се љубави јер једино нам је то било важно. Нико (или се бар ја тако сећам) није овај дан доживљавао као верски празник или прилику за било какве поделе.

Све је то дошло касније, онда када је од љубави постала много важнија мржња. Поделили смо се, закрвили, "постали" католици и православци, а уместо Дана заљубљених почели да славимо Светог Валентина и Светог Трифуна.

Знам ја да је Дан заљубљених још једна комерцијална прича са Запада, да јој је циљ профит и  вртоглава продаја поклона и цвећа. Нисам неки велики романтик и све те слаткоречиве поруке, срца и плишане играчке делују ми прилично смешно, али некако, чини ми се да нам љубав никад није била потребнија. Она права, истинска љубав за човека поред себе и у себи.

Моја генерација се изгубила у рату и несрећи која нас је задесила. Расули смо се по свету и још увек, на неки начин, склапамо коцкице својих живота. И наша сјајна наставница завршила је у Канади.

Годину дана сукоба, без изгледа за скори крај

Сукоб у Украјини, највећи на тлу Европе у овом веку, почео је тачно пре годину дана 24. фебруара и једино што се поуздано зна у вези с њим јесте да се не назире крај ни како ће се завршити.

Председник Русије Владимир Путин, у посебном обраћању грађанима Русије, а који су пренели сви светски медији, саопштио је тада да је донео одлуку о почетку „специјалне војне операције”, јер су „околности захтевале да Русија предузме одлучну и хитну акцију” и да помогне областима Доњецк (ДНР) и Лугањск (ЛНР) и да тежи демилитаризацији Украјине.

Са друге стране, западни медији и политичари то називају „руском инвазијом”, „агресијом Москве” или просто - ратом у Украјини.

Недуго затим, како су пренели медији, уследили су бројни ваздушни ракетни удари на градове широм Украјине, а инвазија руске војске која је кренула из три правца.

На истоку замље руска војска је напала украјински лучки град Маријупољ, на западу преко белоруске границе, кренула је на нуклеарну електрану Чернобиљ и отпочела офанзиву на Кијев, а на североистоку Харков.

Одлуку Москве да покрене војну акцију у Украјини, у року од само пар сати од покретања осудили су готово сви званичници земаља ЕУ, НАТО Алијансе, Јапан, Јужна Кореја и истог дана најавили економске санкције Москви.

Рат на друштвеним мрежама

Француски председник Емануел Макрон, оценио је напад „најгорим ударом на мир у Европи”, а сличне оцене су на друштвеним мрежама изнели и немачки канцелар Олаф Шолц, тадашњи британски премијер Борис Џонсон, председник САД-а Џозеф Бајден, али и други високи званичници ЕУ и НАТО-а.

Истог дана, представници ЕУ су договорили прве економске санкције Русији.

Званичници водећих незападних светских економија, попут Бразила, Индије, Кине и Јужноафричке уније, током протеклих годину дана су позивале на деескалацију и решавање сукоба мирним путем, али нису експлицитно осудиле Русију нити критиковали руске званичнике.

Боља времена и квалитетније људе

Судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић оценио је данас да се усвајањем сета правосудних закона ништа неће променити и да ће Србија за реформу правосуђа морати да сачека боља времена и квалитетније људе на власти.

"Како је могуће да је друштво у то (реформу правосуђа) поверовало. У парламенту се дебатује о најважнијим законима, а помињу се скарадне речи, све се меша са политичким дискурсом. Како је могуће да се поверовало да ће се реформа спровести у политичкој доминацији оних, који се најгоре односе према правосуђу, оних који су фабриковали криминалне афере, од којих ниједна није изведена пред суд. Како се могло поверовати да је то корак за нашу темељну реформу", рекао је Мајић на конференцији за новинаре.

Скупштина Србије је 9. фебруара усвојила пакет од 32 закона које је предложила Влада, а међу њима и правосудне законе - Закон о судијама, Закон о уређењу судова, Закон о Високом савету судства, Закон о јавном тужилаштву и Закон о Високом савету тужилаштва.

Мајић је рекао додао да су ти закони усвојени јер је власт имала јасан захтев Европе и лимите да се промене у Уставу у делу правосуђа морају урадити.

"Власт је била свесна да ће направити уређење које суштински ништа неће променити. Учиниће оно што се од ње тражи, али то неће ништа променити", рекао је Мајић. Он је додао да према овим законима, неки моћи да обављају исте функције и по неколико деценија.

"Иста лица, као републички тужиоц, понављаће своје мандате. Са ступањем овог закона на снагу, истећи ће им мандати које су раније стекли, а затим ће моћи поново да обнављају своје мандате. Дакле, неки од њих ће моћи неколико деценија да буду на одређеној функцији", објаснио је он.

Нагласио је да се у Србији закони доносе "за име" односно, за оног ко је тренутно на функцији и кога политичка опција подржава. Такође је рекао да је једна од битнијих ставки закона и списак захтева које морају да имају "истакнути правници", који ће бирати судије.

Ни­је би­ло те­шко прет­по­ста­ви­ти да увре­дљи­ве ре­чи Ами­ра Ма­хи­ћа, глав­ног има­ма у при­је­дор­ском ме­сту Ко­за­рац, из­ре­че­не о Све­том Са­ви и СПЦ не­ће па­сти у за­бо­рав као тек оби­чан го­вор на мо­ли­тви. Зби­ва­ња ко­ја су усле­ди­ла све­до­че да ће ехо из­не­тих по­ру­ка, с об­зи­ром на то с ко­јег су ме­ста упу­ће­не, још ду­го та­ла­са­ти по­ли­тич­ку и јав­ну сце­ну ет­нич­ки по­де­ље­не зе­мље.    

Ма­хић се под при­ти­ском Ислам­ске за­јед­ни­це БиХ убр­зо из­ви­нио за сво­је ре­чи, а ре­ис Ху­се­ин Ка­ва­зо­вић у пр­ви мах је осу­дио за­па­љи­ви го­вор ло­кал­ног му­сли­ман­ског ду­хов­ни­ка о ства­ри­ма ко­је су све­те су­гра­ђа­ни­ма с ко­ји­ма му­сли­ма­ни де­ле зе­мљу. Из­гле­да да су у не­ким кру­го­ви­ма у Са­ра­је­ву по­сто­ја­ла оче­ки­ва­ња да ће тај гест би­ти до­во­љан да се пре­ко но­ћи за­бо­ра­ве ре­чи чи­ја се зло­ћуд­ност огле­да пре све­га у то­ме што, ка­ко ве­ру­ју у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, то ни­су тек пу­ки из­ле­ти не­ког по­је­дин­ца.     

Убр­зо се по­ка­за­ло да ни­су те­о­ре­ти­ча­ри за­ве­ре они ко­је у Са­ра­је­ву жи­го­шу као „исла­мо­фо­бе” јер твр­де да по­ру­ке из Ко­зар­ца ни­су та­ко ре­дак слу­чај у џа­ми­ја­ма. Ис­по­ста­ви­ло се, на­и­ме, да по­сто­је и ви­део-сним­ци дру­гих има­ма ко­ји мо­ли­тве ко­ри­сте за рас­пи­ри­ва­ње ет­нич­ких на­пе­то­сти, то јест по­ку­ша­ва­ју да Ср­бе и Срп­ску пред­ста­ве као про­блем.    

„Скуп­шти­на гра­да При­је­до­ра по­зи­ва све вер­ске слу­жбе­ни­ке да јав­ним исту­па­њем и вр­ше­њем вер­ских об­ре­да не на­ру­ша­ва­ју мир и су­жи­вот вер­ских осе­ћа­ња дру­гих на­ро­да.

Скуп­шти­на је опре­де­ље­на за су­жи­вот на прин­ци­пу ме­ђу­на­ци­о­нал­не и ме­ђу­вер­ске то­ле­ран­ци­је и ува­жа­ва­ња ра­ди за­јед­нич­ког на­прет­ка”, про­чи­тао је део за­кљу­ча­ка пред­сед­ник Скуп­шти­не гра­да При­је­до­ра Игор Кне­ги­нић. Про­тив за­кључ­ка су гла­са­ла три бо­шњач­ка од­бор­ни­ка. За њих ни­је био при­хва­тљив део за­кључ­ка о го­во­ру мр­жње има­ма Ма­хи­ћа. Не сма­тра­ју ко­рект­ним „им­пу­ти­ра­ње Бо­шња­ци­ма да су љу­ди ко­ји мр­зе дру­ге”.