Прилози

Списак са подацима око 5.800 српске деце спашене из усташких логора Независне Државе Хрватске биће изложен наредних десет дана у Народном музеју Србије, најавио је директор Музеја жртва геноцида Дејан Ристић.

Дејан Ристић је на конференцији за новинаре у Народном музеју Србије истакао да је списак деце коју је спасла Диана Будисављевић са својим сарадницима аутентичан документ настао 1942. године и "једно од најзначајних открића у српској историографији последњих деценија у контексту Другог светског рата".

"Садржи све релеванте личне податке који омогућавају да тадашња деца, сада седе старине, односно њихови сродници и потомци, могу доћи до сазнања о стварном идентитету", напоменуо је Ристић.

Према његовим речима, списак садржи редни број, име и презиме детета, име оца и мајке, место рођења, датум и назив усташког логора смрти из кога је спашено, као и процену старосне доби и податке коме је дете дато на усвајање и хранитељство.

Ристић је истакао да се Музеју жртава геноцида од петка, када су објавили да поседују до тада непознати списак, јавио велики број сродника и потомака са молбом да изврше увид у списак.

"Јавио се и изузетно велики број институција из света честитајући на епохалном открићу. С правом стручњаци извештавају да је екплодирала историографска бомба и да су Срби коначно дошли до своје Шиндлерове листе", напоменуо је Ристић.

Директор Музеја жртва геноцида је истакао да та установа неће престати да трага за важним историјским документима о жртвама геноцида који је починила НДХ.

Ристић се захвалио највишим државним органима Србије што пружили неопходну подршку да Музеј дође не само до списка Будисављевић, него и до других докумената који омогућавају да се употпуне сазнања о страдању Срба током Другог светског рата.

Канадски премијер је у приватном разговору признао да његова земља никад неће испунити оно што од ње траже Америка и стандарди Северноатлантске алијансе - да троши два одсто бруто друштвеног производа на војску, откривају документа Пентагона.

Џастин Трудо је у неформалном разговору са званичницима западног војног савеза казао да Отава не може да одваја зацртани постотак БДП-а за армију. После тога су амерички обавештајни аналитичари проценили да Канада, која издваја 1,4 одсто БДП-а за војску, пати од крупних недостатака у одбрани и ризикује односе са Вашингтоном и другим савезницима, сазнаје „Вашингтон пост”.

Ово су последњи подаци из класификованих списа који су недавно осванули на интернету. Вашингтонски дневник је у новој групи материјала пронашао америчку процену да се канадска војска суочава са „раширеним и дуготрајним” проблемима. Према оцени америчког генералштаба, ситуација са канадском одбраном неће се поправити, изузев ако јавно мњење драматично не промени ставове.

Реч је о материјалу који је недавно завршио на платформама за размену порука и друштвеним мрежама. Федерални истражно биро ухапсио је Џека Тешеру (21), припадника Националне ваздушне гарде у Масачусетсу, због сумње да је државне тајне постављао на платформу „Дискорд”, одакле су се шириле интернетом.

У последњој откривеној транши материјала наводи се да су и други савезници у трансатлантском војном савезу незадовољни Канадом. Анкара је „разочарана” што канадска војска није превезла хуманитарну помоћ кад је разорни земљотрес у фебруару погодио Турску. Немачка се пита да ли ће Трудоова влада моћи да и даље подржава Кијев.

Канада је Кијеву послала војну помоћ вредну милијарду долара и обучила 36.000 украјинских војника. Ипак, америчке процене су да ће Отави бити тешко да и даље помаже Украјини и да истовремено предводи борбену групу НАТО-а у Летонији. Иако је Трудо прошлог лета обећао да ће повећати број војника у овој балтичкој земљи, то се није догодило.

Онтарио сагледава начине да поједностави планове развоја и раста, па је прошле недеље представио Закон о помоћи купцима кућа, заштити станара. 

Ово је трећи закон из области становања који предлаже онтаријска влада откако је Даг Форд добио нови мандат. Између осталог, овим актом се предвиђа спајање планских докумената  о планирању и расту јер, по речима министра становања Стива Кларка, влада верује да је Онтарио место за раст и развој.

У складу са предлогом, општине би имале више флексибилности при одлучивању о проширењу граница својих насеља, и тако обезбедити више земљишта за становање. Насеља су означена као подручја у којима је концентрисан развој.

Земљиште би требало да буде доступно за мешовиту намену, за индустрију и производњу, а у областима ближим транзиту за канцеларијски простор и за институције.

У Хамилтону су новембра 2022. године већ модификовали урбанистички план како би проширили границе града за 2.200 хектара, али се одлука о томе оспорава на суду.

Званичници наглашавају да ће општине и даље морати да узимају у обзир веће инфраструктурно планирање и да ће наставити да се планира заштита зеленог појаса.

Нови закон такође захтева од општина да обезбеде различите видове стамбених опција, између осталог и вишегенерацијске објекте. Тако, на пример пољопривредници би добили могућност да на свом имању имају до три нова стамбена објекта, за породична газдинства у којима живи неколико генерација 

Треба рећи да су поборници заштите животне средине утврдили да у покрајини има довољно земље за изградњу више од два милиона домова, без задирања у зелени појас или промене граница градова. 

Председник Републике Српске Милорад Додик поручио је данас, поводом обележавања Дана сећања на Холокауст, да не сме бити заборављен Холокауст који је почињен над јеврејским народом, али ни геноцид почињен над српским народом током 20. века.

У писму упућеном израелском председнику Исаку Херцогу, Додик је изразио искрено и најдубље саучешће, поштовање и саосећање поводом Јом Хашоа, Дана сећања на Холокауст, који се обележава 17. априла као израелски дан комеморације за шест милиона Јевреја страдалих у акцијама нацистичке Немачке и њених помагача, као и за јеврејски отпор у том периоду, пише Срна.

„Те невине жртве Холокауста, али и хероји Израела никада не смеју бити заборављени”, нагласио је председник Републике Српске. Он је изразио чврсто уверење да су пријатељство и сарадња Срба и Јевреја, не само природни и неопходни, већ и незаменљиви у данашњим изазовним временима.

„Природни и неопходни јер, иако географски удаљени, наши народи деле готово идентичну судбину: судбину прогона, судбину малтретирања, судбину масовних убијања, судбину проглашења грађана другог реда, судбину порицања права, судбину ликвидације, судбину непрестане политичке борбе за наша права, наш мир, нашу будућност.

Територија на којој сада живимо није означена само као наша, већ је то она на којој смо вековима присутни, за коју смо толико пута гинули током векова иза нас”, поручио је Додик. Он је указао на намере да Србима буду одузети будућност и право на постојање, као и на намере да они буду протерани из њихове праотаџбине као што је то рађено Јеврејима. Председник Републике Српске је писмо упутио и премијеру Израела Бењамину Нетанијахуу у којем је истакао да је Холокауст најстрашнија мрља на лицу Европе која мора бити заувек упамћена са поштовањем, али и да мора да буде осујећен сваки покушај буђења злих сила, било где и према било коме.

Међу бруцошима Универзитета Браун (Brown), члана чувене „Ivy league“ (лига бршљана) која окупља осам најпрестижнијих америчких универзитета, од јесени ће наћи и Београђанин Марко Обрадовић. Браун је био Марков први избор још од 14. године, а његов успех чини се још значајнијим ако се има у виду колика је конкуренција за студије на овој високошколској установи.

- Ове године на Брауну је конкурисало 51.302 студента. Примљено је пет одсто од пријављених кандидата. Од тог броја само 10 одсто су интернационални студенти, којих је највише из Азије, Велике Британије, Канаде и Сингапура - каже Марко за 'Данас'.

Осим на Брауну, он је конкурисао на још осам америчких универзитета: Northeastern University, Michigan University, Boston Arhitecture college, UMass Amhrest, Pratt, Wentworth Institute of technology, University of Rhode Island и Worcester Polytechnic Institute.

Примљен је на свих девет универзитета

- Упис на америчке факултете веома је сложен. За успех је неопходан разултат из школе, резултат САТ теста, а важно је и да сте се бавили ваншколским активностима. Уз то се за све факултете пише есеј, чији се квалитет такође процењује. За успех је важно све, а можда највише сама личност кандидата, да у огромном броју деце која конкуришу препознају баш вас и да у вама виде нешто другачије и посебно - одговара Марко на наше питање шта је било пресудно да баш он буде међу малобројним одабраним студентима.

То што је од шест факултета на којима је конкурисао добио највеће академске стипендије за њега је било изненађење.

- Оне се различито зову, али спадају у стипендије које се додељују студентима на основу њихових академских постигнућа. Изабрао сам да студирам на Брауну који је био мој први избор. То је, што би Американци рекли, “my dream school”. Студираћу архитектуру која ме интересује од најмлађег узраста - истиче Марко.

Тренутно се на Брауну налази само три студената из Србије.

Због наших различитих интереса, потреба, ставова и погледа на свет често се нађемо у конфликтној ситуацији, која може бити позитивна јер води у промене, али може бити исто тако и деструктивна. Сви се понекад нађемо у ситуацији да се не слажемо око нечега с другим особама или групама људи.

Сукоб око нечега има своју структуру коју чине две ствари: значај предмета сукоба за нас и процена дугорочних односа с особом или групом људи с којима се не слажемо. Наше понашање ће зависити од тога да ли нам је до нечега изузетно стало, па ћемо у складу са тим заоштравати конфликт, нарочито ако још процењујемо да нам је друга страна небитна у даљем животу.

Избегавање и ескалација сукоба

Ова два процеса дешавају се истовремено, а на целу структуру конфликта делују и културни и друштвени фактори који могу да утичу на опажање друге стране као безначајне, уз давање још већег значаја предмету сукоба, са тенденцијом да изађемо као победник. А могуће је умањити интензитет сукоба истицањем дуготрајних добрих односа уз мање искључивости.

Ако се задржимо на нивоу појединца, свако од нас може да препозна неке опште елементе када дође у сукоб с другима. Јавља се непријатност, сумња у намере друге особе и тежња да се сусрети избегавају. Али то не може да траје вечно, јер ће до сусрета кад-тад доћи и тада долази до ескалације, додатних неспоразума, оптужби и увреда што јача наше уверење да смо ми у праву, а не друга страна.

Неконтролисано понашање које следи чини конфликт веома нелагодним за већину људи. Тако да они који воле сукобе  то знају, па гурају ствар до краја како би добили оно што желе. Ипак, и ескалација има свој крај, јер, ако се друга страна не повуче, доћи ће до тренутка када обе особе губе више него што добијају. Није нам циљ да се до краја посвађамо с колегама на послу, са шефом или запосленима, са радником у продавници, случајним пролазницима, комшијама или људима из блиског окружења. Мада све то зависи и од процене да ли су нам ти односи дуготрајно важни. Ако планирамо да мењамо посао, нећемо ни смањивати интензитет конфликта, који ће нам у овом случају можда служити и као пражњење нагомиланих фрустрација, које не морају увек имати покриће у стварним односима, већ настају из наших уверења.

Поштовани господине Петровићу,

Молим Вас да у целости објавите моје реаговање на доле наведено писање вашег новинара.

Нећу да улазим у мотиве појединих новинара да се баве мојим животом, али свакако морам реаговати на неистините наводе ваше(г) новинар(а)ке К. Живановић у тексту: “Ко је Веселин Шљиванчанин, осуђеник из Хага кога власт глорификује?”

Неистина је да сам као члан државне делегације присуствовао полагању венаца на споменик Милици Ракић, већ сам као слободан грађанин са унуцима дошао да одам почаст невиној девојчици страдалој од НАТО бомби. Што се тиче моје осуђујуће пресуде у Хагу, она припада осудама без правног упоришта, што потврђује и првостепена пресуда од пет година коју је виша инстанца на челу са Теодором Мероном учетворостручила да би то жалбено веће пресуде од 20 и више година хрватским генералима укинуло и правоснажно их ослободило.

И у таквој пресуди, ревизијом сведеној на десет година, децидно стоји да ја и војници под мојом командом нисмо чинили злочине. Као што је познато у више наврата сам своје пресуде износио на увид јавности у којима децидно стоји да сам ослобођен свих тачака оптужбе. Осуђен сам по сведочењу једног хрватског војника који је тврдио, пазите тврдио, да сам знао да припадници наших снага малтретирају хрватске заробљенике а то нисам спречио.

Ваш лист те пресуде никада није хтео да објави.

Дакле, из овако тенденциозног писања ваше(г) новинар(а)ке, произилази да човек и након издржавања затворске казне није слободан грађанин, већ да по бољшевичким аршинима треба да носи жиг целог живота.

На крају и ја и већина мојих осуђених колега само смо радили свој посао и добро је познато какав су третман Срби имали у Хагу те смо и ми у складу таквог инквизиторског става били санкционисани.

Са личним поштовањем,

Веселин Шљиванчанин, Данас

 Да ли је туча за ћевапе на снижењу симптом некултуре и похлепе или јасан знак очаја и да нам као друштву ипак није добро. Па су сцене из Лидла само очигледност наличја бајке о никад већем стандарду грађана

Тачно је, кад год неки трговински ланац огласи велика снижења формирају се дугачки редови заинтересованих купаца који од раног јутра чекају да куцне одлучујући час. Кад се отварају нови хипермаркети и најаве поклони за прве купце, редови постају још дужи, гушћи и сабијенији, а претенденти на срећни добитак, чега год, још нестрпљивији да прођу кроз врата обећаног потрошачког раја. Тако је од Епла до Лидла, од Њујорка или Токија до Београда, Крагујевца или Ниша. У ланцу тржишних понуда свако нађе свој интерес. Свуда у свету, па и у Србији.

Ипак, последњи снимци из продавница Лидла, који су преплавили друштвене мреже, искочили су из уобичајене слике потрошачке грознице. У иначе јефтином Лидлу, где махом купују грађани којима је важно да уштеде сваки динар, у неколико градова Србије, у оквиру једнодневне акције цена ћевапа снижена је за педесет одсто. За три паковања ћевапа, на колико је куповина била ограничена, грађани су се тог дана буквално животима борили. Гурали су се жестоко и нагуравали једни друге, провлачили руке између тела у покушају да се што пре довуку до фрижидера не би ли дохватили пакет ћевапа. Псовали су, вукли се за јакне, рашчупани, раздрљени, знојави, бесни, али одлучни да дођу до плена. 

Шта је натерало људе на овако понижавајуће и деградирајуће понашање? Да ли је туча за ћевапе на снижењу симптом некултуре и похлепе или јасан знак очаја и да нам као друштву ипак није добро. Па су сцене из Лидла само очигледност наличја бајке о никад већем БДП-у и стандарду грађана. Јер се у перманентној пропаганди о невиђеним економским успесима ове власти губе појединачни животи и бледи слика о стварном животу огромног броја грађана. Оних за које су ћевапи из Лидла трофеј за који се вреди борити по цену понижења и губљења достојанства. Али и оних који живе у невидљивом сиромаштву средње класе која због самопоштовања скрива живот на позајмицу. 

Гле чуда, НИН је добио одговоре на питања ко је био организатор митинга у Врању на коме је говорио Вучић, да ли је спортска хала уступљена бесплатно и ако није ко је платио закуп. Таблоиди би ову вест објавили са - нећете веровати… Ја и даље не верујем

Србија је заиста срећна земља. Док милиони Немаца штрајкују и на улицама се боре за повећање плата, док Французи масовним демонстрацијама настоје да зауставе реформу пензионог система (при томе је код њих просечна пензија 70, а код нас 42 одсто просечне плате), док грађани Израела протестују против реформи правосуђа, јер је земља „на рубу диктатуре“, у суботу је у Србији главна вест у свим ударним информативним емисијама телевизија са националном фреквенцијом била партија билијара, коју су одиграли председник Србије Александар Вучић и мађарски премијер Виктор Орбан. 

„После Брисела, дашак свежег ваздуха у Београду. Мађарско-српски односи на врхунцу свих времена. Хвала на игри и дружењу, председниче Вучићу“, написао је на Твитеру Орбан после одигране партије билијара са председником Србије. Била је то практично прва вест првог Дневника јавног сервиса у суботу, у 12.55. Прва вест и у другом Дневнику РТС-а у 19.30. И на Пинку, наравно. Пардон, био је то део прве вести, која је, ипак, почела цитатом Вучићеве објаве на његовом Инстаграм налогу. Јавности је тако сервирана протоколарна вест да се Вучић у Београду сусрео са мађарским премијером Орбаном и министром спољних послова Петером Сијартом, са којима је разговарао „о развоју геополитичке ситуације и новим пројектима“. И то би било - то. 

Нисмо сазнали ни ко боље игра билијар, Вучић или Орбан. Да смо бар сазнали резултат, то би била и једина вест у овој „вести дана“. Или је, ипак, главна вест тек требало да буде да, ето, док се друге земље боре са великим проблемима, код нас теку „мед и млеко“. С тим што млеко тече и буквално, јер га поједини фармери просипају по улицама зато што су откупне цене сада мање од трошкова производње. Истовремено су неки млечни производи у продавницама и дупло скупљи него пре годину дана, а и по подацима званичне статистике су цене млека, сира и јаја повећане 43 одсто. Како је онда могуће да ниједна млекара неће да откупи млеко од Југослава Томића из Стајићева, који је због тога већ просуо 20 тона. И сваки дан просипа по 2.000 литара. 

Срби историју тумаче према актуелној потреби. Произвољно доносимо закључке и можда је то узрок вечитих српских заблуда и подела. Чини се да стојимо у месту, а о промашајима 20. века да не говоримо.

Због свега тога не чуди да, неки би рекли, наши најбољи преци почивају под знамењем других народа. Да ствар буде још невероватнија, под тим знамењем су страдале стотине хиљада Срба.

Многи нису обратили пажњу, али на маузолеју на острву Виду и даље стоји грб Краљевине Југославије. На штиту, на грудима двоглавог орла, приказани су српски грб са оцилима, хрватска шаховница и звезде цељских грофова.

Шаховница на грбу датира од пре Другог светског рата, што значи да она почиње белим пољима у угловима. То је шаховница под којом су усташе починиле злочине над Србима. Због тога је после Другог светског рата рата замењен распоред поља у шаховници, тако да она сада почиње црвеним пољима.   

Није питање само белих и црвених поља већ и саме шаховнице. У Хрватској су током и после последњег рата обрисали сваки траг заједничког живота. Срби су са 17 одсто популације 1921. године, спали на 3,2 одсто становника Хрватске. У реалности је  тај број знатно мањи јер су многи Срби узели хрватске пасоше, али тамо не живе. Ни данас у неким деловима те земље није популарно бити Србин. Чак ни на летовању.

Они су одбацили Југославију

Поставља се морално питање. Да ли они који су бојевали на Куманову, Брегалници, Церу, Колубару, прошли голготу Албаније и сахрањени у  Плавој гробници, заслужују да почивају под шаховницом. Њихово страдање унето је у темељ државе која два пута није преживела искушења историје. Последњу Југославију одбацили су управо они чије знамење и даље стоји на Виду.  

Политика, Марко Лакић