Свакако, неко ко није доживео бомбардовање никада неће у потпуности моћи да разуме оног ко је 78 дана свог живота свакодневно слушао звук сирена. Ни оне који, нажалост, нису дочекали 79. дан. Али, иако млади, на срећу, немају свест о трагедији таквих размера из личног доживљаја, не значи да према немају емпатију према онима који је памте.

„Осећај туге је потекао из породице. Дeфинитивно можемо закључити да постоји огроман утицај на људе који су то тада проживели. На пример, мој деда је увек у фудбалским утакмицама, или, уосталом, у било којем другом спорту, бирао тим за који ће да навија на основу тога да ли нас је њихова држава бомбардовала или не. У поређењу са тиме, наши осећаји су занемарљиви“, рекао је Милош Зекић, студент новинарства.

„Бомбардовање је страшна ствар. Немам представу шта то може донети, како је живети у страху и незнању да ли ћете дочекати сутра. Сама чињеница да је бомбардовање узрок људске руке у циљу неутралисања неких других људи, додатно ми улова страх. Да ли је смрт и убијање људи међу собом заиста једино решење?“, додала је његова колегиница Сара Милићев.

И друга мишљења су слична њиховим. „Довољно је рећи да су бомбардовали суверену државу, мислећи како је то добро решење. До данашњег дана то оправдавају и исто би урадили“, навела је је студенткиња из Панчева Ивана Васиљевић.

„Не“ НАТО-у

Студенти су углавном сагласни око једне ствари: сарадња са чланицама НАТО пакта - можда, чланство - не.

„Мислим да је сарадња могућа, али да свакако није пожељна. Србија последњих двадесетак година јасно показује аспирације ка чланству у ЕУ и осталим европским организацијама, па ме не би чудило да то буде случај и са НАТО-ом. Ипак, мислим да се грађани Србије никада не би помирили са тим. Ја лично не бих волео да Србија постане чланица НАТО алијансе. Преко неких ствари се једноставно не може прећи“, изричит је Огњен Терзин, студент из Кикинде, а и остатак саговорника дели исто или слично мишљење.

„Не бих волео да Србија уђе у НАТО јер би то било равно Стокхолмском синдрому, када се жртва враћа оном ко ју је малтретирао“, рекао је Вук Мићић, студент на Факултету политичких наука.

Дакле, не може се говорити о томе да колективна свест међу младима не постоји. Она је итекако присутна, макар када се ради о студентима друштвених наука који су, због саме природе студија, углавном упућенији у геополитички положај Србије.

Авијано - шта је то?

Интернет претрагом речи „Авијано“ , сазнаћете следеће: град у северној Италији, у регији Фријули-Венеција Ђулија. 2003. године бројао је око 8 200 становника.

У српској историји овај италијански градић упамћен је другачије. Злослутније. Баш су из Авијана 1999. полетели авиони за Југославију, а до краја бомбардовања СРЈ, на северу Италије налазила се главна база за ваздушне операције авиона НАТО-а.

Али, иако је уз реч Авијано остао злослутан призвук, младима данас то име не значи ништа. Од свих студената са којима смо разговарали, на питање да ли знају шта је Авијано, добили смо исти одговор.

„Не знам“.

Прошлост и будућност

На крају, остаје питање - како помирити прошлост и будућност? Историја сведочи томе да се прошлост не сме заборавити, трагедије и злочини не могу се гурати под тепих у циљу будућег помирења - на крају ће испливати, још теже и болније него што их памтимо.

И после 24 године, бол је и даље ту, и не чини се да ће ускоро нестати. Чак и међу онима који су је доживели само кроз приче својих родитеља.

Политика, Тијана Станић