Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Од Голог отока до Српске академије наука и уметности

2023.03.12

„Боље је и курјак бити неголи човек, веруј ми. Нема ти од човека ништа грђе на свету. Грђе од човека је, опет, једино човек” - Чизмаши, Драгослав Михаиловић (1930-2023)

Драгослав Михаиловић (Фото Т. Јањић)

Српски романописац, приповедач, сценариста, драматург, и редован члан Српске академије наука и уметности Драгослав Михаиловић преминуо је данас у 93. години живота.

Михаиловић је рођен у Ћуприји 17. новембра 1930. године. Студирао је Филозофском факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење - како је тврдио, због прошлости и сукоба са Управом државне безбедности. Разлог за то је што се побунио против хапшења својих другова због причања политичких вицева. Оптужен је да је на страни резолуције Информбироа, и да је изјавио да је Тито „амерички шпијун” и да је партија „ликвидирала СКОЈ”. Због тога је у септембра 1950. ухапшен а у фебруару 1951. пребачен на Голи оток где је провео 15 месеци.

Први полукњижевни рад, хумореску под насловом „Писмо”, објављује крајем 1957. у Јежевом календару. Затим неколико година сарађује у новосадском часопису 'Летопис Матице српске'. 'Матица српска' објављује 1967. и прву његову књигу, збирку шест приповедака под насловом „Фреде, лаку ноћ”, за коју добија 'Октобарску награду Града Београда'.

Опет, најпре у 'Летопису', исти издавач 1968. објављује и другу његову књигу, кратки роман 'Кад су цветале тикве'. Трећа књига, 'Петријин венац', издата 1975. године, освојила је „Андрићеву награду“. Роман 'Чизмаши' објавио је 1983. и за њега добио престижну 'Нинову награду' критике, а 1985. године и 'Награду Народне библиотеке Србије' за најчитанију књигу године.

Године 1969, према мотивима свог романа, написао је драму „Кад су цветале тикве”, која је објављена и, у октобру те године, пет пута играна у Југословенском драмском позоришту, али после многобројних напада на политичким скуповима и у штампи, на радију и телевизији, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза Тита, скинута је сa репертоара због експлицитног помињања голооточких заточеника.

После тога драма четрнаест година није наново стављена на репертоар - обновљена је у 'Народном позоришту' у Београду 1984, а играни филм према већ откупљеном сценарију није снимљен. Роман је у земљи био девет година практично забрањен, а исто толико званични југословенски дипломатски представник одлагао је излазак превода у једној социјалистичкој земљи.

Године 1990. почео је да објављује и документарно-публицистичку књигу у више томова „Голи оток” (последњи, пети том објављен је 2012. године).

Објавио је још публицистичка дела и научне студије „Кратка историја сатирања” (1999), „Црвено и плаво” (2001), „Време за повратак” (2006), „Мајсторско писмо” (2007), као и драму „Скупљач” (2011). У полемичким текстовима, изјавама и интервјуима осуђивао је две државне концепције коју је Србија током XX века бранила: Југославију и социјализам.

Изабрана дела су му штампана два пута, у шест књига 1984. и у седам књига 1990. године. Осим поменутих, добио је 'Кочићеву награду' за животно дело, „Рачанску повељу“ за целокупно књижевно дело, 'Виталову награду' за збирку приповедака „Преживљавање”, и многа друга књижевна признања. За дописног члана 'Српске академије наука и уметности' изабран је 1981, а за редовног 1989. године.

Политика, Тијана Станић

Погледајте ВИДЕО 

Ауторска права Радио Оаза 2024