Прилози

Одавно живимо дан, ма године мрмота. Уосталом, и Вучић је о Космету у Скупштини говорио баш 2. фебруара. На међународни Дан мрмота. И зашто онда расправљати о „првих“ 100 дана Владе, кад је Ана Брнабић премијерка већ више од 2.050 дана

Председник Србије узбуркао је јавност тврђењем да ће признавање Косова и Метохије бити услов за улазак у ЕУ. Премијер и министар спољних послова Ивица Дачић су то демантовали. Коме да верујемо, било је прво питање које се само наметнуло у разговору са председником, који ексклузивно за НИН најављује свој нови, коначни предлог за Космет. „Спреман сам да још једном предложим Влади наш коначни став о КиМ. На том предлогу интензивно радим, јер смо већ негде на ивици и свако наше следеће попуштање могло би да значи да смо се помало прећутно са много чиме сагласили“, изјавио је за НИН председник Србије.

Имате ли бар оквир тог предлога?

„То ће бити мој коначни предлог, о коме ћу прво разговарати са Владом. Ако не постигнемо јединство, ја више ништа не могу да учиним за КиМ, јер у мојим рукама није ни спољна ни унутрашња политика. Али, пошто сам победио на директним изборима, од мене се очекује да увек имам став и спреман сам... да предложим иницијални текст и да ми Влада каже шта је за њу могуће, а шта није… Завршетак преговора са ЕУ стоји нам као Дамоклов мач над главом - да ли ће услов бити признавање независности КиМ или да се понашамо као да поред нас постоји независна држава коју нисмо признали? У многим организацијама нас више и не питају - Косово је члан Међународног олимпијског комитета, а огроман је притисак и на Савет Европе“…

Рекли сте да са премијером разговарате о коначној позицији Србије у односу на питање признавања Косова. Али ипак сте најавили свој предлог о КиМ?

„То ће бити предлог Влади, јер ја по Уставу немам права предлагања Скупштини... Узалуд је писати нешто што нико не може да спроведе. То је за јуноше, жељне славе“...

Када планирате да поднесете тај предлог? 

Пре тачно 81 годину снаге Независне државе Хрватске извршиле покољ у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац

Један од најбестијалнијих злочина почињених у време Независне државе Хрватске (НДХ) десио се у Бањалуци у рано јутро 7. фебруара 1942. године. Пре тачно 81 годину, усташке снаге су извршиле покољ над Србима у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. 

Према званичницим подацима који су до сада прикупљени, тог дана убијено је најмање 2.300 људи. Међу недужним жртвама било је 551 дете. Бестијалност тог злочина, по чему је држава Анте Павелића остала неславно забележена у историји, огледала се у томе што су Срби о бањалучким селима убијани без испаљеног метка. Пресуђивано је  секирама, ножевима и крамповима. Мржња која се огледала у злоделима усташких злочинаца обележје је и осталих стратишта где су убијани Срби, пре свега система јасеновачких логора, где је у мукама скончало стотине хиљада људи.

Под командом натпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића из „Тјелесног здруга Анте Павелића”, усташе су злочин у Бањалуци починили уз помоћ бањалучких усташа. „Побрините се одмах за тајни покоп поубијаних Срба. Одстраните по могућности одмах све трагове”, гласио је телеграм команде „Усташке надзорне службе” са ознаком „тајно”. Телеграм је из Загреба упућен подређенима у Бањалуци шест дана након покоља.

На обележавању годишњице овог злодела које је одржано у недељу званичници Републике Српске подсетили су на невине жртве. Тог дана Срби су били оковани снегом и опкољени усташама, нису имали шансу да преживе, јер усташе нису имале милости и убијале су сваког Србина без обзира да ли је дете, жена, старац, навео је председник РС Милорад Додик. Он је подсетио да је НДХ имала само један циљ - да Србе побије, прекрсти или расели.

Овде у џамији, браћо, а то је сурова реалност и многих појединаца по нашим џамијама и џематима, и са нама седи неко ко је појединачно баш због те геноцидне творевине која се окотила и заживила тог 9. јануара, у виду геноцидне творевине Eр-Eс, дана којег они славе, неко је остао без 17 чланова најближе родбине. Који се, пазите то, нису изгубили, како се то замумуљено говори и представља, него су сви побијени и поклани само из разлога што нису били Срби.

Ово су речи Мухамера Штулановића, професора Исламског педагошког факултета у Бихаћу, теолога и хоџе, које је изговорио пред верницима коментаришући настанак Републике Српске и рат у БиХ, преносе "Независне новине".

На снимку, који је објавио, председник Народне скупштине РС Ненад Стевандић, види се како Штулановић Републику Српску више пута назива “геноцидном”, и да позива вернике да нешто учине по том питању, и да се прво ослоне на себе.

- Данас нећу читати вала ни реисову, ни муфтијину хутбу, ни неког нашег алима, што је наша пракса - почиње свој говор Штулановић, у коме је даље прочитао, како тврди, исповест једног професора Србина који је говорио о злочинима над Бошњацима.

- Милорад Додик је дошао надомак Сарајева својим парадирањем, звецкањем оружјем и да сада може, дошао би на Башчаршију транспортерима да заузме Сарајево... Неко је због те творевине изгубио мајку, сина, жену... Нису они њих изгубили, него су их Срби поклали - рекао је, између осталог, Штулановић.

Када је прочитао исповест, Штулановић је додао:

- Браћо, ако вам се није нешто преврнуло у стомаку од слушања овакве српске активности, онда довољно не схватамо шта могу урадити наше комшије. Ево због чега сваком Бошњаку треба да се гади овај придев 'српки' и све оно што представља 'ер ес' - казао је Штулановић.

Митрополит дабробосански Хризостом прекинуо је чланство у Међурелигијском већу БиХ због ћутања овог тела на тешка криминална дела која су се догодила у последње време у БиХ према српском народу. Митрополит Хризостом је данас обавестио чланове Скупштине Међурелигијског већа у БиХ да са 31. јануаром прекида чланство у постојању и раду овог већа све док, како је казао, „не оздрави”.

„Веома жалимо због тога. Од доласка на трон митрополита дабробосанских настојали смо да нашим радом и сугестијама унапредимо рад Међурелигијског већа, међутим, најновија дешавања у Сарајеву и на простору целе БиХ, али ћутање Већа капи су које су прелиле наше стрпљење и трпљење. Схватили смо да пасивношћу Међурелигијско веће индиректно подржава све пројављене девијације нашег друштва”, навео је митрополит пренела је Срна.

Митрополит је истакао шест разлога за своју одлуку, истичући као први „заветно” ћутање Међурелигијског већа у БиХ на недавне догађаје у Сарајеву када је нападнута лична имовина грађана Србије и пробушене гуме на возилима тих људи који су као туристи дошли у Сарајево, а све то је подсетило на осамдесете и деведесете године прошлог века.

„Слике из Сарајева у јануару ове године подсетиле су нас на најстравичније слике из 1990. године које носимо из Скрадина у Далмацији. На Бадњи дан 24. децембра 1990. године напала нас је велика група неонациста и шовиниста у Скрадину. Покушали су нас запалити у нашем аутомобилу у којем су била још три наша ученика Богословије. Наши страхови од ужасних слика у Сарајеву од 14. јануара ове године сигурно извиру из великих траума које носимо из Сплита, Скрадина и Шибеника”, навео је митрополит Хризостом.

Ћутањем Међурелигијског већа послата поруку

Упркос стравичним сликама из Сарајева, митрополит је истакао да Међурелигијско веће није осетило потребу да се огласи о овом случају и осуди националистичка и шовинистичка дивљања у Сарајеву.

Чувена стонотениска лоза Каракашевића наставља да траје, иако је представник друге генерације Александар у 48. години завршио каријеру коју је започео тако што је од свог оца Миливоја (1948–2022), као пионир, научио једну важну лекцију. Син је толико малтретирао оца у намери да одиграју макар један сет да је отац, у то време један од најбољих европских играча, на крају пристао. Победио је сина са 21:0, супруга с њим није говорила данима, али је син научио да у животу мора све да се заслужи! Па и један поен против свог оца…

„Био сам љут на њега, плакао сам као киша, али сам касније схватио колико је та његова лекција била важна. Данас и ја мом сину не препуштам ни један једини поен… Нека га заслужи…”, каже Александар, данас председник Стонотениског савеза Србије, који дошао на свет оне године (1975) када је његов отац с репрезентацијом (Шурбек, Стипанчић) освојио сребро на Светском првенству у Калкути.

И у овој причи ивер није пао далеко од кладе, мада је син по темпераменту и начину игре сушта супротност свога оца. Миливој је веровао у то да је рад темељ сваког успеха и увек је давао сто одсто својих могућности, док се Александар највише ослањао на свој невероватан таленат. Миливој је играо десном руком, азијским стилом (пен холдер), а Александар левом, на европски начин.

Док је пре неки дан Александар, на мечу између Србије и Француске у „Шумицама”, завршавао каријеру, вероватно му је прошло кроз главу све оно што га је довело до тога да постане светско име у стоном тенису. А све је почело када је његов деда донео у Земун први сто за пингпонг. Миливој је ушао у свет спорта на тежи начин, ломећи у једном подруму лесонит да би направио рекет, док је Александар добио први рекет у златно време стоног тениса у Југославији, када је 10.000 људи у новосадском Спенсу у трансу извикивало презиме: „Ка-ра-кашевић, Ка-ра-кашевић…”

Први Светосавски бал одржан је 1834. године у Крагујевцу. Неколико година касније, 1837. у Београду, у кући конзула Ходзеса, одржан је други а затим на Топчидеру, у конаку кнеза Милоша, трећи бал. На балове је било позвано свештенство и елита тадашњег српског друштва, о чему сведочи и пише зачетник српског новинарства Димитрије Давидовић.

Први Светосавски бал 1834. године одржан је поводом додељивања ордена кнезу Милошу од стране тадашњег султана, што је, будући да је Кнез Милош био владар вазалске земље, била велика част, поготово имајући у виду да је он био и једини православни владар у то време који је завредио то признање. 

Традиција прославе Светог Саве у време обнове српске државности сеже у двадесете године 19. века. Кнез Милош је још 1823. као државно обележје прописао прослављање Дана Светог Саве.

„Српска црква, грађанство и двор су то прихватили, али је било потребно времена да то постане једна уходана традиција. Отприлике, већ половином 19. века, савременици су приметили да је у целом српству, а не само у Кнежевини, изузетно раширен култ Светог Саве, прославе Светог Саве и везано за ту прославу, манифестације које крећу од ране зоре, а завршавају се касно после поноћи“, објашњава проф. др Сузана Рајић, са Катедре за српску новију историју Филозофског факулета у Београду.

Заслуга Димитрија Давидовића

Димитрије Давидовић је захваљујући свом истанчаном инстинкту, додаје професорка, објаснио  кроз Српске новине у чему се огледа значај да баш српски кнез, и земља и владар, добију тако високо признање, какав је велики орден од Махмуда Другог, турског султана. То је била велика част и за државу и за владара.

На сваку годишњицу смрти прослављеног српског војводе Петра Бојовића, 19. јануара се у медијима и на друштвеним мрежама појављује текст у коме се тврди да је 1945, дан уочи смрти, војвода Бојовић био лишен слободе од стране представника нових комунистичких власти, ислеђиван, психолошки и физички злостављан, услед чега је преминуо. Шта је истина?

Сваког 19. јануара друштвене мреже испуњене су текстовима који треба да нас „подсете” на стварни и страшни узрок смрти великог и славног српског и југословенског војводе Петра Бојовића (1858-1945), јунака бројних ослободилачких и одбрамбених ратова Србије, као и ослободиоца Београда, 1. новембра 1918. године.

Као по правилу, бројни штампани и електронски медији, као и портали, без било какве претходне провере истинитости тих навода, потпуно некритички преносе текстове о томе да је, неколико дана уочи смрти, тада већ остарели војвода Петар Бојовић био лишен слободе од стране представника нових власти, ислеђиван, али и бестијално психолошки и физички злостављан услед чега је ускоро и преминуо. Шта на све то каже историјска наука? 

Изненадна пензија

Војвода Петар Бојовић, један од укупно петорице српских и југословенских војвода (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Франше д’Епере), рођен је 4. јуна 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши.

После вишедеценијске бриљантне официрске каријере и победа остварених на бојном пољу, овенчан мноштвом српских, југословенских и иностраних одликовања, војвода Бојовић 10. децембра 1921. године бива изненада смењен са положаја начелника Главног Генералштаба Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је учињено по наређењу краља Александра I Ујединитеља од Југославије.

Даница смета јер је наша. Ми је нећемо дати. Зато - весели се, српски роде!

Нетрпељивост према Даници Црногорчевић, нажалост, није од јуче, али је ових дана попримила облике тзв „јавног терора“ - а то подразумијева застрашивање једне јавне личности бесмисленим али стварним оптужбама, фабрикованим кривицама, демонстрацијама „државне моћи“ у иначе криминализованом друштву. Док су раније само појединци штрчали са својом ненавишћу и љубомором, ових дана је према њој синхронизован читав један мали медијски рат. Зашто? Законски разлози су бесмислени и свакоме, па и онима који су их истакли у први план, јасно је да ствар лежи у нечему другом? У чему? Зашто смета Даница Црногорчевић.

Смета зато што је свједок онога архетипског, исконског, онога најбољег у динарском менталитету који често умије да се извитопери и тражи да му се призна више талената и пажње него што то заслужујемо. Даница плијени и подсјећа на оно најбоље у старим Србима Црне Горе и Херцеговине, она је жива слика оног најплеменитијег у нашим прецима. Даничина пјесма је директни пренос из 19. вијека, која нам говори да вијекови славне прошлости нису за нама већ и у нама. А то смета ономе коме је из прошлости остала само политичка идеологија. Она која заслепљује. Која у једном од највећих наших пјесника види човјека који није знао ком народу припада. Даница је, сама по себи, свједок истинског и неугасивог Српства Црне Горе, без наметљивости, без силе, без моћи, без полиције, без војске, без корпорација. Даница није само пјевала историјски утемељену верзију пјесме коју смо пјевали, пјевамо и пјеваћемо о земљи која суди сама себи и својој прошлости. Даница ЈЕСТЕ историјски утемељена архетипска Српкиња.

Смета то што Даница не да да се раздвоје људи који припадају истом народу. 

Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав.

Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на светз, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу - спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Она потиче из XV век, када су је носили шајкаши на својим чуновима на весла, оштрих гвоздених кљунова, који су по Дунаву и Тиси ратовали све до XIX века са Турцима, пресрећући њихове лађе. Мада шајак - чоја добаће израде, слична сукну, потиче од турске речи, на руском чајка значи галеб, па шајкача представља, уствари, стилизовани облик ове најпоетичније птице.

“Ој. Бога ти, шајка птицо!” - пева наш народ…

Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији “Извиђач”, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. 

Професор Филозофског факултета у Београду, Милош Ковић, изјавио је данас да су Срби на Косову и Метохији свесни чињенице да ниједан услов због којег су биле подигнуте барикаде није испуњен.

Ковић је агенцији 'Бета' казао да са севера Косова и Метохије нису повучене јединице специјалне косовске полиције и да „нису пуштени на слободу ухапшени полицајци“, као и да нема говора о формирању Заједнице српских општина.

„Протест Срба против власти у Београду и Српске листе, који је заказан за 9. јануар у Северној Митровици, је потпуно оправдан. Међу Србима на Косову је сазрела свест да се власт у Београду непрекидно, корак по корак, повлачи с Косова и Метохије. Организатори протеста захтевају испуњење услова због којих су подигнуте барикаде“, рекао је Ковић.

По његовим речима, српски народ на Космету се, за време барикада, понадао да ће се нешто конкретно променити, „што се није догодило и утолико је разочарење у актуелну власт веће“.

„Веома је опасно формирање великог броја база специјалне полиције на северу Косова, као и појава спискова Срба за хапшење. То сада већ личи на нову сезону лова на Србе, као што је то било 1804. године за време сече кнезова од стране дахија. Срби на Косову и Метохији више не знају шта носи дан, а шта носи ноћ“, истакао је професор.

Додао је да је циљ косовских Срба да власт у Београду чује и њихов глас, а не само представнике Српске листе.

„Не подржавају сви Срби Српску листу, и њихова забринутост мора да се чује и саслуша“, нагласио је Ковић.