Јуче и данас

"Радионице у Јасеновцу биле на добром гласу"

Тужан дан за хрватски Сабор - тако посланици Социјалдемократске партије оцењују округли сто о Јасеновцу који је одржан у згради парламента. "Радионице у Јасеновцу су биле на тако добром гласу", "ђаци су се добровољно јављали за праксу", речено је на скупу који је организовао десничарски посланички клуб ДОМиНО и Хрватски суверенисти. Део јавности оцењује га као покушај историјског ревизионизма и умањења жртава усташког режима НДХ.

Хрватски новинар и публициста Игор Вукић познат је по негирању геноцида над Србима у НДХ. Није историчар, али се позива на "историјске чињенице" које, према његовим речима, доказују да су хрватски војници спасили козарачку децу, да у логорима није било чак ни пребијања и да је њихова функција била изоловање дела грађана.

"У логорима су заточеници били на принудном раду. Дакле, то су били радни логори, али тамо није било, понављам није било, масовних серијских убистава", каже политиколог и аутор Игор Вукић.

Од других учесника чуло се да су мајсторске радионице у Јасеновцу биле "на тако добром гласу, да су се ђаци из других делова тадашње НДХ добровољно јављали за праксу". Тезе које научници сврставају у псеудоисторију, изнете су на округлом столу у Сабору Хрватске. Прилику за то пружио им је посланички клуб Дом и национално окупљање и Хрватски суверенисти.

Игор Петернел, председник Клуба заступника ДОМИНО и Хрватски суверенисти, истиче да је историјски ревизионизам легитиман.  

"Па, историју су писали неки људи, наука је увек ту да пропитује, у хемији, у историји, свугде се може пропитивати", наводи Петернел.

Тачно шездесет и четири године је прошло од тренутка када је име Иве Андрића заувек уписано златним словима у светску књижевну историју. На данашњи дан, наш писац овенчан је Нобеловом наградом за књижевност. До данас, остаје као једини представник нашег књижевног стваралаштва којем је указана ова изузетна част.

Комитет за доделу Нобелове награде је тада, 1961. године, препознао и наградио “епску снагу приповедања којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током бурне историје своје земље”. Андрић је својим делом успео да проникне у најтананије нити људске психе, да осветли сложене односе и преплитања у животима обичних људи, чиме је створио универзалну слику егзистенције која је одјекнула широм света.

Иако је његово име кружило у кулоарима Нобеловог комитета још од 1958. године, а 1960. је био у најужем избору, изненађење је ипак било присутно када су га, 26. октобра 1961. године, по повратку из уобичајене шетње, испред стана сачекали новинари са узбудљивом вешћу из Стокхолма.

Касније, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић се дирљивом беседом „О причи и причању” захвалио на престижном признању. У тој беседи, која је и данас актуелна и инспиративна, Андрић је проговорио о моћи речи, о значају приповедања као начина да се очувају успомене, да се разуме прошлост и да се гради боља будућност.

Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944. године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава.

Дуга окупацијска ноћ завршена је, али у овој соби, успоменама освећеној крипти мог детињства, још је полумрак. Прозори су затворени, завесе спуштене, бронзана хетера из голе руке не расипа светлост. Струје нема. Кадаверичан сјај карбидне лампе додирује лице пријатеља у фотељи. До мене, крај прозора, не допире. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. Времена више ни за шта нема. Будућност не постоји. Ми смо мртви. Ако и преживимо, и кад прођу године поклоњеног живота, па и ако према неком великодушнијем будућем кантару будемо проглашени живима, мртваци ћемо бити. Не зато што нам је други живот дарован, него што ни први нисмо искористили.

С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге. Која и каква се песма очекивала, није увек јасно било, уопште није било јасно, али ова - није. Речи се не разабирају, али их знамо. Чули смо их од оних који су хтели да буду победници пре победника. Све су руске. И ова која се Крунском спушта руска је песма.

Нема језика који може описати трагедију ослобођења које се не дели. Слобода која је дошла није била и наша. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих међу којима нема вашег. Теши вас могућност да га чујете идуће или неке од наредних година. Али, ако сте на доживотни затвор осуђени, ни тог олакшања нема. Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама. 

У румунској престоници 26. октобра биће освештан Саборни храм Спаса народа (Catedrala Mântuirii Neamului), највећа православна грађевина на свету и један од најимпозантнијих верских објеката савременог доба. Свечани чин освећења предводиће патријарх Румунске православне цркве Данијел, уз саслужење васељенског патријарха Вартоломеја.

Овим догађајем заокружује се пројекат који се у румунском друштву доживљава као симбол духовног препорода и националног јединства. „Храм Спаса народа није само грађевина од камена, већ духовни дом целе Румуније, место молитве и захвалности“, поручио је патријарх Данијел уочи великог дана.

Гигант у срцу Букурешта

Храм се уздиже на брду Спиреа, у непосредној близини здања парламента, и доминира панорамoм Букурешта. Висина централне куполе са крстом достиже 135 метара, што га чини највишим православним храмом на свету, док у унутрашњости може да се окупи више од седам хиљада верника. Грађевина је дугачка 126 метара и широка скоро 68 метара, грађена у нео-византијском стилу, са пет масивних купола, импресивним мозаицима и савременом расветом која истиче величину простора.

Идеја о националној катедрали јавила се још после Румунско-ослободилачког рата 1877. године, као симбол захвалности за независност државе и духовно јединство народа. Међутим, политичке прилике, ратови и деценије комунистичког режима одлагали су реализацију пројекта све до 2010. године, када су започети грађевински радови.

Први велики чин у недовршеном храму одржан је 2018. године, када су патријарси Данијел и Вартоломеј освештали олтар и положили мошти светог апостола Андреја, заштитника Румуније.

Пре 34 године, у јесен 1991. године, извршена је ликвидација госпићких Срба од Хрватске војске и полиције чији су припадници, углавном под маскама, одводили цивиле из њихових кућа и станова и убијали их на разне начине и на више места. Према подацима Документационо-информационог центра „Веритас", убијено је најмање 129 лица српске националности, међу којима је 39 жена. Скоро половина њих је ликвидирана је од 16. до 18. октобра. Међу ликвидиранима је и 10 брачних парова и четири породице (отац и мајка са једним дететом).

До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 60 ликвидираних, док се за осталима још трага, истакли су из „Веритаса". О ликвидацијама српских цивила, како су навели, био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе.

Пошто су припадници ЈНА, крајем децембра исте године пронашли 24 угљенисана тела српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих светских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице. Под њиховим „притиском" је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.

Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тела убијених су из примарних премештани у секундарне гробнице.

Убрзо по оснивању, Тужилаштво Хашког трибунала водило је интензивну истрагу о овом догађају, али је случај пре него што је оптужница подигнута уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције, која их је теретила за ратни злочин над цивилима. Оптужени су да су хапсили без разлога и ликвидирали најмање 50 лица.

На­уч­ник ко­ји је по­ве­зао те­рен и ка­би­нет, на­род и ели­ту

Ка­да би да­нас Јо­ван Цви­јић за­ко­ра­чио у свет ко­ји је оста­вио за со­бом, ве­ро­ват­но би и да­ље но­сио свој пре­по­зна­тљи­ви те­рен­ски ше­шир, бе­ле­жни­цу и по­глед усме­рен ка да­љи­на­ма ко­је тек тре­ба ис­тра­жи­ти. Тај дух ис­тра­жи­ва­ча, чо­ве­ка ко­ји ни­је ме­рио свет са­мо кар­та­ма већ и људ­ским ка­рак­те­ри­ма, суд­би­на­ма и вред­но­сти­ма, остао је као трај­на зве­зда во­ди­ља на­ше на­у­ке и кул­ту­ре.

Ове го­ди­не, у су­срет го­ди­шњи­ци ње­го­вог ро­ђе­ња, у Му­зе­ју Јо­ва­на Цви­ји­ћа у Бе­о­гра­ду одр­жа­но је пре­да­ва­ње „Цви­ји­ће­ва при­зна­ња”, ко­је је при­ре­ди­ла мср Би­ља­на Ра­ди­че­вић, ге­о­граф и уред­ник обра­зов­них про­гра­ма Цен­тра за кул­ту­ру „Вук Ка­ра­џић” из Ло­зни­це. Ње­но из­ла­га­ње, за­сно­ва­но на ду­го­го­ди­шњем ис­тра­жи­ва­њу ар­хив­ске гра­ђе, под­се­ти­ло је јав­ност да је овај ве­ли­ки на­уч­ник био не са­мо ге­о­граф већ и ху­ма­ни­ста, пе­да­гог и ви­зи­о­нар.

Ро­ђен у Ло­зни­ци 12. ок­то­бра 1865. го­ди­не, у на­ро­ду по­зна­том по чвр­сти­ни, ра­ду и за­дру­жном ду­ху, Цви­јић је већ у мла­до­сти по­ка­зи­вао ра­до­зна­лост и ис­трај­ност ко­је ће га во­ди­ти кроз цео жи­вот. По­сле Ву­ко­ве смр­ти, на срп­ском на­уч­ном не­бу за­си­ја­ла је но­ва зве­зда - Цви­јић, чо­век ко­ји ће сво­ју ми­си­ју пре­тво­ри­ти у мост из­ме­ђу Бал­ка­на и Евро­пе.

Осни­вач Срп­ског ге­о­граф­ског дру­штва и Ге­о­граф­ског за­во­да, про­фе­сор и два пу­та рек­тор Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, пред­сед­ник Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, Цви­јић је био ви­ше од на­уч­ни­ка, био је на­ци­о­нал­на ин­сти­ту­ци­ја. Сво­јим ра­дом по­ве­зао је те­рен и ка­би­нет, на­род и ели­ту, ма­пу и људ­ску ду­шу.

Ње­го­ва ми­сао да као на­род пре­ви­ше при­ча­мо, а ма­ло ра­ди­мо зву­чи и да­нас као опо­ме­на и пу­то­каз. У вре­ме­ну у ко­јем иде­је че­сто оста­ју без ко­ре­на, Цви­јић је био до­каз да ве­ли­ке за­ми­сли ни­чу са­мо на те­ме­љу ра­да, ис­трај­но­сти и ду­бо­ког по­што­ва­ња пре­ма зе­мљи и љу­ди­ма.

На данашњи дан, 8. октобра 1912, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, што је означило почетак Првог балканског рата.

Рат су водиле четири земље Балканског савеза - Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка - против Османског царства, које је већ било ослабљено ратом против Италије и унутрашњим немирима.

Савезници нису имали заједнички план, па су водили рат на различитим фронтовима: Србија и Црна Гора на северу и западу, Грчка на југу, а Бугарска у Тракији. Србија је мобилисала 230.000 војника под командом Радомира Путника, распоређених у три армије, са главним задацима ослобађања Косова и Метохије и Македоније.

Кључне битке били су Кумановска (октобар 1912), Прилепска (новембар 1912) и Битољска битка, која је окончала пет векова османске власти над југозападном Македонијом. Османлије су претрпеле тежак пораз и биле су принуђене на повлачење.

После губитака територија и неуспеха у испуњавању услова, рат је настављен почетком 1913, а Турска је изгубила и важне градове и превласт на мору. Мир је постигнут 30. маја 1913. године Лондонским уговором, којим су Турска и Балкански савезници поделили територије.

Као резултат рата, створена је Кнежевина Албанија, а Рашка област је подељена између Србије и Црне Горе.

Бугарска је добила део Тракије, али је незадовољство поделом територија довело до Другог балканског рата у јуну 1913. Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напали српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су, такође, напали у бици код Кукуша. 

Пре четврт века, 5. октобра 2000. у Београду се догодило масовно окупљање присталица Демократске опозиције Србије (ДОС) које је довело је до одласка са власти Слободана Милошевића. Окупљању и бунту претходили су избори 24. септембра те 2000. године, и неслагање око њихових резултатата.

Пошто је тадашња Савезна изборна комисија 28. септембра, четири дана по окончању првог изборног круга објавила да нико од председничких кандидата није добио довољан број гласова, дакле преко 50 одсто, најављен је други изборни круг. По подацима које је Савезна изборна комисија тада саопштила, у првом кругу 24. септембра 2000. године, Слободан Милошевић је добио 38, 62 одсто гласова, док је Војислав Коштуница добио 48,96 одсто.

Представници Демократске опозиције Србије (ДОС) тврдили су међутим да је Коштуница добио више од 50 процента гласова, те да други изборни круг за позицију председника Савезне Републике Југославије према томе није потребан.

По завршетку петооктобарских промена званично је објављено да је на септембарским изборима 2000. године, за позицију председника СРЈ, Слободан Милошевић добио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто гласова док је кандидат тадашње Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница добио 2.470.304 гласа односно 50,24 одсто.

Масовност окупљања односно бунта 5. октобра била је последица нагомиланог дугогодишњег незадовољства, почев од распада Југославије, дубоке економске кризе и опште беде, ратова, а све је додатну димнезију добило агресијом НАТО на Србију 1999. године, што је за последицу имало не само окупацију Косова и Метохије него и тешко разарење земље. 

На данашњи дан пре 110 година започела је инвазија удружених снага Аустроугарске и Немачке на Србију у Првом светском рату под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, што је био почетак и једне од најтежих етапа у историје Србије - колико трагичне толико и херојске.

До инвазије је дошло после вишемесечног затишја после тешких пораза које је Аустроуграска доживела на тлу Србије крајем 1914. године, на Церу, августа, и Колубари, новембра/децембра.

Инвазија је одлагана у више наврата током 1915. иако све време планирана, делом због ситуације на другим фронтовима а такође због чињенице да је нови главнокомандујући аустроугарских трупа према Србији надвојвода Еуген, после понижења које је доживео његов претходник Оскар Поћорек, био наглашено опрезан. Тако се догодило да је тек четврта офанзива Аустроугарске на Србију у Првом светском рату, октобра 1915. године, била прва успешна са становишта интереса Беча, тек пошто су главнина снага према Србији постали Немци. 

У међувремену Италија је ступила у рат против Аустроугарске маја 1915, а у посебно тешкој ситуацији ратна машинерија Беча нашла се након изненађујућих успеха Руса у Галицији, што ће се наставити и наредне године. У Србији је у том периоду трајала тешка борба са епидемијом пегавог тифуса коју су оставиле аустроугарске трупе као вид специјалног, биолошког рата, побеђена тек маја 1915.

Главни удар на Србију октобра 1915. изнела је немачка 11. армија са простора Баната пут долине Мораве. Аустроугарске формације наступале су из Срема и Босне, преко Саве и Дрине, као и на Београд.

У кур­шу­млиј­ском се­лу Игри­ште, код Спо­мен-пар­ка „Гво­зде­ни пук”, у пе­так 3. ок­то­бра у 11 са­ти, све­ча­но је обе­ле­же­на 113. го­ди­шњи­ца фор­ми­ра­ња ле­ген­дар­не вој­не је­ди­ни­це ко­ја за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто у срп­ској рат­ној тра­ди­ци­ји - као сим­бол не­у­стра­ши­во­сти у нај­те­жим тре­ну­ци­ма Ср­би­је у бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту.

У том ме­сту се то­ком Пр­вог свет­ског ра­та из 12 ку­ћа у се­лу 17 ме­шта­на до­бро­вољ­но при­кљу­чи­ло је­ди­ни­ци Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка „Књаз Ми­ха­и­ло”, а кра­јем 2016. го­ди­не от­кри­вен је пр­ви спо­ме­ник ју­на­ци­ма Гво­зде­ног пу­ка.

Ина­че, Дру­ги пе­ша­диј­ски пук „Књаз Ми­ха­и­ло”, по­знат и као То­плич­ки Гво­зде­ни пук, то­ком рат­них су­ко­ба од 1912. до 1918. сте­као је бе­смрт­ну сла­ву. Јед­на је од рет­ких је­ди­ни­ца чи­ја се за­ста­ва сма­тра нај­о­дли­ко­ва­ни­јом у вој­сци Кра­ље­ви­не Ср­би­је и ко­ја ни­ка­да ни­је па­ла у ру­ке не­при­ја­те­љу.

Та је­ди­ни­ца је уче­ство­ва­ла у три ра­та, два бал­кан­ска и Пр­вом свет­ском ра­ту, као и нај­те­жим бит­ка­ма, од Ку­ма­нов­ске до Со­лун­ског фрон­та.

Дру­ги пе­ша­диј­ски пук „Књаз Ми­ха­и­ло” са­ста­вљен је био пре­вас­ход­но од бо­ра­ца из То­плич­ког и Ја­бла­нич­ког окру­га. 

- После оп­ште мо­би­ли­за­ци­је ко­ја је спро­ве­де­на 3. ок­то­бра 1912. го­ди­не у Про­ку­пљу, у стро­ју су се на­шла 4.744 мла­ди­ћа ста­ро­сти од 21 до 31 го­ди­не. Три пе­ти­не са­ста­ва Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка чи­ни­ли су То­пли­ча­ни и Ко­са­ни­ча­ни, а по јед­ну пе­ти­ну Ја­бла­ни­ча­ни и За­плањ­ци - ка­жу у Ту­ри­стич­кој ор­га­ни­за­ци­ји.

Исто­ри­ча­ри под­се­ћа­ју да су после са­мо 20 да­на од мо­би­ли­за­ци­је вој­ни­ци пу­ка уче­ство­ва­ли у по­зна­тој Ку­ма­нов­ској би­ци, и да је нај­ви­шим срп­ским од­ли­ко­ва­њем, Ор­де­ном Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма од­ли­ко­ва­но 255 офи­ци­ра, под­о­фи­ци­ра и вој­ни­ка.