Јуче и данас

Битка на Плочнику, вођена крајем лета и почетком јесени 1386. године између српских снага предвођених кнезом Лазаром и Османлијског царства на челу са султаном Муратом Првим, од ове године први пут се обележава као државна церемонија са свим војним и црквеним почастима. На историјском локалитету Плочник код Прокупља у порти манастира, 10. септембра у 11 сати, одржаће се свечаност у организацији Одбора за обележавање Битке на Плочнику, којем председава Златан Миљковић, начелник Топличког управног округа, а најављено је и присуство државних званичника, представника Војске Србије, Српске православне цркве, локалних власти и грађана Топлице.

- Битка код Плочника није само страница у историји већ и симбол слободе и отпора. На овом месту наши преци су се одупрли освајачу и показали да се српска земља брани срцем и заједништвом. Овогодишње обележавање је знак да Србија памти своје јунаке и поштује њихову жртву - рекао је Миљковић.

Прва званична церемонија обележавања биће праћена полагањем венаца, поменом који ће служити свештенство СПЦ, као и уметничким програмом посвећеним историјском значају ове битке.

Према историјским подацима, Битка код Плочника представљала је један од првих великих сукоба између Срба и Османлија, у којем су српске снаге, користећи повољан терен и добро организовану коњицу, извојевале значајну победу и привремено зауставиле турски продор ка унутрашњости Лазареве Србије.

После освајања Софије 1385. године, Османлије су кренуле према Крушевцу, али су код Плочника наишле на отпор и претрпеле тежак пораз.

Пре 65 година, Совјетски Савез ланирао је два пса - Белку и Стрелку у космос. Била су то прва у историји жива бића која су ушла у орбиту и успешно се вратила на земљу. Тиме је био отворен пут човека у космос и учињен велики корак који је омогућио каснија огромна достигнућа у освајању космичког пространства.

После завршетка Другог светског рата, водеће државе почеле су да развијају реактивну технологију и да се припремају за освајање космоса. Тако је и Советски Савез, осим војностратешких циљева, задужио водеће научнике да се позабаве тим питањем. Одмах се схватило да се због многих чинилаца, који тада још нису били разјашњени, експерименат не може почети са човеком већ са другим живим бићима која треба да постану први космонаути.

Американци су почели да експериментишу са приматима који су наизглед најближи човеку. У периоду од 1948. до 1950. лансирали су у космос неколико летилица са мајмунима, али животиње нису преживеле.

Руски научници су пошли другим путем. Сматрали су, а то ће се показати као тачно, да за лансирање у космос идеално одговарају пси који над приматима имају многобројне предности. Нису нервози, лакше се дресирају, боље су припремљени на преживљавање у најтежим условима. То се пре свега односи на ,,дворњашке” (луталице), а не на расне пасмине или мешанце који вековима живе у близини човека, који су навикли на добру храну, топлоту и друге удобности. 

Вековима траје спор да ли је храм православни или католички, српски или албански

У селу Ширђ, недалеко од Скадра, и данас стоје остаци манастира Светих Сергија и Вакха, древне задужбине која сведочи о вековном присуству Срба и постојању некадашње српске државе на овим просторима. Како је у репортажи за Euronews Srbija пренео новинарски тим ове телевизије, у овом манастиру сахрањена су чак четири српска краља из династије Војислављевић - Михајло, Бодин, Владимир и Добросав - владари Скадра у XI и XII веку.

Манастир, који је према легенди подигнут у VI веку, у својим записима помиње и Поп Дукљанин, наводећи да је баш у његовим зидинама последње уточиште нашло више српских владара. Вековима касније, задужбину је обновила српска краљица Јелена Анжујска, а натпис из 1290. године сведочи о њеној обнови. Њен син, краљ Урош II Милутин, наставио је радове 1313. године.

Археолог Хелидон Соколи, кога је у репортажи цитирао Euronews Srbija, наглашава да је у питању храм „великих размера, базиликалног типа, са три брода и богатим фрескописом“. И данас су, каже, очувани остаци живописа и делови зида, док се у Националном музеју у Тирани чува натпис у којем се краљица Јелена помиње као владарка Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и приморских области.

О манастиру је писао и Сима Игуманов Јастребов, тврдећи да је његов живопис „чисто српски“ и да је по стилу идентичан фрескама у Пећкој патријаршији, Дечанима и Грачаници.

Церска битка, прва велика победа Срба, и савезника уопште у Првом светском рату, почела је 15. августа 1914. Прослављени заповедник Срба на Церу генерал Степа Степановић, за тријумфално руковођење војним операцијама награђен је чином војводе.

Победом на Церу, над инвазионим трупама Аустроугарске, углед Србије порастао је широм Европе, не само међу савезницима него и непријатељима, Аустромађарима и Немцима.

Прослављени заповедник Срба на Церу генерал Степа Степановић, за тријумфално руковођење војним операцијама награђен је чином војводе.

Под командом генерала Оскара Поћорека, трупе аустроугарске Балканске армије провалиле су преко Дрине 12. августа чиме су започеле масивне војне операције на тлу Краљевине Србије.

Инвазији је претходила Аустроугарска објава рата Србији 28. јула 1914. године, месец дана после атентата у Сарајеву.

Артиљеријско дејство окидач за рат

Паралелно су започела артиљеријска дејства преко Саве и Дунава, првобитно са аустроугарског ратног брода Бодрог, по Београду, Смедереву, Градишту, Шапцу и другде, чиме је започео Први светски рат.

Има, истина, сведочења да их је било и пре формалне објаве рата. Званични Беч објаву рата српској краљевској влади доставио је, неуобичајено, отвореним телеграмом 28. јула. У њему је стајало да Двојна монархија држи да је у ратном стању са Србијом, пошто није задовољан одговором на ултиматум који је барон Гизл, посланик Аустроугарске у Београду, предао у вечерњим сатима 23. тадашњег министарства финансија и заступника председника Краљевске владе Николе Пашића и Лазара Пачуа.

Горко сећање на савезничка бомбардовања БГ-а током 1944.

Припадници Министарства унутрашњих послова, Сектора за ванредне ситуације безбедно и ефикасно, данас су уништили у Делиблатској пешчари, у атару села Гај, авио - бомбу британске производње "М.Ц. 1.000лб Мкс И" из Другог светског рата.

Уклањање, транспорт и уништавање извели су припадници Специјалистичког тима за заштиту од неексплодираних убојних средстава Сектора за ванредне ситуације уз подршку припадника полицијских управа у Београду и Панчеву, ПС Ковин, припадника Ватрогасно - спасилачке бригаде, Сектора за информационе и комуникационе технологије, служби хитних медицинских помоћи из Београда, Панчева и Ковина, као и Комуналне милиције и Јавног комуналног предузећа „Паркинг сервис“.

Уништена авио - бомба била је тешка око 500 килограма, са експлозивним пуњењем од око 220 килограма.

Од 2010. па до краја 2024. године, припадници Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова, поштујући све безбедносне протоколе,  уништили су укупно 35.836 неексплодираних убојних средстава у шта спадају авио - бомбе, ракетни пројектили, ручне и касетне авио - бомбе, артиљеријске гранате, ручни бацачи, минобацачке, тромблонске, противтенковске и противпешадијске мине, као и противавионска муниција.

Британци, заједно са Американцима, бомбардовали су “више пута” Београд у склопу савезничких ваздушних операција током Другог светског рата.

Најпознатије и најразорније савезничко бомбардовање догодило се на православни Васкрс, 16. и 17. априла 1944. године. 

На данашњи дан, 1552. године, завршено је штампање Београдског четворојеванђеља, најстарије штампане књиге у нашој престоници. Она садржи четири канонска јеванђеља и зове се још и Четвороблаговестије. Представља својеврсни споменик српске културе и писмености и заштићено је законом као културна баштина од изузетног значаја.

Текст на старословенском језику

Београдско Четворојеванђеље са својих 211 листова спада у књиге велике осмине, јер је величина њених листова 20 према 30 сантиметара. Штампано је на папиру, у фолио формату, црном и црвеном бојом. Штампани простор на страници је величине 14 према 21,5 сантиметара и потпуно је испуњен текстом (на српскословенском језику, крупним ћириличким словима и сложен у 24 и 25 редова).

Украшено је богатим орнаментима урађеним у куваном дрвету ораховине. Садржи осам великих орнамената и 392 иницијала. Углови и спољне стране испреплетени су белим шарама. Цртана слова су украшена стилизованим листићима или искићена белим лозицама. Тип слова и иницијала преузет је из старих српских рукописних књига и под утицајем je средњевековног сликарства у манастиру Сопоћани. На основу воденог жига, лађарске котве која се налази у кругу изнад ког стоји шестокрака звезда, може се закључити да папир на коме је књига штампана потиче из Италије. Између целина увезани су празни листови.

Тада је владао султан Сулејман Други

Књига је штампана у Београдској штампарији као једина одштампана књига у овој штампарији. Штампање је започео оснивач Београдске штампарије кнез Радиша Дмитровић, а завршио Дубровчанин Тројан Гундулић. 

Станислав Винавер, српски писац, преводилац, књижевни критичар, новинар, овај свет напустио је 1. августа 1955. пре седам деценија. Винавер је био једна од најсамосвојнијих интелектуалних појава међу Србима прве половине 20. века, о чему постоји готово општа сагласност, био је редак ерудита, зналац језика, необичне раскошне духовитости, интелектуално храбар као мало ко. Јавност га је, вероватно неправедно, доживљавала као епикурејца, разбарушеног и помало необузданог хедонисту.

И заиста, његов, примера ради, превод „Гаргантуе и Пантагруела” Франсоа Раблеа, немогуће је превазићи. Лакрдијашки приступ самог Раблеа у српском преводу Винавера добио је додатну димензију.

Исто важи и за јединствен Винаверов превод Хашековог „Доброг војника Швејка„, или његову „Пантологију новије српске пеленгирике” из 1920. године, својеврсну ревију духовитости и ведрине, која му је на жалост донела и бројне непријатеље. Што га није омело да је потом допуњава и наново објављује, у два наврата, последњи пут 1938. под насловом „Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике”.

Изузетни су и Винаверови преводи „Доживљаја Тома Сојера” Марка Твена или „Алисе у земљи чуда” Луиса Керола.

У стварности, његова разбарушеност била је искључиво интелектуалне природе, човек ретко раскошног духа живео је од писања и превођења, што подразумева скромну свакодневицу.

Рођен је марта 1891. у Шапцу, тада једној од првих вароши Краљевине Србије, што је уосталом одредила и географија. Била је то јеврејска кућа, отац Аврам био је лекар, пореком из Пољске. Основно и гимназијско образовање стиче у родном Шапцу, мада не у потупности. Гимназију је ипак окончао у Београду, пошто је из шабачке избачен.

Њена музика лек за душу (ВИДЕО)

Навршило се 75 година од рођења легенде домаће поп музике, кантауторке Јадранке Стојаковић. Рођена је 24. јула 1950. године у Сарајеву, а преминула је 3. маја 2016. у Бањалуци. О њеном утицају на домаћу музичку сцену сувишно је говорити. Нежне лирске песме, дирају у душу свакога ко их чује и пола века касније.

Јадранка Стојаковић оставила је неизбрисив траг у домаћој забавној музици. Из њених песама извиру чисте емоције, које је њена поетска душа преточила кроз специфичан и аутентичан глас. "Што те нема", "Све смо могли ми", "Чекала сам, чекала", само су неке од песама, које се и данас радо слушају.

Маја Татић била је уз Јадранку до самог краја и са жаљењем констатује да је имала још много тога да понуди, када је музика у питању.

- Она је одличан инструменталиста била. У задње време је знала да узме електричну гитару, док је могла да је држи, чак и лежећи - каже Маја Татић, музички продуцент у Музичкој продукцији РТРС-а.

Колеге су је много поштовале и посећивале. Једном приликом, Ђуле Ван Гог понудио јој је одлазак на море хеликоптером.

- Ма какво море, каже, жао ми је само што не могу да свирам ту гитару, тешка ми је постала. Размишљам нешто да би ми укулеле био добар. Он је одмах, кад се вратио кући, нашао укулеле, тако да је он већ сутрадан био код Јадранке и наравно смале смо се. Жељна је била музике, још пуна идеја, пуна жеље за животом - додала је Татићева. 

Музички критичар и публициста, Пеца Поповић, предложио је чувеној Џоан Баез, да на турнеји, по нашем региону, отпева пјесму "Има нека тајна веза", на нашем језику и тако ода почаст Јадранки Стојаковић, пред крај њеног живота.

Зоран Радмиловић, незаборавни српски глумац, овај свет напустио је 21. јула 1985. пре четрдесет година. Особен и као личност и као глумац, упамћен је како по изразито карактерним улогама, тако и као хумориста или генијални импровизатор.

Иза мрзовољног, својеглавог, намргођеног наступа, Радмиловић је био козер који није пропуштао прилику за најразличитије досетке, како у свакодневним односима с људима, тако и на сцени, иако су његови најближи сведочили да је приватно би повучен, такорећи срамежљив. Рођен је у Зајечару, у изразито грађанској породици, маја 1933. Отац је био судија, деда иначе родом Немац који је име Рихард променио у Радмило, архитекта.

Основну школу и гимназију похађао је у родном Зајечару. Иако стасао у центру вароши, у зрелим годинама понекад је, сасвим уозбиљен, објашњавао како се мучио као убоги ђак пешак. Био је то извесно његов отклон према наметаним вредностим поретка у којем је живео, својеврсни цинизам.

Како је сведочио глума га је привлачила од најранијих дана, што међутим није наилазило на разумевање у пориодици. Стога је, као наводно рационалнији пут, две године студирао на Правном факултету. Иако је потом покушао на архитектури, па на англистици, коначно ипак уписује Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дипломирао је у класи Мате Милошевића, 1963. године.

Професионално, после дугогодишњег аматерског стажа, глуми се посвећује 1962. када постаје члан Београдског драмског позоришта, где се задржао до 1968. да би се потом нашао у Атељеу 212. Тумачи његове уметничке каријере закључили су да се вероватно преломни момент у његовом успону догодио 1964. године.

Шта је најважније у животу

Чувени дрвени лутак рођен из пера Карла Колодија, 7. јула слави 144. рођендан. Рођендан се обележава и новим едукативним пројектом, а то је серија стрипова доступна у италијанским возовима, која за циљ има да уз смех, илустрације и добре савете учи децу како да брину о свом здрављу.

Званично представљен на римској железничкој станици Термини, пројекат је резултат сарадње између Трениталиа (Италијански возови), издавача 'Ђунти' и 'Нетворк преса'. Циљ им је да понуде едукативне и забавне садржаје који ће време проведено у возу учинити приликом за учење о здрављу.

Пинокио се први пут појавио на страницама листа 'Giornale per i bambini' (Дечје новине) 7. јула 1881. године, поставши јунак једне од највољенијих прича књижевности за децу.

Више од 140 година касније, најпознатији дрвени лутак на свету и даље проналази пут ка срцима нових генерација на оригиналан и користан начин: уласком у италијанске возове.

Едукативно путовање чија је мисија превенција

Под називом „Мисија превенција“, Пинокио је оживео у живахним бојама и познатим ликовима из Колодијевог света у првој епизоди у серији стрипова 'Наздравље Пинокио'. Свака нова прича обрађује кључне аспекте дечјег здравља: говори се о хигијени, исхрани, вакцинацији, али и о здравом односу према мобилним телефонима, заштити од сунца и важности сна.

Међу најзанимљивијим насловима су: 'Пита од земље', која говори о важности прања руку пре јела, и 'Ајкуле из бездана и сајбер-туне', у којој се лик 'Лућињоло' појављује да би показао колико је важно наћи равнотежу између технологије односно виртуелног и стварног живота.