На пре­да­ва­њу у Му­зе­ју Јо­ва­на Цви­ји­ћа Ра­ди­че­ви­ће­ва је са па­жњом и еру­ди­ци­јом пред­ста­ви­ла број­на при­зна­ња ко­ја је овај на­уч­ник до­би­јао то­ком свог жи­во­та, од Ср­би­је до Аме­ри­ке, од Па­ри­за до Пра­га.

Из­ло­же­ни до­ку­мен­ти, ор­де­ни и по­ве­ље ожи­ве­ли су јед­ну епо­ху у ко­јој је срп­ска на­у­ка има­ла ме­сто за сто­лом свет­ске ин­те­лек­ту­ал­не ели­те. Ме­ђу нај­зна­чај­ни­ји­ма су Та­ков­ски ор­ден, Ор­ден Све­тог Са­ве, као и при­зна­ња од стра­не Сор­бо­не, Кар­ло­вог уни­вер­зи­те­та и Аме­рич­ког ге­о­граф­ског дру­штва ко­је му је до­де­ли­ло „Cul­lum Ge­o­grap­hi­cal Gold Me­dal”.

По­себ­ну па­жњу при­ву­кли су до­ку­мен­ти ко­ји све­до­че о до­де­ли фран­цу­ског ор­де­на Ле­ги­је ча­сти и че­шког ор­де­на Бе­лог ла­ва, сим­бо­ла ме­ђу­на­род­ног угле­да ко­је је Цви­јић сте­као као мост из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да, на­у­ке и па­три­о­ти­зма.

Ка­ко је ис­та­кла Ра­ди­че­ви­ће­ва, пре­да­ва­ње је ре­зул­тат ду­го­го­ди­шњег ра­да на при­ку­пља­њу ар­хив­ске гра­ђе из Ар­хи­ва СА­НУ, Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, Ге­о­граф­ског ин­сти­ту­та „Јо­ван Цви­јић”, Др­жав­ног ар­хи­ва Ср­би­је и Ме­ђу­оп­штин­ског ар­хи­ва у Шап­цу. Упра­во из тог ма­те­ри­ја­ла на­ста­ла је ди­ги­тал­на му­зеј­ска по­став­ка о жи­во­ту и ра­ду чу­ве­ног ге­о­гра­фа.

На кра­ју пре­да­ва­ња мср Ра­ди­че­вић је пред­ста­ви­ла и Ме­да­љу Јо­ва­на Цви­ји­ћа, ко­ју је уста­но­ви­ло Срп­ско ге­о­граф­ско дру­штво ка­ко би под­ста­кло мла­де ис­тра­жи­ва­че. Тај сим­бол, исто­вре­ме­но на­уч­ни и мо­рал­ни, све­до­чи о то­ме да Цви­ји­ће­во де­ло ни­је за­вр­ше­на исто­ри­ја, већ жив про­цес ко­ји тра­је у сва­кој ге­не­ра­ци­ји ко­ја од­лу­чи да ми­сли сво­јом гла­вом и гле­да из­ван хо­ри­зон­та.

Јо­ван Цви­јић ни­је био са­мо чо­век ко­ји је пу­то­вао по све­ту - он је увек но­сио у се­би сли­ку за­ви­ча­ја. У сво­јим ра­до­ви­ма че­сто је по­ми­њао ја­дар­ска се­ла и по­ро­дич­не за­дру­ге, ви­-дев­ши у њи­ма те­мељ дру­штве­не ор­га­ни­за­ци­је и кул­ту­ре срп­ског на­ро­да.

У за­пи­си­ма о се­лу Ко­ре­ни­та, род­ном ме­сту сво­је мај­ке, Цви­јић опи­су­је за­дру­ге као „ма­ле све­то­ве у ко­ји­ма се чо­век учио ре­ду и од­го­вор­но­сти”. На­во­ди при­мер за­дру­ге Про­ши­ћа (Про­ки­ћа) у за­се­о­ку Ра­дин­ко­ва­ча, про­стра­но до­ма­ћин­ство са 20 згра­да, мле­ка­ри­ма, чар­да­ци­ма, ам­ба­ри­ма и ве­ли­ким „со­вра­ма” под ли­па­ма, где се ле­ти ру­ча­ва­ло у вре­ме мо­ба.

У опи­су те ар­хи­тек­ту­ре и на­чи­на жи­во­та осе­ћа се Цви­ји­ће­ва љу­бав пре­ма на­ро­ду и ду­бо­ка ин­ту­и­ци­ја за со­ци­јал­ну струк­ту­ру срп­ског се­ла. Ње­го­ви за­пи­си ни­су са­мо ге­о­граф­ски по­да­ци, они су до­ку­мент о ду­хов­ном и мо­рал­ном ко­ду на­ро­да.

„Жи­ве­ло се у сло­зи, мла­деж без­бри­жно, не зна­ју­ћи за оску­ди­це и не­во­ље...”, бе­ле­жи Цви­јић, до­да­ју­ћи да су же­не сва­ке не­де­ље пе­ша­чи­ле до ма­на­сти­ра Тро­но­ша, чу­ва­ју­ћи ве­ру и оби­ча­је. Тај ње­гов опис ни­је са­мо ет­но­граф­ска бе­ле­шка већ и пор­трет јед­ног вре­ме­на у ко­јем је по­ро­ди­ца би­ла основ сва­ке дру­штве­не ста­бил­но­сти.

Ок­то­бар­ски „Да­ни Јо­ва­на Цви­ји­ћа”, ко­ји су пр­ви пут ор­га­ни­зо­ва­ни 1995. го­ди­не по­во­дом 130. го­ди­шњи­це ње­го­вог ро­ђе­ња, на­ста­вља­ју да тра­ју као жи­ва тра­ди­ци­ја ко­ја под­се­ћа да се на­уч­но и мо­рал­но на­сле­ђе не ме­ри ду­жи­ном вре­ме­на, већ ду­би­ном ути­ца­ја.

Цви­јић је сво­јим жи­во­том по­ка­зао да љу­бав пре­ма до­мо­ви­ни ни­је у ре­чи­ма, већ у де­лу, у ис­тра­жи­ва­њу, уче­њу и слу­же­њу зна­њу. Ње­гов при­мер да­нас де­лу­је као по­зив мла­ди­ма да не пре­ста­ну да ми­сле, ства­ра­ју и са­ња­ју ве­ли­ке иде­је.

„Са­мо вред­ни љу­ди са до­брим иде­ја­ма во­де дру­штво на­пред”, го­во­рио је Цви­јић. Та ми­сао, јед­но­став­на, а ду­бо­ка, сто­ји као за­ве­шта­ње и под­се­ћа­ње да је на­у­ка нај­пле­ме­ни­ти­ји об­лик ро­до­љу­бља.

Цви­јић је био те­ре­нац и ми­сли­лац, чо­век ко­ји је из зе­мљи­ног тла из­вла­чио по­у­ке за људ­ско дру­штво. Ње­го­во име сто­ји у те­ме­љи­ма на­ше на­у­ке, али и као при­мер ка­ко је­дан жи­вот, по­све­ћен исти­ни и зна­њу, мо­же по­ста­ти мо­рал­на вер­ти­ка­ла јед­ног на­ро­да.

„Нај­ве­ће вред­но­сти јед­ног на­ро­да ни­су у ње­го­вој зе­мљи, већ у ње­го­вим љу­ди­ма”, ис­та­као је Јо­ван Цви­јић.

Политика, Татјана Јовичић