Јуче и данас

Када се данас осврнемо на историју популарне музике, мало је песама које носе терет сопствене легенде као што је то „Боемска рапсодија“.  Пре пола века, у јесен 1975, група Queen је објавила свој четврти студијски албум A Night at the Opera, а управо је ова необична, готово шестоминутна композиција, изабрана за водећи сингл.

Фронтмен групе и водећи вокал Фреди Меркјури, аутор песме, описивао ју је као „mock оперу“, својеврсну лажну оперу-пародију, насталу спајањем три одвојене нумере које је написао у различитим фазама.

По својој форми била је храбар експеримент: мини-свита без рефрена, састављена од увода који личи на исповест, нежног баладног дела, затим оперетског ватромета пуног бесмислених, духовитих и бомбастичних деоница, па жестоке хард-рок експлозије и на крају смирене коде, која звучи као одјек целог емотивног путовања.

Иако припада прогресивном и симфонијском року, песма је остала изненађујуће приступачна широкој публици и представља један од ретких примера где су се на истом месту среле авангарда и масовна култура.

Својеврсна хард-рок симфонија

Настајање песме било је подједнако необично као и њен звук. Queen је са копродуцентом Ројем Томасом Бејкером снимао „Боемску рапсодију“ у чак пет студија, између августа и септембра 1975. године.

Због ограничења тадашње технологије, бенд је морао да преснимава материјал изнова и изнова, пребацујући га преко осам генерација 24-каналне траке, како би добио жељени број вокалних слојева и ефеката.

Данашњи југоносталгичари углавном се присећају комунистичке Југославије и то понајвише на бивши Дан Републике, односно 29. и 30. новембар кад је 1943. године у Јајцу заседао АВНОЈ.

Ретки су они који помињу 1. децембар 1918. године, Дан уједињења, када је настала заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. Југокомунисти и њихови следбеници увек су гледали са презиром на датум када је, у ствари, настала  Југославија.

Дан када је практично заживела југословенска идеја данас више никоме није важан. Чак ни потомцима краља Ујединитеља. Нико не положи венце и цвеће. Нема чак ни пригодних постова и сличица на друштвеним мрежама.

Јован Дучић, под утиском онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској,  написао је један необичан трактат о југословенству 1942. године:

„Југословенство је идеологија без свог идеолога, идеал поникао из интриге, утопија која је потисла идеју, закон који је брањен безакоњем. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници, писао је велики српски песник и дипломата.

„Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

За Хрвате је био оличење православља, балканизма и ћирилице. А за Србе  антитеза српства, преверавање, и ренегатство наспрам свих великих традиција светосавља: немањићске идеје о заједници државе и нације и цркве у једном и истоветном моралном појму…

Годишњица рођења Душка Радовића

Данас се навршава 103 година од рођења Душка Радовића, који је на овим просторима био познат по свом стваралаштву још за време живота. Оно што је остало иза њега, аутентичан је сведок како прошлих времена, тако и садашњости.

Рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу, одакле се са породицом преселио у Суботицу. У Суботици је завршио основну школу и шест разреда гимназије, да би своје школовање из области филозофије наставио у Београду.

Иако је рођен у Нишу,  Београд волео будно мотрећи га и обраћајући се сваког јутра у 7 и 15 путем радио таласа уз препознатљиве речи: „Београде, добро јутро”.

Имао је бројна интересовања из сфере уметности. Као писац бавио се различитим формама. Писао је афоризме, скечеве, најаве и ођаве, песме и приче, али и сценарије за игране и документарне филмове.

Богат део стваралаштва посветио деци

Међу бројним емисијама, како за децу тако и за одрасле, издвајају се „Био једном један лав”, „Туците децу све док вам не признају зашто сте их тукли”, „Сваштара Душка Радовића”, „На слово, на слово” и многе друге.

Волео је децу и део свог писаног стваралаштва посветио је баш њима - збирка песама „Поштована децо” из 1954. године, „Смешне речи” из 1961. године, као и збирку прича и песама „Причам ти причу” из 1963. године... Листа је подугачка.

Његова писана реч намењена деци донела је оно што су аутори књиге „Писци за децу и младе” назвали „другачијим третманом детата”. Аутори такође истичу баш Радовића као предводника новог таласа у нашем стваралаштву, те га карактеришу као човека „блиставог дара, животне мудрости, ведрог и паметног рукописа”.

Пројекат „Ново лице Ћеле-куле" захваљујући дигиталној реконструкцији и савременим форензичким методама први пут је представио лица једног броја јунака чије су лобање уграђене у Ћеле-кулу код Ниша, саопштило је Друштво за академски развој.

„Анализа сачуваних лобања показала је широк распон старости учесника Чегарске битке: од дечака од једанаестак година до бораца у педесетим. Међу остацима пронађена је и вилица још једног детета, што додатно говори о трагедији великих размера", истакнуто је у саопштењу.

Тим који је више година радио на пројекту, уз Милана Симоновића из Друштва за академски развој, предводила је доктор Наташа Шаркић, која је истакла да је анализа имала ограничења, пошто нису све лобање довољно добро очуване и пол је могуће утврдити за њих 45 од 58.

Како је наведено, због очувања интегритета Ћеле-куле, ДНК анализа у овом тренутку није била могућа, што значи да се није могла утврдити боја очију или косе.

„Тим је реконструкције заснивао на историјским изворима - портретима и описима људи из тог периода, као и фотографијама из 19. века. На основу комбинације тих података и антрополошких анализа, реконструисана су лица двадесетак устаника", саопштило је друштво. Друштво је додало да „само две лобање носе јасне трагове одсецања, док се на осталима не виде никакви резови или оштећења".

Према речима Шаркић, могуће је да су високе температуре са краја маја и проток времена учинили своје, односно тело се распадало природно, па је стручна претпоставка да се глава могла одвојити и без оруђа. „У наредним месецима тим планира да доврши обраду и преосталих лобања, а затим започне снимање документарног филма о целом процесу", саопштило је друштво.

"Да ти смета"

Свештеник Јован Марјанац, који служи у храму Свете Тројице СПЦ у канадском граду Кичинеру, објавио је на друштвеним мрежама причу о томе како је на гробу хрватског ратног злочинца, Анте Павелића, у Мадриду оставио, како каже, "српски камен са капеле Вукашина Шошкоћанина у Борову".

Његов пост са Фејсбука преносимо у целости:

Српски камен на гробу Анте Павелића

"Написах неку ријеч на енглеском о овоме… али није то то.

Ове јесени проведох пар дана у Мирјанином родном крају - Борову. И не падне ми уопште тешко јер имам мојих Озренаца много тамо… и добрих пријатеља… тако да ми дође као посјета мом родном крају. А и тазбина ми дође нормална.

Нешто ме заинтригира да одемо на гробље боровско… не нешто, већ вијест са ТВ-а да власти Хрватске руше спомен капелу Вукашину Шошкоћанину, трагично утопљеном вођи српског отпора у југословенском грађанском рату. И то, наводно, зато што смета ћирилица. Узгред да кажем да је он претходно ексхумиран и сахрањен у једном од манастира у Србији.

Кад су браћа Хрвати срушили споменик, наставили су своје усташоидно оргијање тако што су подигли гротескни оклоп од метала да се не може прићи.

Помолио сам се Богу… и из блата узео мали окруњени комад црвене печене цигле од које је била саграђена спомен капела.

Зашто?

Немам појма… али тако. И ставио у своју ручну ташницу.

Неколико дана касније… путујем за Канаду… преко Мадрида. Имам слободног времена.

На обронцима Цера, где су се пре више од једног века укрштали живот и смрт, легенде још расту. Једна од њих говори о брескви што је из ровова никла - „војниковој брескви”. Историчар Зоран Тошић из Лознице забележио је казивање саборца који памти лице младог Косте и тренутак у којем је младост застала између залогаја и јуриша.

„Залежи у ров, сунце ли ти балаво… куда ћеш, оћеш главу да изгубиш… честито се ниси ни испилио…” - тако почиње сећање човека који га је „дофатио за тур и свукао у ров”. Па ипак, у истом даху додаје: „Изгрдио сам га, али ми опет некако драго, као да је моја крв…”

Лето 1914. на Церу било је изукрштано муњама артиљерије и људским гласовима. „Ноћас их потерасмо са Тројана, разбисмо њихову 21. дивизију, али јутрос се прибрали па сад они јуришају…” На положајима, испод Липових вода, ровови су „добри, дубоки, са великим грудобранима”, сечени сељачким рукама. Испред чистина и шума на стотинак метара, ту ће их сачекати митраљесци и пешадија.

У редовима се броје одсутни. „Нема нам више Јована… ни Станоја…” А највише недостаје Радосав из Лелића. „Кад засвира у двојнице да тугу одагна, да те очас врати у родни крај…” Погинуо је на Брегалници. „Умро ми је на рукама, Радосав из Лелића…”

Кад на фронту на тренутак утихне, војнички сан падне као камен. „Спустиш главу на руке… пригрлиш пушку… одмах се спава као у најтврђем сну.” Али будност пристиже на шапат. „Најопаснији су њихови извиђачи и форверци… упадају у ровове и онда ради само нож.” Наши четници, пак, „скоро сваку ноћ пред зору” пузе до непријатељских ровова, „убацују бомбе, ваде ножеве па настаје кланица”.

Писца који је насмејао и опоменуо Србију

Стеван Сремац био је један од најзначајнијих, највољенијих и најчитанијих српских реалиста, приповедача и сатиричара.

Сремац је рођен преe 170 година у Сенти, 11. новембра 1855. године, и рано је остао без родитеља. Одгајио га је ујак Јован Ђорђевић, познати књижевник и аутор текста српске химне „Боже правде”, оснивач и први управник Народног позоришта у Београду.

У престоници је завршио гимназију и студије историје на Великој школи, а касније радио као професор у Пироту, Нишу и Београду. Током ослободилачких ратова 1876 до 1878. године учествовао је као добровољац, показујући снажан патриотски дух.

Са књижевним радом почео је релативно касно, али је створио дела која су обележила епоху и остала жива у колективном памћењу. Најзначајнија дела Стевана Сремца укључују романе Зона Замфирова, Ивкова слава и Поп Ћира и поп Спира, који су познати по свом хумору, реалистичном приказу живота у Србији и живописним ликовима.

Поред њих, значајни су и приповетке Божићна печеница, Лимунација на селу и Јунак дана или Његов дан.

Зона Замфирова (1906) сматра се његовим најпознатијим делом, љубавном причом смештеном у нишку варош, препуном локалног хумора и аутентичних детаља.

Ивкова слава (1895): Приказује богату, веселу и раскалашну прославу, која служи као позадина за многе забавне и живописне ситуације.

Поп Ћира и поп Спира (1898): Кроз живот два сеоска попа, Сремац духовито и иронично слика живот у малој варошкој средини и сукоб традиције и новог.

Божићна печеница (1893): Једна од раних и значајних приповетки која припада жанру сеоске хумореске.

Лимунација на селу (1896): Још једна приповетка која одликује Сремчеву способност да на духовит начин опише свакодневицу сељака.

Јунак дана или Његов дан (1904): Приповетка која се бави темом сујете и сујетног човека, који је заслужан за своју "славу".

У Србији и у свету сутра се обележава Дан примирја у Првом светском рату у знак сећања на дан када су утихнула борбена дејства и тиме завршен најразорни рат који је историја до тада забележила, у коме је страдало више од 17 милиона људи, а Србија изгубила скоро трећину становништва.

Примирје је потписано рано ујутру 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Франкпорту, у шуми код варошице Компијењ у Француској, а на снагу ступило у 11.00 сати по средњеевропском времену. Капитуалацији Немачке у Компијењу претходио је распад јужног, Солунског или Македонског фронта, који су пробили Срби средином септембра, што је довело до капитулације Бугарске, 29. септембра, као и абдикације и бега бугарског монарха.

Затим је капитулирала Турска, па Аустроугарска 3. новембра. Двојна монархија се тада увелико налазила у фази распада. Не само да је монархију Хабзбурга преплавио хаос услед масе одбеглих војника, дезертера, масовне несигурности и разбојништва, него је започео и процес дисолуције прогласима отцепљења у више историјских покрајина.

Паралелно, Западни фронт био је на ивици пуцања, због стања немачких трупа, а у самој Немачкој је владала глад, несташица хране, а онда и епидемија шпанске грознице, па је крајем октобра избила побуна, 29. на 30. октобар у поморској луци Вилхелмсхафен, која се проширила широм земље, што је довело до обарања цара (кајзера) Вилхелма II, чија је абдикација објављена 9. новембра, а он се наредног дана запутио у егзил, у Холандију, где ће провести остатак живота. 

Петар Други Карађорђевић био је последњи краљ Краљевине Југославије. Његов отац краљ Александар убијен је 1934. године, а регент Павле је владао уместо њега, јер је Петар био малолетан. У тренутку када је коначно требало да преузме престо, избио је Други светски рат, па је Петар живео у егзилу.

Када је постао краљ, Петар је имао 11 година, па је краљевска власт, тестаментом који је одредио краљ Александар Први, пренета на Намесништво на челу са кнезом намесником Павлом Карађорђевићем. Чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић. Иако је формално преузео власт, Петров рођак, принц Павле, преузео је и стварну контролу над краљевством.

Југославија je током 1930-их била место друштвених тензија и било је потребно конкретно вођство у периоду када се назирао нови рат. Све важне одлуке у Југославији потврђивали су само кнез Павле и његове колеге.

Егзил у Великој Британији

Други светски рат донео је нове изазове. После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветковић-Мачек, који су донели одлуку о приступању Југославије Тројном пакту, Петар Други је постао пунолетан. У земљи је владао само 19 дана, пошто је након немачке инвазије на Југославију 1941. године, краљевска породица побегла у Лондон. На предлог председника владе армијског генерала Душана Симовића, краљ Петар је 14. априла одведен у избеглиштво у Велику Британију.

На данашњи дан пре пет година умро је архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх Светога трона пећког Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. По његовој жељи у гробницу је насута земља из родне Мораче, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије - Газиместана и Призрена  и из Јасеновца.

Митропоит је преминуо у Киничком центру Црне Горе и од тог тренутка па до сахране, 1. новембра, њега су испратиле  десетине хиљада верних, опраштајући се у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског.

Свог Ђеда, како су га називали, на пут у живот вечни верни народ је испратио са великим поштовањем у тродневној литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж целог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије време, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу.

Својом беседом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он достојан свога звања и призвања. „Ево, и у ове наше дане, у ово време када је по песнику, а моме претходнику, луди ветар хтио поново да угаси - свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне светлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да - вечна светлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацеле праштањем и узајамним мирењем", рекао је тада Амфилохије и истакао: