Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Јуче и данас

Страница: 1 2 3 4 5 ... 214

Српска поезија слави 110 година песме „Санта Марија дела Салуте”. Лаза Костић ју је завршио 1909, годину пред своју смрт, када је први пут и објављена у издању Матице српске. У том тренутку, било је прошло већ деценију и по од како је прерано умрла песникова муза Ленка Дунђерски (1895), а тај догађај га је и подстакао да напише стихове који се и данас сматрају најлепшом српском љубавном поезијом. То време „безњенице”, као да није нагризало стубове на којима је песник у романтичарском заносу зидао четрнаест строфа своје „лабудове песме”, како је и сам о њој писао.

„Писао ју је откад је почео да саставља стихове и риме, како и мора да буде док настаје оно што траје колико и језик на којем настаје, са побожним припевом ’Санта Марија дела Салуте’”, каже академик Миро Вуксановић, према чијем мишљењу је то „песма над српским песмама”.

У част 110 година Костићеве песме, у огранку САНУ у Новом Саду приређена је свечаност, на којој је љубавну канонаду говорио драмски уметник и песник Миодраг Петровић, некадашњи управник Српског народног позоришта, глумац који је међу десетинама својих улога тумачио и лик Лазе Костића у представи „Међу јавом и мед сном”. 
Прошли пут када је слављена „Санта Марија дела Салуте”, било је то на њену 100. годину у Сомбору. И после Новог Сада поново ће - за десет година, договор је књижевног круга. Да ли ће се и у другим градовима сетити, пита се књижевник и аутор легендарних стихова „Мостарске кише” Перо Зубац, који је у својој беседи у здању Платонеума подсетио да су о Костићевој песми писале најумније српске главе.

Наставак...

Мис Ирби

2019.09.14

Cећање на велику српску добротворку и "сиротињску мајку"

Аделина Паулина Ирби, у Сарајеву и БиХ познатија као Мис Ирби, која је помагала српске устанике против турске власти у Херцеговини, као и хришћане, и отварала школе за жене, умрла је 15. септембра 1911. године.

Мис Ирби је била британска сифражеткиња, путописац и добротвор Срба у БиХ. Путовала је Балканом, прикупљала помоћ за ратовима захваћена подручја, а у Сарајеву је основала прву школу за девојке.

Аделина Паулина Ирби рођена је 19. децембра 1831. године на имању Бојланд Хол, поред места Морнингторп у грофовији Норфок, где је и одрасла. Отац јој је био контраадмирал Фредерик Пол Ирби, који је своју сјајну војну каријеру започео у дванаестој години, а мајка Френсис Рајт, ћерка богатог банкара.

Током својих путовања написала је књигу "Путовање по словенским земљама"

и изучавала њихове језике, међу којима и српски. Убрзо је стигла у Сарајево и отворила школу за девојчице. Образовање, смештај и исхрана ученица били су бесплатни, без обзира на њихову националност или вероисповијест, што је у почетку изазвало противљење и националних и верских структура.

Наставак...

У Бадовинцима у Мачви подигнут је Гвоздени крст гвозденом пуку, који је на данашњи дан 1914. у ноћи крваве битке на Дрини спречио контраофанзиву аустроугарске војске после Церске битке. У част храбрим борцима по налогу Краља Александра Карађорђевића Станислав Бинички направио је и песму "Марш на Дрину"

Ноћ је била прохладна, а магла се и 8. септембра пре 105 година спустила на реку. На Дринској обали борци топличког гвозденог пука три дана су сахрањивали Мачване побијене у повлачењу Аустроугара са Цера.

Чување српске границе био је војнички завет, а огорченост због злочина одговор са Лиманске аде на нову непријатељску офанзиву понтонским чамцима.

"Деда је причао да српски сељак није умео да плива, али су се домишљати Срби досетили, ухватили су један другог за појасеве и направили су ланац и тако су један за другим прешли преко Дрине и том приликом са друге стране изненадили аустроугарску војску и нанели им губитке", каже Срђан Симовић из Куршумлије, унук Јеврема Симовића носиоца Албанске споменице .

Бројчано знатно слабији Топличани, спречили су да непријатељска чизма крочи на тло отаџибине. У ноћи крваве борбе на Дрини, Аустроугарска је изгубила 1.400 војника, српска војска остала је без 33 ратника, 160 их је рањено.

Наставак...

На данашњи дан 1995. године у 2.12 часова почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра, а у коме је страдало више од сто недужних цивила.

На положаје Војске Републике Српске НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених, а укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.

НАТО злочинци су у акцији под називом "Намерна сила" користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да "она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто".

Повод за НАТО агресију била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, 28. августа 1995. године, за коју су оптужени Срби иако је у извештају независне комисије из тог периода наведено да "не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја", што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је после инцидента на Маркалама да се не може утврдити одакле је граната испаљена. Руски пуковник, командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву Андреј Демуренко, који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби "неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад".

Све потврде нису ништа значиле за НАТО савез, већ су се отворено сврстали на страну Бошњака и почели агресију на положаје Војске Републике Српске.

Наставак...

Данас се навршило 113 година од смрти једног од најзначајнијих и најчитанијих писаца српског реализма Стевана Сремца.

Сремац је рођен 23. новембра 1855. године у Сенти у занатлијској породици, од оца Аврама кројача и мајке Катарине, где је и провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, чувени српски историчар и књижевник, довео га је 1868. године у Београд на даље школовање. Ту је 1875. године завршио гимназију и определио се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци.

Када је реч о познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Сремац је био расни реалиста, обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Увек је полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видио, проверио и забележио.

Радио је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

Био је учесник у ратовима од 1876. до 1878. године и одликован је Орденом Светог Саве и Орденом Таковског крста.

Сремац је почео да пише релативно касно - у тридесет трећој години живота, а његова дела везана су за Београд, Ниш и Војводину.

Наставак...

На дан 24. августа 1914. године дефинитивно је завршена чувена битка на Церу у којој је српска војска задала жесток ударац аустроугарским снагама, а генерал Степа Степановић тактички до ногу потукао аустријског команданта Оскара Поћорека.

Битка је започела 16. августа 1914. око планине Цер, а српска војска је спречила покушај

Аустроугарске да на самом почетку војнички сломи и окупира Србију како би се, у складу с плановима сила Антанте, после могла окренути против Русије.

Такав исход битке прилично је изненадио светску јавност, која је очекивала да се једна мала држава не може одупрети великој сили.

Победи је знатно допринела исправна дефанзивна стратегија српске Војне команде, као и чињеница да су њени официри и војници у балканским ратовима стекли вредна искуства у вези за модерним начином ратовања.

Аустроугарска монархија одредила је за главнокомандујућег својих снага на српском ратишту Оскара Поћорека, човека рођеног у породици германизованих Словенаца и србофоба. Он је све време притискао званични Беч да објави рат Краљевини Србији како би са себе скинуо одговорност за атентат у Сарајеву, који је дошао као последица његових лоших безбедносних процена. 
Аустроугарске снаге су на крају битке бежале преко Дрине и Саве, а велики део окупаторсих снага удавио се у покушају да их преплива.

Француски новинар Хенри Барби написао је већ 19. августа 1914. године:

Наставак...

Нема никаквих дилема да се „великосрпска агресија” на Хрватску десила, изјавио је данас хрватски премијер Андреј Пленковић коментаришући медијске наводе према којима је српски председник Александар Вучић од хрватске колегинице Колинде Грабар Китаровић затражио да не користи стално израз „великосрпска агресија”.

Он је рекао да се „великосрпска агресија на Хрватску догодила почетком 90-тих” и да је „спроведена уз подршку ЈНА и побуњеника и уз дириговано вођство из Београда”.

„Ту нема никаквих дилема. Та је чињеница врло чврста и врло јасна, сигуран сам за сваког хрватског званичника, а нарочито за политику владе”, навео је Пленковић. Додао је, иначе, да му није било познато да су Вучић и Китаровић имали „преписку” на ту тему. Он је, такође, оценио да политички противници „подмећу” хрватској председници тако што у преткампањи за председничке изборе у Хрватској пласирају такве ствари у етар.

„Преткампања за председничке изборе траје. Они који не желе добро председници очигледно стављају такве ствари у етар”, изјавио је он новинарима после седнице председништва и националног већа ХДЗ-а.

Хрватски недељник „Национал” објавио је наводну преписку између хрватске председнице и њеног бившег саветника Мате Радељића, а у њој је и мејл у којем пише да ју је Вучић замолио да више не користи израз „великосрпска агресија”.

Наставак...

Има томе већ неко време - и то је министар спољних послова Ивица Дачић исправно разумео - да је амерички председник Доналд Трамп постао српско унутрашње политичко питање. Одатле је весели Ивица недавно показао да може бити експресивнији и са мање дипломатског такта чак и од Вулина, и сасуо (америчким) демократама у лице да ће организовати Србе са америчким пасошем да на долазећим изборима гласају за Трампа.

Следствено томе и Дачић је постао америчко унутрашње политичко питање. И ништа ту нису помогла упозорења која су стизала из Америке, као оног Данијела Сервера, америчког експерта за Балкан, „да све што је Дачић постигао јесте да је осигурао да ће, ко год буде био следећи председник САД из редова демократа, њега, а можда и Србију, сматрати за непријатеља“.

Опет, није баш да најбољи певач у Влади, још од одласка Млађана Динкића, није разумео да Трамп неће Србима вратити Косово, ни припојити Републику Српску - свашта је тај претурио преко главе од Милошевићевог наслеђа, преко афере „Кофер“ до Мише Банане, да би олако поверовао да се геополитика највећих сила коригује са персоналним променама. 

Наставак...

Тајни немачки досије о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромим почињеним 1941. и 1942. године на подручју НДХ, који је у целости преведен, препун је језивих детаља над којима су се згражавали и немачки окупатори, пишу београдске Вечерње новости.

- Окрутност са којом су под вођством усташа вршена убиства у БиХ, превазилази све што је до сада забележено у крвавој историји балканских народа. Од муниције се брзо одустало, па су тако људи клани као животиње, лобање су им разбијане чекићима или секирама, утеривани су као стока у куће, седнике или штале, које су затим паљене - наведено је у извештају немачког капетана Хефнера од 12. октобра 1941. године. Хефнер је као податак навео и да број српских жртава износи готово 400.000.

Ово је дио шокантног аутентничног немачког досијеа о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромима 1941. и 1942. године у Јасеновцу, Старој Градишки и на дугим подручјима НДХ, чије постојање је постало познато у фебруару ове године, захваљујући сарадњи Вечерњих новости овог листа и Архива Војводине.

Директор Архива Војводине Небојша Кузмановић рекао је да је реч о документима које су сачинили представници немачке обавештајне службе током Другог светског рата.

Капетан Хефнер у допису од 12. октобра 1941. године, говорећи о злочинима усташа у БиХ, наводи да се од стрељања брзо одустало, јер се то сматрало траћењем муниције, па да су због тога одабране друге врсте смрти.

Наставак...

„СПЦ у Северној и Јужној Америци”

Да ли промена назива Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци у Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама трасира пут ка новом расколу на овом континенту или је условљена правничким разлозима и потребом прилагођавања локалном законодавству?

Одлука о промени назива цркве донета је на заседању Црквеног сабора српских православних епархија у САД средином јула ове године, када су усвојене измене Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Сабором су председавали епископи новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим. После бројних упита и недоумица, од којих су се многе сводиле на то како су тројица епископа променила назив СПЦ у Америци, као и због чега у доношењу тако крупне одлуке нису учествовали и остали „амерички епископи” - канадски Митрофан и буеносајрески Кирило - на сајту Епархије источноамеричке објављено је образложење те одлуке. И њега су потписали епископи Иринеј, Лонгин и Максим. За почетак се наводи да је промена назива у складу са прошлогодишњом одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ. Назив је промењен како би тачно одражавао „географско простирање и како би недвосмислено указао да је у питању неодвојиви део СПЦ са седиштем у Београду - јер ми смо епархије СПЦ, а не одвојена црква”. Други разлози који се наводе су правне природе: са називом који указује на везу са Северном и Јужном Америком отвара се могућност да епархије у САД буду законски одговорне за активности епархија у Канади и Јужној Америци, и обрнуто.

Наставак...
Страница: 1 2 3 4 5 ... 214