Јуче и данас

У бањалучком насељу Шарговац обележене су 84 године од усташког злочина у којем су убијена и 52 ученика у Основној школи "Ђура Јакшић".

Усташе су 7. фебруара 1942. године у покољу Срба у бањалучким насељима Мотике, Шарговац, Дракулић и у руднику Раковац, на најмонструознији начин убиле више од 2.300 Срба, међу којима је било 551 дете.

Међу убијеним на зверски начин, без испаљеног метка, била су 52 ученика Основне школе "Ђура Јакшић" у Шарговцу.

Помен испред Спомен-плоче посвећене страдалим ученицима служили су свештеници бањалучке Епархије.

Помену су присуствовали председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, министар просвете и културе Републике Српске Боривоје Голубовић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Радан Остојић, српски делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ Радован Ковачевић, шеф Посланичког клуба СНСД-а у Народној скупштини Републике Српске Срђан Мазалица.

Присуствовали су и представници Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила, Борачке организације, града Бањалука, руководство, наставници и ученици школе.

Стевандић је поручио да српски народ и Република Српска немају никаква права да се у име било каквих модерних идеја одрекну наслеђа дракулићких жртава на овом подручју. 

"На подручју Бањалуке усташе су поклале и убиле 551 дете, од којих 52 у овој школи. То је истина и Бог ће наћи начина да то регулише, а ми немамо никаква права на заборав ових жртава", рекао је он.

Појавио се први осумњичени у случају "Сарајево сафари"

У истрази о такозваним "викенд снајперистима" у Сарајеву, који су, наводно, плаћали да убијају - укључујући жене, старе и децу - током опсаде града од стране босанских Срба између 1992. и 1995. године, појавио се први осумњичени за убиство, објавила је данас агенција АНСА.

Према информацијама до којих се дошло у оквиру истраге коју води Група за специјалне операције (РОС) карабињера, под координацијом јавног тужиоца Алесандра Гобиса у Тужилаштву Милана на челу са Марчелом Виолом, данас је уручен позив за саслушање осумњиченом оамдесетогодишњем бившем возачу камиона из покрајине Порденоне.

Према писању италијанског дневника Ил ђорно, ради се о бившем возачу камиона, који је радио за једну металопрерађивачку фирму. Он је, према претпоставци Тужилаштва Милана које га је позвало на саслушање, оптужен да је "у саучесништву са другим за сада непознатим особама" у извршењу "тог криминалног плана проузроковао смрт ненаоружаних цивила, међу којима жена, старих и деце, пуцајући прецизним пушкама са брда око Сарајева између 1992. и 1995". Дело је оквалификовано као "убиство са ниским побудама". Он се, према писању тог листа, наводно хвалио пред другим особама да је у том периоду ишао "у лов на људе" у Сарајеву, што произлази из сведочења прикупљених у истрази. На основу прича унетих у записник током саслушања сведока, истражитељи и тужиоци су идентификовали осамдесетогодишњака и одлучили да га упишу у регистар осумњичених за свесно континуирано убиство, односно за вишеструке епизоде, и да га позову на саслушање у Тужилаштву Милана 9. фебруара.

Навршило се 40 година од изласка романа "Књига о Милутину". Аутор Данко Поповић у душу је познавао шумадијско село и српског обичног човека. Јунак његовог романа Милутин један је од њих. Поповићева књига појавила се 1985. и у социјалистичкој Србији све променила. Роман је отворио бројна друштвена, историјска и национална питања. Преиспитује митове о југословенству, страдању, путевима и странпутицама Срба у 20. веку. 

Како је "Књига о Милутину" постала најтиражнији роман српске књижевности, ко ју је читао и како?

Роман Данка Поповића објављен 1985. године "Књига о Милутину" имао је судбину која је изненадила и самог писца. "Нисам очекивао да ће се оволико читати, да ће то тако да продире међу читаоце и да се читаоци идентификују са Милутином", реако је у мају 1986. године Поповић, тада лауреат књижевне награде "Исидора Секулић".

Већ тада је постало јасно да "Књига о Милутину" надилази судбину и свог писца и свог јунака, а то су потврдиле и протекле четири деценије и тираж који је премашио пола милиона примерака. Као да се излила из корица и постала део усменог предања. Она је више од бестселера: за многе света књига, а за неке  - политички памфлет. Иако у наслову има реч књига - у јавним дебатама се можда најмање о књижевној вредности говорило. "Књига о Милутину" постала је догађај за себе и какав год вредносни суд о књизи да дате - неком ћете се замерити.

Какве су биле реакције читалаца, какве критике, а какве КП Југославије на Милутиново тумачење Првог и Другог светског рата, али и догађаја који су уследили? Колико се тумачење Милутинових речи данас разликује од времена кад се роман појавио? Шта он говори данас, деци овог века?

Поводом 850 година од рођења Светог Саве - у храму светитеља на Врачару представљен је зборник радова 13 аутора који су се бавили духовним, историјским и уметничким приказом првог српског архиепископа. Зборник радова о Светом Сави, капитално дело објављено поводом 850 година од рођења светитеља, представљено је у крипти Храма Светог Саве.

У оквиру Тематског зборника нашли су се радови 13 еминентних аутора из области опште историје, историје цркве, црквеног права, теологије, филологије, химнографије, историје уметности и историје архитектуре.

Патријарх Порфирије оцењује да тематски зборник Свети Сава 1175 - 2025. представља потврду несамерљивог дела Савине личности, као и да су оваква научна промишљања више него потребна и корисна.

„Са једне стране, чувају нас од заборава којем смо толико склони, а са друге нас, као знакови покрај пута, усмеравају да не изгубимо правац који смо давно изабрали и да не скренемо са пута којим смо кренули - пута православља и светосавља", нагласио је поглавар Српске православне цркве.

О лику и делу утемељитеља Српске цркве детаљно је и раније писано, али је годишњица била прилика да се начини пресек досадашњих научних сазнања и пруже најновији научни увиди.

Епископ моравички Тихон наглашава да је зборник радова прилика да се на најозбиљнији начин анализира рад Светог Саве - оно што га је покретало, начин на који је он деловао, на који је писао, шта је хтео да каже, на који начин је хтео да се изрази, због чега.

'Куд год да кренем, на Гренланд се враћам поново, ко да ми отме из моје душе острво'

Шала нас је одржала, зато шали хвала, обично уме да каже наш народ када су у питању недаће кроз које смо пролазили током деведесетих година прошлога века. Шале нам нису мањкале ни у време наших националних траума, ратова и НАТО бомбардовања, па није чудо ни што су сада друштвене мреже експлодирале духовитошћу, али на туђ рачун.

Пошто је Доналд Трамп запретио да ће отети Гренланд од Данске српски твитераши својим духовитим, сатиричним, али и саркастичним опаскама показали су и велику дозу геополитичке писмености.

Правећи аналогију са косовским питањем, корисници 'Икс' мреже подсетили су да Данска, која је међу првима признала тзв. „Косово“, данас инсистира на територијалном интегритету и суверенитету, поручујући гласно да Гренланд није на продају.

„Ако Гренланд није наш, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихов, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају, Мадс Микелсен“, гласи један од твитова 

Међутим, у овој српско твитерашкој сатири нема ни превелике љубави према Данцима, ни према Американцима, а понајмање нема према Европској унији која је година проспипала једну те исту мантру о прихватању косовске реалности.

У духу једне од таквих евопских бајалица твитераши поручују:
„Данци да прихвате реалност на терену и да се не позивају на неке Викинге од пре 1.000 година, да престану са митоманијом…“;
Опуштено браћо Данци можда добијете споразум о стабилизацији и придруживању, а кад уђете у ЕУ ионако ћете схватити да границе и нису толико важне.“

Име Вojина Поповића, познатијег као Војвода Вук, не припада само војној историји Србије, већ и простору из којег је црпео снагу, Јадру и Подрињу. Веза између овог краја и његовог ратног пута није само организациона или географска, већ дубоко људска и симболична. Јадарски четнички одред, којим је командовао од првих дана рата, представљао је војни израз једног граничног простора навикнутог на сталну будност, на одбрану и одговорност која се не преноси на друге.

Јадарски четнички одред формиран је 4. августа 1914. године и окупљао је борце са подручја Јадра и Подриња, али и добровољце из других крајева, укључујући Србе из Аустроугарске монархије, па чак и из Америке. Назив одреда није био случајан, Јадар је у том тренутку симболизовао и границу и упориште, простор из којег су потицали људи навикнути на ратне прилике, али и на строгу самодисциплину. Војвода Вук је у тим људима препознавао поузданост и спремност да се, без много речи, изврши задатак.

Сачуване фотографије и записи сведоче о сталном ангажовању Јадарског четничког одреда на најтежим задацима, као што су извиђање, диверзије и обезбеђивање осетљивих праваца. На њима се види војна свакодневица без патетике: борци у покрету, извиднице на острву Штефанац током одбране Београда, портрети људи чија су лица одражавала озбиљност времена у којем су живели.

Посебно место међу тим сведочанствима заузимају фотографије самог Војводе Вука, његовог побратима и заменика, мајора Душана Јездића, као и потресна фотографија тек рођене Вукове ћерке Слободанке, која је у очев штаб стигла свега два дана после његове погибије.

Филм „Саучесници“ чији је продуцент Лазар Ристовски, разголићује коруптивни систем у коме живимо. Да ли је Ристовски одлучио да „пумпа“?

Да ли Лазар Ристовски „пумпа“? Да, ово птање звучи потпуно бесмислено - јер одговор, наравно, сви знамо. Наравно да не. Лазар Ристовски је један од оних културних делатника који су деценијама отворено, без зазора и без ироније, стајали уз власт: прво уз демократе, пзатим уз напредњаке, увек по потреби. То је опште место. Ту нема заиста мистерије. Или… ипак има?

Време је за једну малу дигресију - не брините, поента стиже брзо.

Пре неколико дана режимски медији покренули су хајку на комичну серију „Радио Милева“, која се емитује на Јавном сервису. Повод су Милевини позиви на штрајкове и блокаде (у оквиру радње, због рушења зграде у којој живи), који су - гле чуда - протумачени као подршка студентским захтевима и актуелним протестима. РТС се накнадно огласио, тврдећи да је сценарио епизоде одобрен пре почетка демонстрација, али то сада и није кључно. Кључно је да је оптужба пала. Сигнал је послат. Некоме је засметало оно што је изговорено у једној серији.

Саучесници

Е сад, вратимо се Лазару Ристовском.

У биоскопе само што е стигао филм „Саучесници“, у режији Марка Новаковића, по сценарију Огњена Обрадовића, а у продукцији куће Зилион филм, на чијем је челу - погађате - Лазар Ристовски. 

У цркви Светог Саве у Њујорку, данас ће се служити помен Николи Тесли, једном од највећих умова у историји човечанства. Служба ће бити одржана у знак сећања на дан његове смрти, Божић 1943. године, када је велики научник преминуо у хотелу Њујоркер, месту где је провео последњу деценију свог живота.

Помену у Саборном храму на Менхетну, испред којег се већ скоро двадесет година налази бронзана биста Николе Тесле, присуствоваће и учесници Међународне конференције посвећене Тесли. Ову конференцију, већ 14. годину заредом, организује Теслина научна фондација из Филаделфије сваке прве суботе после Божића, баш у хотелу Њујоркер.

Подсећамо да је биста Николе Тесле, постављена на постаменту високом пет стопа, украсила простор испред Храма Светог Саве почетком 2007. године. Овај поклон, који симболизује трајно сећање на Теслу, стигао је, између осталих, и од принцезе Јелисавете Карађорђевић.

Старешина Саборног храма Живојин Јаковљевић казао је за Тан‌југ да бисте Тесле и владике Николаја красе цркву у Њујорку не само да нас подсете ко су они били већ какви ми треба да будемо. 

“Многи не знају да је Тесла био српског порекла, многи не знају да је био свешнички син. Али што је најважније од свега, јесте, да је Тесла, будући да је растао у свештеничкој породици, иако светски научник и проналзач, пре свега био велики човек, који је остао дубоко везан за своје порекло”, навео је старешина Саборног храма на Менхетну и подсетио да се мало зна и да су све Теслине сестре биле попадије.

У нашем народном календару мало је празника који носе толико симболике, породичне блискости и наговештаја новог почетка као што је Божић. Ту се, можда више него у било којем другом дану године, сусрећу прошлост и садашњост, као кућни обреди који долазе из старине и навике савременог дома.

Када данас говоримо о „божићној традицији”, природно је да се вратимо Вуку Стефановићу Караџићу. Његов „Рјечник” није само лексикографска књига, већ и драгоцена хроника нашег обичајног живота. Управо у тим записима видимо како је празник био уткан у свакодневицу: кућа се на Бадње вече претвара у мали ритуални простор, доноси се слама, а деца прате домаћицу, имитирајући квочку и пилиће.

Вук је о том тренутку записао, баш тако, једноставно и живо: „…узме домаћица сламе и квочући (а за њом дјеца пијучући) простре по соби…”

И све има своје место: вода донета у зору, жито које се „полази”, хлеб - чесница, у који се ставља новчић као знак надe. Кад се породица окупи око софре, појављује се онај тренутак мира и слоге који празнику даје изузетну снагу.

У појединим крајевима, како Вук бележи, половином ручка ломи се и „колач”, као на крсној слави; првог дана не иде се у госте, јер у кућу долази само полажajник, и то онај који, по веровању, носи благослов и напредак дома. Он улази са житом у руци и говори: „Христос се роди”, а варнице са бадњака треба да буду знаци среће.