Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Јуче и данас

Страница: 1 2 3 4 5 ... 265

(Брод на Сави, 28. март 1824 - Беч, 1. јул 1853)

Бранко Радичевић је, уз Јована Јовановића Змаја и лазу Костића, био најзначајнији песник српског романтизма. Писао је љубавне и родољубиве песме, а пред сам крај живота и елегије.

Рођен је као Алексије Радичевић, али је касније, када се нашао у Бечу, превео ово име са грчког и посрбио се, дајући себи име Бранко.

Прве стихове Бранко је написао још у Карловачкој гимназији, а одушевљен Вуковим реформама почео је интензивније да се бави књижевним радом. Прву књигу песама објавио је у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Написао је педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику.

Због револуције, напустио је Беч и живео по разним местима у Срему. Почео је да оболева од туберкулозе од које је и умро 1853. године у 29 години живота.

Књижевни рад

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. То су песме које певају о радости и лепотама младости. Ипак већи део Бранкових песама заузимају елегије као што су Ђачки растанак и Кад младијах умрети. Показао је да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића на писање епских песама, од којих су две објаљене 1851. године у оквиру друге његове збирке.

Наставак...

Навршава се 20 година од погрома на Косову и Метохији - насиља Албанаца над Србима. Убијали су их на кућном прагу, на стотине Срба је повређено. Протерано је 4.000 Срба, уништено више од 800 српских кућа и запаљено и уништено 35 цркава и манастира. Централно обележавање две деценије од мартовског погрома у Грачаници. У Београду председник Србије са децом са Космета. Комеморативна академија вечерас у 18.00 у Народном позоришту у Београду. 

Свега неколико година после НАТО бомбардовања и погрома 1999. године, уследио је нови погром Срба на КиМ. Повод за дводневно насиље Албанаца било је утапање тројице албанских дечака у Ибру, за шта су албански медији, преносећи запаљиве изјаве тамошњих политичара, окривили Србе.

Према албанској верзији догађаја, дечаци су се 16. марта утопили у реци, бежећи од људи из српског села Зупче који су на њих пустили псе. То је тврдио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, истичући да је реч о "нападу српских бандита".

Бес Албанаца није било у стању да заузда ни 19.000 припадника Кфора.

Од раног јутра 17. марта кренули су напади на Србе широм Kосова и Метохије: у Kосовској Митровици, Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем селу, Чаглавици... Осим бројних српских домова, рушене су и паљене српске цркве и манастири.

Истог дана у вечерњим сатима из Унмика су демантовали оптужбе да су албански дечаци страдали бежећи од Срба. Kако је речено, насиље на Kосову било је унапред планирано, а командант Јужног крила НАТО-а окарактерисао га је као етничко чишћење.

Наставак...

Михајло Идворски Пупин(Идвор, код Ковачице, 9. октобар 1854 - Њујорк, 12. март 1935) српски научник који је унапредио телекомуникације, један од оснивача НАСА, професор на Универзитету Колумбија, почасни конзул у САД, добитник Пулицерове награде, члан бројних америчких и европских научних установа, умро је на данашњи дан пре 89 година у САД, где је и сахрањен. Помен Михаилу Пупину, који је умро у Њујорку 1935. године одржан је на задушнице на Вудлон гробљу у Бронксу, где је сахрањен са супругом, а на којем је, како је недавно, после шест деценија откривено, сахрањена и његова ћерка Варвара.

Захваљујићи његовом пријатељству са 28. председником САД Томасом Вудром Вилсоном 28. јула 1918. године на Белој кући вијорила се српска застава чиме је Србији одата почаст за српски допринос и жртве у Првом светском рату. У том контексту битан је и Пупинов допринос територијалним добицима за Краљевину СХС. Свој пут од Идвора до Сједињених Америчких Држава и Колумбија универзитета описао је у делу „Од пашњака до научењака”, за које је 1920. награђен највишим америчким књижевним признањем Пулицеровом наградом. На путу Пупинових успеха велику улогу имала је његова мајка Олимпијада која је говорила да је „знање златна лествица којом се иде до небеса”. НАСА - Национална агенција за аеронаутику и свемирска истраживања негује сећање на једног од својих оснивача Михајла Пупина, а о значају тог великог српског и светског научника за развој аеронаутике и свемирских истраживања говоре и документа на сајту америчке агенције. 

Наставак...

На данашњи дан 1856. године, рођен је војвода Степа Степановић. Ако је неко у себи окупио врлине српског народа, онда је то Степа Степановић, вољени официр који је делио судбину српских војника, јунак Церске битке, војвода који је пробио Солунски фронт, министар војни, командант који никада није повукао наређење, али и скроман човек из народа који се водио паролом "Све за државу". Екипа РТС-а је посетила његову родну кућу.

На свега десетак километара од центра Београда налази се родна кућа човека кога су Турци звали Једренски громовник, Французи - Челични човек, а Срби - Церски јунак, кућа великог Степе Степановића.

Степановићи су име добили по чича Степану који се, почетком 18. века доселио у Кумодраж и који се, раме уз раме, борио уз Карађорђа током Првог срспког устанка.

Његово име поносно је понео унук рођен 1856. године. Трогодишњу основну школу Степа Степанповић је завршио у свом селу а гимназију у Београду.

Хтео је да буде свештеник

"Оно што знамо јесте да је Степа био веома побожан, привржен вери и Богу и да је хтео да буде свештеник, међутим, то се није свидело његовом оцу, како кажу неке белешке, па га је изгледа отац наговорио да оде у војну школу. Степа је касније изговорио да је био захвалан родитељима што су га послали на школовање и упутили га на војни занат“, каже др Ненад Лајбеншпергер, историчар.

Наставак...

После више година планирања и одлагања коначно је почело уређивање спомен-комплекса на брду Чегар изнад Ниша, на месту легендарног боја. Почели су радови на санацији и реконструкцији споменика Стевану Синђелићу на месту битке из пролећа 1809. године, а касније ће бити уређени и остали садржаји, који су сада у лошем стању. Радови на реновирању треба да се заврше до 20. априла, а за обнову издвојено је око 3,5 милиона динара.

Значајна средства биће уложена у обнову споменика Карађорђевом војсковођи, легендарном ресавском војводи Стевану Синђелићу. Споменик је у веома лошем стању, са испуцалим површинама и дотрајалим плочама. У комплексу је оштећен и један од топова из Церске битке, а намера је да се и он среди, као и да се цео садржај историјског комплекса заштити од даљег пропадања.

Спомен комплекс на Чегру је једна од најпосећенијих туристичких дестинација у Србији, а споменик и остали садржаји подигнути су у знак сећања на легендарни Бој на Чегру, када је војвода Стеван Синђелић, опкољен са око 16.000 Османлија, а без обећане помоћи осталих српских војвода у борбама за ослобођење Ниша, 30. маја 1809. године, из кубуре испалио хитац у барутану и изазвао велику експлозију у којој су страдали и животе изгубили сви Турци, али и сви устаници - њих око 3.000.

У знак освете и опомене српском слободољубивом народу, команда турске војске у Нишу је од лобања српских устаника које је предводио војвода Синђелић саградила Ћеле-кулу. Ово је јединствен споменик у свету, који се налази на ободу нишке Војне болнице, коју годишње посети на десетине хиљада туриста...

Наставак...

28 година од егзодуса Срба из Сарајева 

Месец фебруар и почетак марта, скорашња историја памти по библијском егзодусу живих и мртвих Срба који су градили Сарајево. У рату животима брањене и одбрањене општине тада Српског Сарајева - Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Стари Град, за столом у Дејтону, нечасно и злонамерно, припојене су Федерацији.

Више од 120.000 Срба из Сарајева и српски прогнаници из централне Босне, који су са њима проживели ратну голготу, у фебруарском и мартовском невремену кренуло је у неизвесност из отетог града.

Између својих домова, под тада непријатељском влашћу и Републике Српске, изабрали су слободну Српску и слободу у њој.

Погледајте прилог OВДE

РТРС

Низом културних манифестација у Прокупљу и Куршумлији обележено је 107 година од Топличког устанканародне буне против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. Државна церемонија у Прокупљу одржана је код споменика Топличанима палим у ратовима 1912-1918 и жртвама у народном устанку 1917. године. У Куршумлији је обележавање одржано у селу Мачковац, где је 26. фебруара 1917. године започела битка која је прерасла у устанак, а два дана касније Куршумлија је ослобођена.

Топлички устанак 1917. године био је једини устанак у некој држави окупираној од централних сила током Великог рата, трајао је непуних месец дана, до 25. марта 1917. године, а непосредан повод била је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте Реке.

Током трајања устанка у Топлици убијено је 20.000 људи и потпуно уништено 55 села.

У обележавању значајног датума за све Топличане укључено је свештенство Цркве Свети Прокопије у Прокупљу, представници градске власти, Војске Србије, полиције, културне институције, хор Цркве Свети Прокопије, чланови Књижевне омладине Прокупља.

Топлички устанак, једини ослободилачки покушај у то време у Европи, почео је 26. фебруара 1917. године у Мачковцу код Куршумлије, када је нападнута албанска патрола, а истог дана је ослобођена Куршумлија.

Наставак...

Српска православна црква данас прославља Светог Симеона Мироточивог. Рођен као Стефан Немања, био је српски велики жупан од 1166. до 1196, који се изборио за политичку самосталност у односу на Византију, уједињење српских земаља у јединствену државу и утврђивање православља. Родоначелник је српске владарске династије Немањића, која се одржала на власти све до 1371. године.

О његовом животу најзначајније записе оставили су Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани и Доментијан.

Преломни период у историји и култури Срба

Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Завршило се када се повукао са власти и замонашио на великом државном сабору 25. марта 1196. године, па за свог наследника одредио средњег сина Стефана Првовенчаног. Најстаријем сину Вукану оставио је на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али да је подређен Првовенчаном.

Немања се после сабора замонашио са супругом Аном у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом узели су монашка имена Симеон и Анастасија.

Одлука да се замонаши

На Сајту СПЦ стоје речи Светог Симеона приликом одлуке да се замонаши:

- Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. 

Наставак...

Документарни филм Гаравице" о једном од највећих стратишта српског народа током Другог светског рата, имао је вечерас београдску премијеру у МТС дворани, уз благослов патријарха Порфирија.

Документарац аутора Драгана Радовића је приказан у препуној Сали 6 МТС дворане, у присуству патријарха Порфирија и бројног свештенства Српске православне цркве.

Филм је заснован на више од три хиљаде докумената, судских пресуда, саслушања, записника и извештаја, као и исказима 27 преживелих сведока, од којих 15 говори у филму.

Приказивању су од сведока присуствовали Мићо Ковачевић, Мићо Копанић и Жарко Глувајић, а филм објашњава и последице које су уследиле после ликвидација на Гаравицама и другим масовним стратиштима у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу.

У обраћању посетиоцима пред почетак приказивања, патријарх Порфирије је истакао да је сваки људски живот светиња, али да се и данас свакодневно сусрећемо са умногострученим Каиновим грехом убиства, пред којима остајемо неми.

Патријарх је оценио да се захваљујући филму "Гаравице" после осам деценија сусрећемо са још једном утамниченом истином о страдању српског народа у Другом светском рату, и злочином "пред чијим размерама остајемо без даха".

Наставак...

Творац Сретењског устава Димитрије Давидовић, последње три године живота је провео у Смедереву, где је и сахрањен. На месту где почива, представници Удружења новинара Србије и новинари локалних медија, положили су венце у знак сећања на уставотворца и оца српског новинарства.

На надгробној плочи, која је урађена од студеничког мермера, по жељи самог Димтрија, стоји једва видљив епитаф, који је он сам одредио - „Димитрије Давидовић, сав Србин“. Овај Србин, остаје упамћен, као један од најписменијих људи свог времена, човек који је много задужио, како се тада говорило, Отечество. Дела и идеје овог великана, од заборава чувају и Смедеревци.

„Он је био првобитно сахрањен овде, недалеко од ове локације где је касније пренет. Дакле 1888. године када је била педесетогодишњица његове смрти и скоро 100 година од његовог рођења, на иницијативу Уједињене омладине Смедеревске и неких професора смедеревске Гимназије тадашње, је покренута иницијатива да се нађе боље место. И његово тело је есхумирано и пренето овде, поред цркве Успења Пресвете Богородице, средњевековне цркве. Ево до дана данашњег, то место и та пажња према њему се у Смедереву негује“, наводи Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика Смедерево.

Ове године, обележава се 211. година од оснивања првих дневних новина у земљи, Новина сербских, а сећање на оца српског новинарства, Удружење новинара Србије, чува и кроз годишњу новинарску награду, која се додељује за уређивачки подухват. Сваког 15.фебруара, новинари се окупљају на Димитријевом гробном месту и подсећају на значај неговог дела.

Наставак...
Страница: 1 2 3 4 5 ... 265