Јуче и данас

И донели модеран устав

Србија на Сретење слави два догађаја када смо били први у свету, подигли устанак и први источно од Рајне донели модеран устав, истиче Предраг Ј. Марковић, директор Института за савремену историју. Каже да смо из Јаруге направили најслободнију државу у региону. Мирослав Ђорђевић, доктор уставног права, указује да је Сретењски устав, иако је кратко трајао, обележио читав век српске уставности.

После дугог периода ропства под Турцима, 19. век је постао век буђења српског народа. Два најважнија датума у том периоду се везују за 15. фебруар. На тај дан 1804. године, Карађорђе је у Орашцу подигао Први српски устанак, а на Сретење 1835, у Крагујевцу је донет први српски устав. 

Предраг Марковић каже да Србија 15. фебруара слави два догађаја када смо били први у свету.

"Мање-више буђење, пробудили су се сви народи у свету, али ми смо први. Ми смо први подигли на дуге стазе успешан устанак против велике силе. Не против Турске, против било које велике силе. То ником није успело. Само Хаитију, али Хаити је далеко, а исте године се ослободио", указује Марковић.

Посебно наглашава да је усред Европе један мали народ без ичије помоћи, за разлику од Грка, који су нешто касније подигли свој устанак, почео борбу за слободу.

И други важан датум и догађај је кад смо први источно од Рајне увели модеран устав. 

"Од 1835. Срби су слободни људи и модерни грађани. Значи, који то мали народ је два пута био први на свету? То је порука за оптимизам када нас ухвати духоклонуће, треба се сетити да смо почели модерност из Јаруге, буквално. Значи, они су се сакрили у Јаругу да их Турци не набију на колац и не секу јатаганима. И из те Јаруге смо направили најслободнију државу у региону. Није случајно да се десет пута увећао број становника у Србији од тих првих сто година, јер је Србија била обећана земља. А то су почели у Јарузи, људи су сишли са турске сабље", истиче Марковић.

На данашњи дан пре 35 година преминуо је Ненад Радуловић - Неша Лептир, фронтмен групе "Последња игра лептира", рок музичар и шоумен који је оставио неизбирисив траг на музичкој сцени бивше Југосавије, а глумио је и у „Индексовом радио позоришту”.

Прва плоча симболичног назива - "Напокон плоча", објављена је 1982. године, следе - "Поново плоча и друге приче" (1983), "Опет плоча - срце од меда" (1985), "Груди моје балканске" (1986), "Заједно смо пишкили у песку" (1987.)

Многи од његових хитова - Јелени умиру сами, Груди балканске, Наташа, Срце од меда, Нисам ти рекао све, Дечко, 'ајде о'лади... - и данас се често чују са радио-таласа, спајајући и повезујући генерације које су одрастале уз ту музику.

Неша је "Последњу игра лептиру" основао 1979. године са екипом из краја. Постојала је до 1989. године. Чланови групе били су: Ненад Радуловић - вокал, текстови, музика, аранжмани, удараљке, харфа, Драшко Јовановић - гитара, Сашо Богојевски - бас гитара, Драган Тодоровић - бубњеви, Драгомир Булић - саксофон, музика, аранжмани, Душан Христић - клавијатуре, Зорица Ђерманов - вокал, Оливера Перић - виолина, Слободан Митић - клавијатуре, Лидија Асановић - вокал, Драгомир Станојевић - клавијатуре, Драгољуб Пејоски - гитара, пратећи вокал, Миодраг Божидаревић - бас-гитара. Радуловић је био један од аутора Индексовог Радио позоришта. Такође је компоновао музику на текст новинара Радио Београда Драгомира Булића. 

Победа на Палилуској олимпијади културе 1981. године доноси групи популарност. Први албум под називом „Напокон плоча" објавили су 1982. године, који су обележиле нумере „Наташа" и „Врати се". 

Има једна незгодна ствар када је ријеч о нашој перцепцији историјских личности, укључујући и оне црквене, а то је чињеница да понекад не можемо сасвим јасно да сагледамо њихово дјеловање и контекст у којем се оно одвијало. То се догађа дијелом због временске дистанце, која доводи до немогућности тачног и потпуног поимања датог периода и његових околности, а дијелом и због наше урођене склоности ка идеализацији, поготово ако је, као у случају црквене историје, ријеч о личностима које је црква у међувремену канонизовала и прогласила светитељима.

Као директна послједица ове непрецизне слике коју формирамо, неријетко се јављају непотпуна или половична тумачења историјских/светитељских личности, или пак њихова идеализација. Важно је нагласити, како не би дошло до погрешног тумачења, да под идеализацијом у овом случају прије свега мислимо на људску склоност ка наглашавању и уочавању само једног аспекта нечије личности и дјеловања - када је ријеч о црквеним личностима, најчешће оног божанског и духовног у њима - уз истовремено пренебрегавање свих осталих аспеката који су довели до тога да неко у историјском (и црквеном) смислу постане значајна личност.

Идеализација уме да буде опасна ствар

А идеализација умије да буде опасна ствар, као уосталом и сви други механизми за којима посежемо некритички, узимајући их здраво за готово. Примјера ради, ако мислимо да су за својих живота светитељи само клечали на кољенима и молили се за добро и мир у свијету, без другог дјелатног удјела у постизању тог истог добра и мира, онда смо у грдној (идеалистичкој) заблуди. 


Неосноване гласине о продаји арапским инвеститорима

Управа манастира Свете Петке Изворске обавестила је "верни народ" да су у питању неосноване гласине о наводној продаји манастира арапским инвеститорима. "Ове неистине не само да нарушавају углед манастира и Српске православне цркве, већ и подстичу и продубљују поделе и сукобе међу нашим народом, нарочито међу школском и студентском омладином", кажу из манастира.

Протеклих дана почела је да кружи информација да ће бити продате катастарске парцеле, на којима се налазе извори воде које користи манастир Света Петка Изворска код Параћина. Како се тврди, за извор воде су заинтересовани „неименовани Арапи“, без навођења детаља о потенцијалном послу.

Судећи према саопштењу манастира, у питању су гласине и манастир је демантовао да ће извор бити продат.

„То су све неистине“

Управа манастира обавестила је „верни народ“ да су неосноване гласине о наводној продаји арапским инвеститорима. Ове неистине, како наводе, не само да нарушавају углед манастира и Српске православне цркве, већ, „подстичу и продубљују поделе и сукобе међу нашим народом, нарочито међу школском и студентском омладином“.

„То су све неистине. Рекли смо још одавно, ако нам узму воду могу да затворе манастир. Тако је и данас. У питању су измишљотиње а зашто то неко ради не знамо“, рекла је мајка Гликерија за Н1 и подсетила да је пре 12 година постојала намера да неки домаћи привредник купи извор воде, али да се то није догодило. Она је рекла да не зна тачно одакле долазе приче о продаји извора. У саопштењу СПЦ се каже да је реч “бруталној и смишљеној неистини која се објављује и шири са циљем да, пре свега, нанесе штету Српској православној цркви и укаља њен углед”.

'Шарганска осмица' на 'Мокрој гори', пруга која је повезивала Београд и Сарајево, а данас представља једну од највећих туристичких атракција златиборског краја, јуче је обележила стогодишњицу постојања. Иван Булајић, в. д. директора „Србијавоза”, истакао је да годишње више од 90.000 домаћих и страних туриста на шинама 'Шарганске осмице' „доживи железницу на начин како је она у својој златној епохи изгледала”.

Према његовим речима, план је да у јуну на трасу „Ћире” буде враћена парна локомотива која је сад на ремонту. Булајић је подсетио да је то аутентични вид вуче из времена када је ова пруга отворена, а локомотива је препознатљива по белом диму и карактеристичном писку, односно звучном сигналу.

Радиће се, каже, са колегама из Републике Српске на обезбеђењу брзине и сигурности пруге према Вишеграду, како би се гостима понудио и тај туристички садржај, јер се показало да због садашње мале брзине којом воз саобраћа вожња траје предуго - чак четири сата.

Поводом првог века 'Шарганске осмице' додељена су и признања људима који су дали несебичан допринос развоју и унапређењу ове пруге, а то су Радован Глибетић, један од иницијатора обнове пруге уског колосека, и Драган Вукомановић, машиновођа који је за 20 година рада на 'Шарганској осмици' добио џепни сат какав носе машиновође.

Век постојања Шарганске осмице изузетно је важан јубилеј за 'Мокру гору', али и целу Србију.

„Ова пруга повезивала је источну Босну и западну Србију, спојено је Ужице преко Београда са Јадранским морем. То је умногоме унапредило живот становништва, јер је роба лакше могла да се пласира, пруга је олакшала експлоатацију шумске грађе са Таре, и транспорт жита”, објаснио је Жељко Шпијуновић из „Србијавоза” и подсетио да је пруга привремено укинута 1974. године.

У последње време све чешће се за празник који православни хришћани прослављају 19. јануара чује да се зове Богојављање. Празник се, међутим, зове Богојављење (са е уместо а). Облик глаголске именице јављење настао је од свршеног глагола јавити се, а јављање од несвршеног јављати се, а приликом Христовог крштења на Јордану, Бог се јавио, а не јављао.

Није необично што се облик јављење све чешће замењује обликом јављање, јер овај други (јављање) среће се у свакодневном говору, а глаголска именица јављење не среће, осим у називу овог празника или, понегде, код старих писаца. У савременом српском језику глаголске именице од свршених глагола готово се и не праве. Срећу се махом у црквеној лексици и лексици наслеђеној из старог књижевног језика, који је њима обиловао: васкрсење, избављење, извршење, покајање, оправдање, очишћење, окамењење, познање. Српски дијалекти их немају па их зато готово нема у садашњем књижевном језику, заснованом на народним говорима.

Бог се јави! Ваистину се јави!

Матија Бећковић - Богојављењe

Стање Ствари

У свету се тренутно користи 180 валута које су у оптицају у 197 земаља. Најстарија валута која се и данас користи је британска фунта, уведена око 800. године, српски динар је на другом а руска рубља на трећем месту јер су уведени у 13. веку. На листи 10 најстаријих валута, које се и данас користе, јапански јен је на последњем месту, пошто је почео да се примењује од 1871. године.

Српски динар се у архивским списима помиње с краја 1214. године, када га је, све до пада Српске деспотовине, ковало више од 20 владара, 15 жупана и великаша, као и десетак градова, па је тако у периоду од 245 година ручно исковано око 400 врста новца, претежно од сребра.

Рану појаву динара условила је сребром богата Рашка област, чија је експлоатација почела крајем 13. века.

Најлепши средњовековни динар израђиван је у 14. веку за време краља, а затим и цара Душана, када су кованице биле најбројније и најразноврсније. Коришћени су елементи западног и византијског изгледа новца, уз одређене новине попут представљања цара и царице са крстом, у латиничним и ћириличним издањима.

Цар Душан је ковање новца увео у правне оквире. У Законику из 1354. године, прописано је да се новац сме ковати само у градовима. Чак је и царица Јелена, пет година после смрти свог супруга, ковала три врсте динара.

Од 15. до краја седме деценије 19. века Србија практично није имала свој новац, па су се користиле различите монете страних држава.

На данашњи дан 11.јануара 1878. године Ниш је после два и по века ропства под турским Османијама дочекао слободу. Бројним манифестацијама тим поводом обележена је 147.годишњица ослобођења - положени су венци и цвеће на нишком Старом гробљу на споменик Тодора Станковича, који је са бедема Градске тврђаве објавио победу српске војске над Турцима и где је велики број спомен обележја палима за слободу, као и на централном градском тргу Краља Милана испред споменика Ослободиоцима Ниша.

Поводом Дана ослобођења од Турака, који Ниш обележава као један од најзначајнијих датума у својој двомиленијској историји у Светосавском дому одржана је свечана и традицонална седница Скупштине града Ниша. После евоцирања успомена на период ослобођења града, али и свих јужних крајева Кнежевине Србије, који су у другој половини 19. века још увек били под турским ропством, председник нишког парламента проф. др Игор Новаковић и градоначелник Ниша Драгослав Павловић уручили су награде „11.јануар” традиционално и највеће признање града најуспешнијим појединцима и колективима. Ове године добитници највишег нишког признања су професор Електронског факултета проф. др Игор Миловановић постхумно, затим помоћник директора Клинике за неурохирургију УКЦ проф. др Небојша Стојановић и рукометни стручњак Зоран Тута Живковић. У конкуренцији колектива награда је додељена Спортском центру „Чаир” и „Народним новинама”.

У Неготину, 9. јануара 1856. године рођен је Стеван Стојановић Мокрањац, један од најистакнутијих личности српске класичне музике на прелазу из 19. у 20. век. Био је композитор, хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф световне и духовне музике, писац студија о фолклорној и духовној грађи и један од оснивача прве музичке школе у Србији - Српске музичке школе, која данас носи његово име.

Најпопуларнији и најзначајнији циклус хорских песама Руковети Стеван Стојановић Мокрањац компоновао је у периоду од 1883. до 1909. године. Има их 15 и све су засноване на народној мелодији у националном духу. Осим песама афирмисаних песника, Мокрањац је у Руковетима користио и песме народног певача јер је сматрао да народ инстиктивно употребљава оно што учени композитори уче у школама. А он је и поред несумњиво великог талента за музику прво уписао Велику школу.

У аутобиографији пише:

„Бивши и сам у оној струји Светозара Марковића која је обухватала скоро целу омладину и која је одбацивала уметност, чак и лепу литературу као некорисну, борио сам се са природним даром и склоностима, и уписао се на природно-математички одсек. Ту сам у почетку полагао испите, али сам се стално бавио музиком.“

Природне науке није завршио, али је успео да уз много финансијских потешкоћа студира у Минхену, Риму и Лајпцигу. Истовремено написао је нека од својих најзначајнијих дела - Опело, Тебе Бога хвалим, Акатист, Херувимску песму, део Литургије.

И који не пристају на манипулације

“Побуна код младих људи је не само природна ствар, него је и духовно јако важна. Кад би се они мирили са тим што виде око себе, то би било трагично. Око нас се свуда види беда и јад, али су они на неки начин анђели који неће да држе паучину на очима и који ствари виде много боље од свих нас”, рекао је у интервјуу за Н1 владика Григорије.

Архиепископ диселдорфски и немачки истакао је да би било паметно да их старији послушају, као и да му је драго да постоји нада јер се показује да су „деца добри наследници/и да су већ да су бољи од нас“.

“И та несрећна корумпираност… Не мора човек само да буде корумпиран тиме што је узео новац, већ може бити корумпиран и морално и духовно. А они (студенти) то све нису. Можда је непоштено рећи ’Ја стојим уз вас’, а у ствари сви мало као да гледамо у позоришту шта они то раде. Више бих рекао да свим срцем стојим уз ту наду коју су млади пробудили”, рекао је владика.

Навео је и да уочава да студенти не пристају на манипулације ни оних који су на власти, али ни опозиције, те закључује да су млади изнад свих подела.

“Замислите да смо послушали студенте 1991. године, колико би можда мање људи погинуло, колико би мање људи изгубило домове и било расељено по свету… Колико би све земље скупа имале више шансе”, казао је. Он је додао да сада нове генерације размишљају много боље и зрелије “од свих нас који смо истрошени и смушени”.