Јуче и данас

На Нијагара Фолсу, у организацији Српске школе „Никола Тесла”, данас ће бити обележен дан рођења Николе Тесле, у чију ће част два дана за редом Нијагарини водопади, уз спектакуларни ватромет, бити обасјани у бојама српске тробојке.

„Држави Србији је учињен посебан изузетак у част Николе Тесле, јер свака нација има право да тражи да се водопади осветле националним бојама само једном годишње - за обележавање државног празника”, речено је у Српској школи „Никола Тесла”.

Позвали су све да се придруже програму који организују и да, како наводе, уз звуке трубе и Теслине омиљене песме „Тамо далеко”, уживају у спектакуларном ватромету и погледу на Нијагарине водопаде који ће од 22.00 до 22.15 сати засијати у бојама српске заставе.

Српска школа, која годинама на тај велики дан организује манифестације, ове године покренула је Први међународни фестивал - Дан Николе Тесле, захваљујући томе што је Онтарио, највећа канадска провинција са 15 милиона становника, пре три године 10. јул прогласила за Дан Николе Тесле, а за шта је заслужан канадски посланик Том Ракочевић.

„Главни циљ догађаја је да кроз едукацију и забаву гласно проговоримо о Теслином значају за цело човечанство, са тенденцијом да се живот и дело нашег великог генија једног дана нађу у уџбеницима канадског образовног система”, навели су организатори.

Данас се обележава Видовдан, државни празник као спомен на Косовску битку 28. јуна 1389. године.

А ко је Свети Вид чији се култ развијао упоредо са косовским митом?

У аналитичком разлагању видовданског мита, Миодраг Поповић констатује да је идеја Косова као српства и Косова као споја нације и религије увезена са хришћанског запада, заједно са католичким свецем св. Витом. Зато се Косовска битка до краја 18. века није везивала за Видовдан, него за дан светог пророка Амоса, уз кога је хришћанска црква на западу стављала и светог Вита, страдалог 15/28. јуна око 303. године. Његово име је ушло у српске богослужбене књиге много касније преко католичких и руских извора. Вит није постао српски светац, и није му у цркви држана служба.

Истовремено, у паганском, најранијем словенском слоју, Видовдан је Дан светлости, дан када господари старословенско божанство - Вид или Световид, бог светлости и обиља, али и бог рата. У својој хроници из 12. века немачки свештеник Хелмод помиње Световида као врховног бога северозападних Словена, коме су подизани храмови и приношене му жртве на крају жетве, „из свих словенских крајева”.

Тек после Кумановске битке 1912. године, пошто је она проглашена за освету Косова, Видовдан је црвеним словима написан у календару Краљевине Србије као један од девет званичних државних празника, пише 'Политика'. 

Психобиографија Живојина Мишића

Психијатар и психотерапеут Александар Мисојчић који је написао књигу о Живојину Мишићу каже да је Мишић на светском нивоу био признат као спортиста Новак Ђоковић и Никола Јокић. Он је за Н1 рекао да је Мишић био носилац највећег одликовање која британска круна може да да - ордена Светог Ђорђа Михајла на огрлици, али и носилац ордена Легије странаца. 

„У том смислу у својој области и у своје време био је признат као ова двојица спортиста данас“, рекао је Мисојчић.

Књига коју је Мисојчић написао носи назив „Човек по мери шињела“, а бави се психобиографијом чувеног војводе Мишића. Он објашњава да психобиографија није историјска књига и да нема ту тачност, свеобухватност и амбициозност, али да је она једна хипотеза о томе каквог карактера била једна историјска личност.

„Историјски текстови се читају на начин на који се краду секвенце о његовом моралу, о његовом систему вредности, о начину размишљања, односу са мајком, децом, супругом, какав систем вредности је имао“, рекао је Мисојчић.

Истакао је и да је Мишић оставио драгоцено извориште - књигу „Моје успомене“ и подсетио да је писао као остарео човек у болесничкој постељи, који своди рачуне сопственог живота по сећању.

Податке из те књиге, Мисојчић је укрстио са историјским подацима.

На питање које закључке је донео каже:

Паљењем свећа и симболичним бацањем ружа са моста у реку Буну, у истоименом месту код Мостара обележена је 31 година од страдања Срба. Јун 1992. остаће трајно урезан у сећање српског народа из долине Неретве, када је у неколико дана од Чапљине до Брадине убијено више стотина Срба, а протерано више од 30 хиљада. За њих је служен помен у старој цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару.

Сећање на крвави јун '92. године, када су ни криви ни дужни, очеви, мајке, синови, браћа одвођени од својих кућа, стрељани, а затим бачени у Буну никад неће избледити. На данашњи дан припадници хрватске војске, ХОС-а и ХВО-а, зверски је убијено 29 српских цивила и бораца. 

Славица Славић и даље трага за братом Синишом Марићем. Највише боли, каже, што овај злочин никада није расветљен.

- 31 годину ми тапкамо у месту без неких резултата и сазнања мислим да је сувишно више и понављање свих нас, али без обзира на све то ми ћемо и даље долазити и тражити, значи не одустајемо - каже сестра страдалога Славица Славић.

На годишњицу обележавања страдања мостарских Срба, из Београда је дошла Јелена Бајић која и после више од три деценије, не зна где су посмртни остаци њеног деде Миленка.

- То је оно што је најболније, мислим да су све жртве које су страдале на данашњи дан заслужиле да се пронађу и достојанствено сахране и да се коначно сазна њихова судбина - истиче Јелена Бајић, потомак страдалог.

Пре 120 година, 1903. године, 29. маја по старом, јулијанском календару, односно 11. јуна, у Србији се догодио „Мајски преврат”, крај династије Обреновић, и како се испоставило, крај једне епохе у Србији.

Официри завереници убили су тада у рано јутро у Београду, у тадашњем двору, познатом као Стари конак, краља Александра Обреновића и краљицу Драгу.

Био је то резултат широке завере групе официра и истакнутих политичара, који су се чврсто определили да уклоне краљевски пар за који су били уверени да нарушава углед и будућност Србије.

Краљ Александар на власт је дошао 1889. после абдикације оца, краља Милана, али су земљом због малолетства владара управљали намесници. Преузео је власт државним ударом 1893. Због женидбе 1900. дворском дамом његове мајке краљице Наталије, Драгом, сукобио се са оцем и навукао на себе опште незадовољство.

Био је то у ствари крвав државни удар којим је уклоњена династија Обреновић која је владала Србијом током већег дела 19. века. Број жртава је био много већи, страдало је више министара, војних лица, краљичина браћа, и други. 

Главне личности војног дела завереничке групе били су Драгутин Димитријевић Апис, тада пешадијски поручник и Антоније Антић, коњички поручник. У најранијем официрском завереничком језгру, које се окупило лета 1900. године, били су и поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић, са још тројицом другова.

У Чачку је данас обележена 208. годишњица Битке на Љубићу и годишњица смрти Танаску Рајићу, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић рекао је да су и поред јуначке смрти Рајића, тријумфовали слога и јединство српског народа, и да нам је и данас потребно баш то. Он је том приликом рекао да су му задовољство и част, али и велика обавеза стајати пред спомеником Рајићу и српским устаницима, који су славно пали и животе положили за слободу и независност Србије у славном боју који се десио 1815. године.

Подсећајући да је Битка на Љубићу једна од највећих и најславнијих у Другом српском устанку, министар је додао да је дуг био пут од боја на Љубићу до првог Хатишерифа до кога је прошло 15, а до другог Хатишерифа 18 година, док је до првог Устава прошло 20 година, а пуне 43 година од тог првог Устава и до Међународног признања обновљене српске државности.

„Да није било Првог, не би дошло до Другог устанка и данас не би било ни савремене Србије. Симбол битке која је данас обележена, јунаштво Танаска Рајића барјактара и Карађорђевог и Милошевог је спојница између два устанка, између два вожда, између вожда и кнеза, а у ствари симбол Српског народа, народа који је пратио и Милоша и Карађорђа, желео да се отргне од ропства и добро знао да слободе без државе не бива”, рекао је Селаковић.

У присуству министра за рад, борачка и социјална питања наше земље Николе Селаковића, државног секретара Зорана Антића, владике Арсенија епископа Нишке епархије са представницима Српске православне цркве, представника града Ниша и нишких градских општина, Нишавског округа, бројних нишких и удружења која негују сободарске традиције из целе Србије, и грађана Ниша и околине, обележена је 214. годишњица историјског Боја на Чегру. Последњих дана маја 1809. године, у Првом српском устанку, на брду изнад Ниша поред села Каменица, у сукобу српских устаника који су се у свом утврђењу припремали за борбе за ослобођење Ниша од вишевековног османлијског ропства, и јаче и бројније турске војске, погинуо је легендарни војсковођа ресавски војвода Стеван Синђелић. Опкољен у утврђењу и схвативши да неће моћи да се одупре јачем и вишебројнијем непријатељу који је продро у устанички шанац Стеван Синђелић је пуцао из кубуре у подземно складише муниције, односно у барутану. У стаховитој експлозији складишта погинуло је, према многим историјским подацима око 3.000 устаника и више од 15.000 Турака.

Од лобања 952 погинула српска устаника, турска команда Ниша за одмазду и опомену Србима, саградила је Ћеле кулу, јединствен споменик у свету, који и данас стоји као симбол непокора и борбе Срба за слободу и своју самосталност и независност. После парастоса и полагања свежег цвећа и венаца министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић, најавио је обнову споменика на Чегру:

Пре 24 године 31. мај био је сунчан и топао дан. И Новопазарци су, као и сви у држави живели у мучној неизвесности и страху, између завијања сирена које најављују ваздушну опасност.

Тачно у 13.25 часова, после злослутних сирена, грунуло је. Између стамбених зграда код аутобуске станице дигла се димна печурка. На стамбеној згради Р-74 у Улици Стевана Немање у центру града остали су да зјапе сабласно отвори уместо прозора и тераса. Око зграде гомиле поломљеног стакла и полупаних аутомобила. Страх, неверица, јауци...

Касније се сазнало да је пројектил НАТО агресора овде усмртио 11 Новопазараца. Сви су били цивили, који су се ту задесили случајно.

Међу њима је био и двогодишњи дечак Марко Симић. Отац Владан га је тог дана извео у шетњу до стричеве продавнице у погођеној згради. Када је грунуло, отац је покушао да загрљајем заштити синчића. Заједно су отишли у смрт.

Новинарка локалне телевизије Драгица Биорац није стигла да сину однесе сладолед. Њено раскомадано тело препознали су по остатку џемпера и свесци са рецептима за колаче. Вест о њеној погибији на њеној телевизији прочитали су други. Марко Роглић никада није завршио први разред гимназије. Тог дана ишао је до школе да се распита када ће поново да почне настава. Када је НАТО авион бацио свој смртоносни терет, Марко је био баш испред погођене зграде. Његово тело препознали су по патикама.

Са поруком да га преведу на српски језик

Вук Стефановић Караџић вршио је реформу српског језика почетком 19-тог века и 1818. године објавио „Српски рјечник“. До тада се у Србији говорио славенско-српски језик који је представљао мешавину рускословенског и српског језика. Вук Стефановић Караџић добијао је све више присталица, али се у државној администрацији употребљавао понародњени славенско-српски језик.

Хатишериф из 1830. године представља документ који је био последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Овим Хатишерифом турски султан Махмуд II признао је, између осталог, Србији аутономију и независну државну управу. У Београду је Хатишериф на турском језику прочитан 12. децембра 1830. године, а на српском језику други дан.

Следећи велики корак у употреби српског језика као службеног језика у преписци са турским окупационим властима десио се 28. маја 1834. године. Од тог дана сва преписка вршена је на српском језику. Кнез Милош Обреновић тог дана вратио је писмо турском везиру, написано на турском, са поруком да враћа писмо са препоруком да га преведу на српски језик. Била је то велика победа српског Кнеза.

Политика, Гордана Чановић

Милутин Миланковић био је истакнути српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука. Рођен је у селу Даљ у Аустроугарском царству 28. маја 1879. године.

Од седморо деце Милутин и његова сестра близнакиња Милена били су најстарији. Отац им је био земљорадник, трговац и локални политичар, али је умро веома млад кад је Милутин имао осам година. На жалост Милутин је остао и без тројице браће која су као деца умрла од туберкулозе. Мајка Јелисавета и ујаци Василије и Паја Маучевић преузели су бригу о Милутиновом школовању. Основну школу и реалну гимназију завршио је у Осјеку, а грађевински факултет завршава у Бечу 1902. године. Ујак Василије му је позајмио новац да би уписао докторске студије које успешно завршава 1904. године на Високој техничкој школи у Бечу.

Поре осталог два фундаментална доприноса науци које је Миланковић оставио за собом била су „Канон осунчавања Земље“ који се бави свим планетама Сунчевог система и други који теоријски објашњава климатске промене на земљи прузроковане астрономским променама земљиног положаја у односу на Сунце. Овим другим објашњава појаве „леденог доба“ у прошлости Земље али и климатске промене које се могу десити у будућност.

Политика, Гордана Чановић