Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Јуче и данас

Страница: 1 2 3 4 ... 271

Чесница

2024.12.16

Симбол заједништва породице и темељних вредности

Вековима се за Божић припрема чесница - традиционални хлеб који се ломи за трпезом када се окупи породица. Он је симбол заједништва породице и темељних вредности које су заједничке бројним државама и нацијама. Свака домаћица без обзира на земљу у којој живи жели да тај традиционални хлеб направи да буде што лепши и укуснији. Део тог богатог наслеђа представљен је на Фестивалу божићних колача - Чесница, чији је идејни творац Гордана Бекић, гошћа Јутарњег програма.

Чесница је назив нашег централног божићног обредног хлеба, с тим што код Срба, као већинског народа у Републици Србији, то је само један од обредних хлебова који се меси за Божић, a постоји и божићни колач, објашњава Гордана Бекић.

„Божићни хлеб је уствари једна од ретких повезница која спаја све европске народе од севера до југа, од истока до запада, тако да је стварно један део нашег заједничког европског културног кода и културног идентитета“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Фестивал Божичног колача - Чесница ове године се одржава у пет градова и две земље. У Зрењанину, Неготину, Крагујевцу, Лозници и Бања Луци у Републици Српској са преко 20 националних заједница.

„Код израде божићног хлеба постоји одређена симболика, одређена правила како се то ради и оно што је најдрагоценије, пошто је то нематеријално културно наслеђе, оно стварно живи у нама, у грађанима који то чувају, преносе на своје следеће генерације. То је обредни хлеб, који долази чак и из прехришћанског времена“, напомиње Бекићева.

Наставак...

Драгуљ модерне српске књижевности

Академик Матија Бећковић оценио је вечерас да је књига Владимира Кецмановића о животу Светог Василија Острошког "Огањ и келија" драгуљ модерне српске књижевности.

Говорећи на представљању књиге "Огањ и келија" у крипти Цркве Светог Марка у Београду, Бећковић је указао на модеран језик Кецмановићеве књиге која, како је навео, има више слојева и може да се чита из различитих углова и расположења, а никада да се до краја растајни тајна. Бећковић је оценио да је у данашње време скоро нестала разлика између прозе и поезије и да се показује да је најбоља проза - поезија, а да су најбољи романи велике поеме, као оних Иве Андрића, где би се свака реченица могла да се претвори у стих.

- Андрић је био песник, у стиху му је било тесно, па је писао велике романе који су поеме. Кецмановић је написао неколико романа, од који бих издвојио "Осаму" који је мало језичко ремек дело. А онда је схватио да пише песме, па је овај роман написао у стиховима - рекао је Бећковић.

Бећковић је пре промоције рекао новинарима да је Кецмановић као Херцеговац био најпозванији да напише поему посвећену његовом земљаку Светом Василију Острошком.

- Код Кецмановића је свака речница један стих. Он је то могао написати у прози, али је изломио у стихове, а онда је сву причу о Светом Василију покушао да сажме и добаци до наших дана - оценио је Бећковић.

Према његовим речима, ко зна легенде о Светом Василију наћи ће њихове одјеке у поеми Кецмановића, који се као Херцеговац одужио Светом Василију за све што је учинио за наш народ.

Наставак...

Навршава сем 33 године од убиства трочлане српске породице Зец у Загребу, за чија брутална убиства нико није одговарао. Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позвао је на годишњицу страдања ове породице на оснивање Меморијалног центра српских жртава на подручју бивше Југославије као државне институције.

У ноћи између 7. и 8. децембра 1991. загребачки месар Михајло Зец убијен је на прагу своје куће на Трешњевици. Његову жену Марију и ћерку Александру убице су одвезле на Сљеме где су их ликвидирали, а тела затрпали смећем.

Због убиства ухапшени су Муниб Суљић, Синиша Римац, Игор Микола, Небојша Ходак, Сњежана Живановиц. Иако су признали злочин без присутва адвоката, Суд је оценио да је њихово признање прибављено на незаконит начин и они су ослобођени.

Ликвидирани Михајло Зец је био пословођа у месари Крижевчанка на почетку Петрињске улице у Загребу.

Познавали су га многи у Загребу и неке од убица је познавао од раније. Осим Михајла, у кући је те ноћи била и његова супруга Марија (36), деца Александра (12), Душан (10) и Гордана (7).

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позвао је на годишњицу страдања трочлане породице Зец, на оснивање Меморијалног центра српских жртава на подручју бивше Југославије као државне институције. Он је истакао да је породица Зец један од симбола страдања многих Срба у хрватским градовима посебно током 1991. и 1992. године.

Срби су у низу хрватских градова масовно страдали на различите начине, укључујући велики број ликвидација, као што је била трочлана породица Зец, саопштио је Савез Срба из региона.

Наставак...

У Трњаку и Доњој Дубици у федералној општини Оџак данас је обележено 80 година од усташког злочина у Другом светском рату, када је зверски убијено 751 лице, од чега 143 деце, од којих чак њих 15 млађих од 15 година и 15 беба у колевци.

У Трњаку је убијено 601 лице, а у Доњој Дубици више од 150 лица. Данас у овом селу у ФБиХ живи свега педесетак Срба.

Поводом обележавања, у спомен-цркви посвећеној Светом апостолу Павлу у Трњаку служен је парастос и положени су венци. Одржан је и историјски час на којем су говорили историчар Димитрије Живановић из Модриче, пореклом из Дубице, и потомак Саво Вујичић, аутор књиге "Трњак".

Вујичић, потомак жртава трњачке трагедије која се догодила 6. и 7. децембра 1944. године, изјавио је Срни да је за време Другог свјтског рата у Трњаку живело 693 Срба. Он је рекао да је тог 6. и 7. децембра 1944. године убијен 601 српски цивил, и навео да преостала 92 мештанина тада нису затекли у кућама и да су захваљујући томе преживели.

Вујичић је навео да је на споменику саграђеном у Доњој Дубици уписано 751 име, од чега је 601 становник Трњака, и додао да нису сви ту сахрањени.

- За њих 74 сигурно се зна да овде нису имали почивалиште зато што су сахрањени у Новом Селу на такозваној Бауновој пустари и бачени у Босну 6. децембра, 1944. године. То су били људи које су на превару позвале усташке власти да бране подручје од високих вода реке Босне и тако су настрадали - рекао је Вујчић.

Наставак...

Подгоричка скупштина или Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори догађај је који и данас побуђује велики пажњу и често је тема политичких расправа иако је она одржана на данашљи дан давне 1918. године.

„На жалост, овај догађај се често некритички оцењује и полититички злоупотребљава.

Ниједан догађај из наше прошлости последњих двадесетак година, поготово на простору Црне Горе, не побуђује толико пажње. Са једне стране, оправдава се неминовност овог догађаја, док са друге се он оспорава као легитиман и користи се као мит за оправдање постојања новонастале нације на том простору. Ипак, оно што је неспорно, али се данас покушава оспорити, је то да су историјски ово биле две српске државе. Српство, понекад и пренаглашено, нико из Црне Горе није доводио у питање,” рекао је Јован П. Милинковић, професор историје.

Добри односи Србије и Црне Горе

„Све до краја шездесетих година XIX века односи Срба из Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе су у принципу били на високом нивоу. Још од Крфске декларације 1917. године било је јасно шта је ратни циљ Краљевине Србије и регента Александра Карађорђевића, а то је стварање заједничке јужнословенске државе. И у Црној Гори је ова идеја имала велики број присталица, додуше израженији је био став уједињења са Србијом, па је и стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца било прихваћено као део просрпске идеје,”наставио је Милинковић.

Најважније одлуке Подгоричке скупштине

У таквим условима Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе убрзано је радио на сазивању Велике народне скупштине.

Наставак...

Генерације Срба, још од Темишварског сабора 1790. године па до Српске Војводине односно Српског војводства и Тамишког Баната  у револуцији 1848.-49. године, сањале су о посебној српској територијалној целини у оквиру Аустроугарске монархије и у крајњем циљу - припајању матици Србији. Иако је сама Српска Војводина у налету заједничких интереса Аустрије и Угарске у једном моменту укинута, она је била велики подстрек свим потоњим српским политичким првацима да се у годинама снажне мађаризације српског живља које је Аустругарска царевина спроводила, одлучно боре за очување српског националног корпуса.

Велика Народна Скупштина о присаједињењу Краљевини Србији Бачке, Баната и Барање (Срем је то урадио дан раније) 25. новембра 1918. године у Новом Саду, је круна те борбе. На њој је присуствовало 757 посланика из 211 општина. Највише је било Срба 578, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и 1 Мађар, а међу њима је било и 7 жена што је у то време било веома неоубичајено. Мора се истаћи да је одлука о присаједињењу Краљевини Србији историјска и највећа је заслуга победе струје око Јаше Томића - јер је постојала и она која се залагала за присаједињење преко Загреба у Краљевину СХС.

Та одлука је и данас највећа брана онима који би да Војводину врате у оквире комунистичког Устава из 1974. године, односно да од ње поново направе федералну јединицу која би била стални дестабилизујући фактор и коју би аутономашке снаге снажно користиле  за остваривање својих, пре свега, личних интереса и амбиција. 

Наставак...

Слава је породична традиција и обичај слављења одређеног светитеља. По правилу, свака породица има свог светитеља заштитиника кога прославља на његов дан. Срби су једини православци који славе славе, мада Руси славе имендан, светитеља по коме су добили име и код њих је то индивидуални обичај.

Поред породичних слава, у Србији се славе и црквене, градске, па чак и страначке славе. Научници и истраживачи не могу да се сложе око порекла слава - неки је доводе у корелацију са култом предака, аграрним култом и другим древним традицијама. Оно што се зна јесте да крсне славе код Срба постоје од најранијих година када су Срби примили хришћанство.

Свети Сава је установио славе какве данас видимо. Наиме, породице су на дан светитеља када су примиле хршћанство почеле да обележавају као крсне славе. Слава се по правили преноси са колена на колено, тачније са оца на сина. Када се син одсели и оснује своју породицу, он би одмах требало да почне да слави своју славу.

Свети Никола је најчешћа слава у Србији

Најчешћа слава у Србији је Свети Никола, која се обележава 19. децембра. Обично за Никољдан пола Србије слави, док друга половина иде на славу. Зашто је то тако теолози не могу да објасне, али оно што истичу јесте да се Свети Никола сматра заштитником деце, путника, учених људи и морнара. На Средоземном мору је сваки брод имао икону Светог Николе, а на дан његове смрти, 19. децембра, по правилу се није испловљавало у његову част.

Наставак...

Патријарх Павле је испунио сваку реч Христових апостола и усвојио сваки подвиг Христове цркве, рекао је патријарх Порфирије поводом 15 година од упокојења патријарха Павла. Током седнице Синода СПЦ, патријарх Порфирије истакао да је сигуран да се патријарх Павле и данас моли за свој народ.

У Патријаршијском двору у Београду одржана је седница Архијерејског Синода СПЦ којој је председавао патријарх Порфирије, а била је посвећена патријарху Павлу, који је умро на данашњи дан пре 15 година.

Поглавар СПЦ је том приликом рекао да је патријарх Павле испунио сваку реч апостола Христових и усвојио сваки подвиг Цркве Христове.

Седница Синода је почела служењем помена, током којег је патријарх Порфирије поручио да је патријарх Павле оставио за собом неизбрисив траг у срцу сваког човека који је имао прилику да се с њим сретне, да чује његову проповед, да прочита неку његову мисао.

"Сигуран сам да се патријарх Павле и данас моли за свој народ, а због његове скромности и смирења, зато што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок љубави Христове, дубоко верујем да Господ чује и прихвата његову молитву за свој народ", навео је патријарх Порфирије.

Патријарх Павеле је рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић, у славонском селу Кућанцима код Доњег Михољца.

Замонашен је 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештења, добивши монашко име Павле.

За епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године.

Наставак...

Узрок Првог светског рата налазио се у супротстављености две групе великих европских држава. На једној страни налазио се Тројни споразум или Антанта (Француска, Русија и Велика Британија), а на другој Тројни савез (Немачка, Аустроугарска и Италија). Међусобне размирице између блокова, инспирисане колонијалним или империјалним разлозима, изазвале су више криза почетком 20. века. Неке су биле непосредно у вези са Србијом, а главну улогу у њима играла је Аустроугарска.

Први чин аустроугарске политике продора на Балкан представљала је анексија Босне и Херцеговине (октобра 1908). Она је проузроковала оштар спор са званичним Београдом, али и Петроградом. Учешће Хабзбуршке монархије и Руске Империје увукло је обе групације великих сила у дипломатски сукоб. Криза је трајала скоро пола године, до краја марта 1909. године и завршена је повлачењем Русије и Србије, као и формалним признањем анексије.

Ток ствари изазван „губитком Босне” усмерио је српске националне напоре ка југу. Као што је држао тадашњи министар иностраних дела Милован Миловановић, без „задовољења” у македонском питању није могло „бити уистину живота Србији”. Формирање Балканског савеза (са Бугарском, Грчком и Црном Гором) омогућило је брзу победу над Османским царством у Првом балканском рату (1912–1913). Успеси српске војске представљали су прст у око Аустроугарској. Посебно је сметао њен продор на јадранску обалу. Уз аустроугарску подршку проглашено је стварање албанске државе, а из Беча је упућен ултиматум за повлачење српских трупа са територија нове творевине. Србија је, под притиском, попустила. 

Наставак...

Легат Милана Младеновића

Рок музичар Милан Младеновић, певач, гитариста, текстописац и композитор култног бенда „Екатарина Велика“, преминуо је на данашњи дан пре 30 година. Тим поводом у Народној библиотеци Србије свечано ће бити отворен Легат Милана Младеновића. Сталном поставком посвећеној Милану Младеновићу као песнику, најстарија установа културе у Србији додатно указује на уметничку вредност његовог дела и рокенрол песништво као културни феномен.

Објављен 1989. године албум Само пар година за нас представља најкомерцијалније издање бенда Екатарина Велика, а насловна песма, која је наслућивала тешка времена, рат и распад Југославије, проглашена је 2006. за најбољу југословенску песму свих времена. Била је омиљена и Милану Младеновићу, јер су у њеном стварању учествовали сви чланови бенда. Заједнички рад био је за њега најважнији.

„Договорамо се о свему, исто тако и радимо музику. Знаш, неке песме дођу готове на пробу, и онда их ми само уобличимо заједно, направимо неке аранжмане и то су те песме. Неке песме настају на самој проби, значи кад ми нешто... Добијемо неку одједном инспирацију и сви почнемо да свирамо исту ствар заједнички и то су најбоље песме. Наше најбоље песме као 'Пар година' или тако неке сличне, које у ствари ја највише волим“, говорио је Милан Младеновић у емисији 'ТВ Постер' 1992. године.

Рођен у Загребу, одрастао у Сарајеву, живео у Београду, Милан Младеновић важио је за озбиљног песника и композитора на рок сцени, али и великог шармера, за којим су уздисале даме широм Југославије. О његовом приватном животу мало се знало, а много полемисало.

Наставак...
Страница: 1 2 3 4 ... 271