Јуче и данас

Уочи јеврејског празника Пурим

Одломак из Поновљеног закона заповеда древним Израелцима да се присете ничим неизазваног напада народа Амалика и да избришу сећање на Амалика пошто се населе у својој земљи

Тајминг америчког и израелског напада на Иран носи симболично значење у јудаизму, пише CNN, јер је почео уочи предстојећег јеврејског празника Пурима када верници читају посебан одломак из Старог завета, познат као Захар (Zachor).

Одломак из Поновљеног закона заповеда древним Израелцима да се присете ничим неизазваног напада народа Амалика и да избришу сећање на Амалика пошто се населе у својој земљи, пише CNN.

Тај се одломак јавно чита пре Пурима како би се испунила мицва (заповест) сећања на Амалика као архетипског непријатеља Израела.

Подсетимо, Сједињене Америчке Државе и Израел извели су у суботу рано ујутро ваздушне нападе на Иран, потврдили су израелски министар одбране Израел Кац и двојица америчких званичника, преноси CNN.

И председник Доналд Трамп је, у видеу објављеном на друштвеним мрежама, потврдио да су Сједињене Државе започеле војну кампању у Ирану.

„Наш циљ је да бранимо амерички народ елиминисањем непосредних претњи од иранског режима, злобне групе веома тврдих, ужасних људи“, рекао је Трамп у видеу - ОВДЕ.

Стање ствари

Постоји она чувена фраза, приписана Черчилу, о томе да „Балкан производи више историје него што може да поднесе”. Тешко је опирати се оваквим реченицама. Чак и када је посве јасно да се оне не могу прихватити здраво за готово, да се могу оспоравати, можда чак и сасвим оспорити, остаје осећај да оне, на неки скоро па интуитивни начин, резонирају са нечим дубоко истинитим. Можда Балкан не производи више историје него што може да поднесе. Међутим, Балкан, сасвим сигурно, има озбиљан проблем са историјом. И тај проблем се у својој основи не тиче онога чега се Балкан сећа, већ онога што је заборавио. Јер када заборавиш оно достојно сећања, онда оно достојно заборава нужно заузме његово место. И то није закон историје, већ закон људског духа распетог између страха и фрустрације са једне, и тежње ка слободи са друге стране.

У српској политичкој историји се постојање демократије као политичке реалности мери годинама. Могло би се можда, уз много добре воље, напабирчити нешто више од две деценије. Међутим, демократија, као одређујуће стремљење те историје, има вишевековно трајање које сеже све до саме зоре њене модерне. А у том је трајању и опстајању име Љубе Давидовића записано златним словима.

Љубомир Љуба Давидовић (24. 12. 1863-19. 2. 1940), оснивач и први председник Демократске странке (1919-1940), народни посланик, председник Народне скупштине, председник Београдске општине, министар просвете, министар унутрашњих дела и председник владе у два мандата, представља канон српске и југословенске политике прве половине XX века. 

Матица српска, најстарије културно, књижевно и научно друштво Срба, јединствена институција српске историје и културе, основана је 16. фебруара 1826. у Пешти. Пошто су 1822. углавном због финансијских недаћа угашене бечке 'Новине сербске', њихов уредник Димитрије Давидовић, притиснут околностима, спас је потражио код књаза Милош Обреновић.

Међу ученијим Србима постојала је свест о потреби оснивања новог српског гласила, а идеје су исказивали Лукијан Мушицки, Георгије Магарашевић и Јован Хаџић.

Новосадски професор Магарашевић је 1823. писао Јован Хаџићу у Беч, гђе се Хаџић школовао, а ту се налазе први наговештаји настанка потоњег Л'етописа', из чијег окриља ће настати 'Матица српска'. Прву свеску Магарашевић је припремио до маја 1824, када је њено штампање одобрила цензура. Првобитно је названа 'Сербска летопис', по узору на тадашњу немачку периодику.

На првој свесци, штампаној у Будиму, стајала је година 1825. Објављен је амбициозан програм праћења књижевно-научног рада не само Срба, него и широм словенског свијета, уз обавештење да ће излазити четири свеске годишње. Свеска је садржала и похвалу српском језику из пера Јакоба Грима. Иако квалитетан, часопис је био на крхким основама; новосадски књижар и издавач Константин Каулици најавио је обуставу часописа.

У позадини се налазио дубљи спор око реформских идеја Вук Караџић. Претплатника је било мало, а у уводнику прве свеске за 1826. Јован Хаџић објавио је проглас: 

„Ево ти, почитајеми и предраги Роде, 'Летописа Србског'. Теби подноси са љубављу пуним жаром 'Матица Србска', која је Тебе ради и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе дише”.

Краљ Милан Обреновић српском народу вратио круну и независност

Министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски предводила је државну церемонију поводом обележавања 125. годишњице смрти краља Милана I Обреновића и том приликом рекла да је то краљ који је Србима вратио круну, слободу и независност.

Централна државна церемонија одржана је у манастиру Крушедол, где је служен верски обред, положени венци и одата пошта минутом ћутања.

"Људи суде, историја памти. Генерације су судиле о нашој историји у 19. и 20. веку када су се преплитале две династије и свака је жудела да свом народу поклони слободу, а историја је бележила оно најбоље што су нам оставиле", рекла је Ђурђевић Стаменковски. Она је додала и да је у манастиру Крушедол краљ Милан, први нововековни краљ, нашао свој мир и да је у питању вођа који је на теме српског народа вратио краљевску круну, слободу и независност. 

"Он је био карика у ланцу континуитета у борби за слободу. Он је успео да у тешка времена стекне и на бојном и на дипломатском пољу успех. Трагао је и долазио до закључака да је најбоље ослонити се на сопствену снагу", навела је Ђурђевић Стаменковски.

Према њеним речима, краљ Милан је пример да је важно да се размишља о прецима, али још више о потомцима јер све што се чини, чини се да би њима остало

У бањалучком насељу Шарговац обележене су 84 године од усташког злочина у којем су убијена и 52 ученика у Основној школи "Ђура Јакшић".

Усташе су 7. фебруара 1942. године у покољу Срба у бањалучким насељима Мотике, Шарговац, Дракулић и у руднику Раковац, на најмонструознији начин убиле више од 2.300 Срба, међу којима је било 551 дете.

Међу убијеним на зверски начин, без испаљеног метка, била су 52 ученика Основне школе "Ђура Јакшић" у Шарговцу.

Помен испред Спомен-плоче посвећене страдалим ученицима служили су свештеници бањалучке Епархије.

Помену су присуствовали председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, министар просвете и културе Републике Српске Боривоје Голубовић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Радан Остојић, српски делегат у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ Радован Ковачевић, шеф Посланичког клуба СНСД-а у Народној скупштини Републике Српске Срђан Мазалица.

Присуствовали су и представници Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила, Борачке организације, града Бањалука, руководство, наставници и ученици школе.

Стевандић је поручио да српски народ и Република Српска немају никаква права да се у име било каквих модерних идеја одрекну наслеђа дракулићких жртава на овом подручју. 

"На подручју Бањалуке усташе су поклале и убиле 551 дете, од којих 52 у овој школи. То је истина и Бог ће наћи начина да то регулише, а ми немамо никаква права на заборав ових жртава", рекао је он.

Појавио се први осумњичени у случају "Сарајево сафари"

У истрази о такозваним "викенд снајперистима" у Сарајеву, који су, наводно, плаћали да убијају - укључујући жене, старе и децу - током опсаде града од стране босанских Срба између 1992. и 1995. године, појавио се први осумњичени за убиство, објавила је данас агенција АНСА.

Према информацијама до којих се дошло у оквиру истраге коју води Група за специјалне операције (РОС) карабињера, под координацијом јавног тужиоца Алесандра Гобиса у Тужилаштву Милана на челу са Марчелом Виолом, данас је уручен позив за саслушање осумњиченом оамдесетогодишњем бившем возачу камиона из покрајине Порденоне.

Према писању италијанског дневника Ил ђорно, ради се о бившем возачу камиона, који је радио за једну металопрерађивачку фирму. Он је, према претпоставци Тужилаштва Милана које га је позвало на саслушање, оптужен да је "у саучесништву са другим за сада непознатим особама" у извршењу "тог криминалног плана проузроковао смрт ненаоружаних цивила, међу којима жена, старих и деце, пуцајући прецизним пушкама са брда око Сарајева између 1992. и 1995". Дело је оквалификовано као "убиство са ниским побудама". Он се, према писању тог листа, наводно хвалио пред другим особама да је у том периоду ишао "у лов на људе" у Сарајеву, што произлази из сведочења прикупљених у истрази. На основу прича унетих у записник током саслушања сведока, истражитељи и тужиоци су идентификовали осамдесетогодишњака и одлучили да га упишу у регистар осумњичених за свесно континуирано убиство, односно за вишеструке епизоде, и да га позову на саслушање у Тужилаштву Милана 9. фебруара.

Навршило се 40 година од изласка романа "Књига о Милутину". Аутор Данко Поповић у душу је познавао шумадијско село и српског обичног човека. Јунак његовог романа Милутин један је од њих. Поповићева књига појавила се 1985. и у социјалистичкој Србији све променила. Роман је отворио бројна друштвена, историјска и национална питања. Преиспитује митове о југословенству, страдању, путевима и странпутицама Срба у 20. веку. 

Како је "Књига о Милутину" постала најтиражнији роман српске књижевности, ко ју је читао и како?

Роман Данка Поповића објављен 1985. године "Књига о Милутину" имао је судбину која је изненадила и самог писца. "Нисам очекивао да ће се оволико читати, да ће то тако да продире међу читаоце и да се читаоци идентификују са Милутином", реако је у мају 1986. године Поповић, тада лауреат књижевне награде "Исидора Секулић".

Већ тада је постало јасно да "Књига о Милутину" надилази судбину и свог писца и свог јунака, а то су потврдиле и протекле четири деценије и тираж који је премашио пола милиона примерака. Као да се излила из корица и постала део усменог предања. Она је више од бестселера: за многе света књига, а за неке  - политички памфлет. Иако у наслову има реч књига - у јавним дебатама се можда најмање о књижевној вредности говорило. "Књига о Милутину" постала је догађај за себе и какав год вредносни суд о књизи да дате - неком ћете се замерити.

Какве су биле реакције читалаца, какве критике, а какве КП Југославије на Милутиново тумачење Првог и Другог светског рата, али и догађаја који су уследили? Колико се тумачење Милутинових речи данас разликује од времена кад се роман појавио? Шта он говори данас, деци овог века?

Поводом 850 година од рођења Светог Саве - у храму светитеља на Врачару представљен је зборник радова 13 аутора који су се бавили духовним, историјским и уметничким приказом првог српског архиепископа. Зборник радова о Светом Сави, капитално дело објављено поводом 850 година од рођења светитеља, представљено је у крипти Храма Светог Саве.

У оквиру Тематског зборника нашли су се радови 13 еминентних аутора из области опште историје, историје цркве, црквеног права, теологије, филологије, химнографије, историје уметности и историје архитектуре.

Патријарх Порфирије оцењује да тематски зборник Свети Сава 1175 - 2025. представља потврду несамерљивог дела Савине личности, као и да су оваква научна промишљања више него потребна и корисна.

„Са једне стране, чувају нас од заборава којем смо толико склони, а са друге нас, као знакови покрај пута, усмеравају да не изгубимо правац који смо давно изабрали и да не скренемо са пута којим смо кренули - пута православља и светосавља", нагласио је поглавар Српске православне цркве.

О лику и делу утемељитеља Српске цркве детаљно је и раније писано, али је годишњица била прилика да се начини пресек досадашњих научних сазнања и пруже најновији научни увиди.

Епископ моравички Тихон наглашава да је зборник радова прилика да се на најозбиљнији начин анализира рад Светог Саве - оно што га је покретало, начин на који је он деловао, на који је писао, шта је хтео да каже, на који начин је хтео да се изрази, због чега.

'Куд год да кренем, на Гренланд се враћам поново, ко да ми отме из моје душе острво'

Шала нас је одржала, зато шали хвала, обично уме да каже наш народ када су у питању недаће кроз које смо пролазили током деведесетих година прошлога века. Шале нам нису мањкале ни у време наших националних траума, ратова и НАТО бомбардовања, па није чудо ни што су сада друштвене мреже експлодирале духовитошћу, али на туђ рачун.

Пошто је Доналд Трамп запретио да ће отети Гренланд од Данске српски твитераши својим духовитим, сатиричним, али и саркастичним опаскама показали су и велику дозу геополитичке писмености.

Правећи аналогију са косовским питањем, корисници 'Икс' мреже подсетили су да Данска, која је међу првима признала тзв. „Косово“, данас инсистира на територијалном интегритету и суверенитету, поручујући гласно да Гренланд није на продају.

„Ако Гренланд није наш, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихов, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају, Мадс Микелсен“, гласи један од твитова 

Међутим, у овој српско твитерашкој сатири нема ни превелике љубави према Данцима, ни према Американцима, а понајмање нема према Европској унији која је година проспипала једну те исту мантру о прихватању косовске реалности.

У духу једне од таквих евопских бајалица твитераши поручују:
„Данци да прихвате реалност на терену и да се не позивају на неке Викинге од пре 1.000 година, да престану са митоманијом…“;
Опуштено браћо Данци можда добијете споразум о стабилизацији и придруживању, а кад уђете у ЕУ ионако ћете схватити да границе и нису толико важне.“

Име Вojина Поповића, познатијег као Војвода Вук, не припада само војној историји Србије, већ и простору из којег је црпео снагу, Јадру и Подрињу. Веза између овог краја и његовог ратног пута није само организациона или географска, већ дубоко људска и симболична. Јадарски четнички одред, којим је командовао од првих дана рата, представљао је војни израз једног граничног простора навикнутог на сталну будност, на одбрану и одговорност која се не преноси на друге.

Јадарски четнички одред формиран је 4. августа 1914. године и окупљао је борце са подручја Јадра и Подриња, али и добровољце из других крајева, укључујући Србе из Аустроугарске монархије, па чак и из Америке. Назив одреда није био случајан, Јадар је у том тренутку симболизовао и границу и упориште, простор из којег су потицали људи навикнути на ратне прилике, али и на строгу самодисциплину. Војвода Вук је у тим људима препознавао поузданост и спремност да се, без много речи, изврши задатак.

Сачуване фотографије и записи сведоче о сталном ангажовању Јадарског четничког одреда на најтежим задацима, као што су извиђање, диверзије и обезбеђивање осетљивих праваца. На њима се види војна свакодневица без патетике: борци у покрету, извиднице на острву Штефанац током одбране Београда, портрети људи чија су лица одражавала озбиљност времена у којем су живели.

Посебно место међу тим сведочанствима заузимају фотографије самог Војводе Вука, његовог побратима и заменика, мајора Душана Јездића, као и потресна фотографија тек рођене Вукове ћерке Слободанке, која је у очев штаб стигла свега два дана после његове погибије.