Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Јуче и данас

Страница: 1 2 3 4 ... 209

Чачани су обележили 90 година од смрти једног од својих најславнијих и најомиљенијих суграђана - војводе Степе Степановића (1856- 27. aприл 1929.)  

Чувени војвода, истина, није рођен у Чачку, али се у овај град доселио после Великог рата и бриљантних победа које су га прославиле у целом свету. У граду на Морави је и умро, па је сахрањен на чачанском гробљу, где га је на вечни починак испратила маса од неколико десетина хиљада људи.

Међу хиљадама оних који су дошли да се опросте од творца велике победе на Церу били су и краљ Александар, који је после рата зазирао од сусрета са њим скоро колико и Степини ратни противници од боја са њим, који су, такође, дошли на сахрану некадашњег љутог непријатеља.

Његови војници из Друге армије испратили су га плотунима из топова. Сахрана војводе Степе је, кажу упућени, била је једна од највећих сахрана икада виђених на простору од Београда до Ужица.

Људи су, како је забележено, хрлили у Чачак да испрате генијалног војсковођу који је униформу носио и у пензији. У њој је и умро на тврдом војничком кревету скромне куће у центру Чачка. Ту кућу дао му је таст Веселин Миловановић, тадашњи начелник Крагујевачког округа. У њу се по завршетку Великог рата уселио са супругом Јеленом и ћеркама Милицом и Даницом и у њој живео до смрти.

Наставак...

Православни верници обележавају Велики петак, дан који симболизује страдање Исуса Христа и његово распеће на крсту на Голготи. То је дан највеће хришћанске жалости, последњи у недељи Страдања, током кога не звоне црквена звона, пости се и фарбају Васкршња јаја.

На Велики петак, Исус је одведен из куће првосвештеника Кајафе код римског прокуратора Понтија Пилата, који га је осудио да буде распет на крсту.

Пошто је то за хришћане дан велике жалости, он се обележава строгим постом, уздржавањем од било каквог весеља и прослава, а такође у народној традицији је да се тог дана не раде послови у пољу и у кући.

Велики петак се сматра најтужнијим даном хришћанства и на тај дан се не служи литургија у црквама, осим ако се поклопи са Благовестима.

Од Великог четвртка до Васкрса не оглашавају се звона на црквама, јер су она у православној цркви знак радости. 
Обичај фарбања јаја датира из 12. века, а на нашем поднебљу га је, највероватније увела црква, у 16. веку.

Да су се јаја украшавала у том периоду, потврђују и турски извори који бележе обавезу, да се спахији, поводом хришћанског Васкрса, донесе на дар три, пет или 10 Васкршњих јаја.

Наставак...

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом у васкршњој поруци апеловао је и замолио да већ једном почне да се размишља о обичним грађанима и људима и да се почну решавати горућа питања овог друштва.

- Нашу васкршњу радост и пуноћу празника мути и квари тешка ситуација верника, али и народа који живи и преживљава на моменте и тешке тренутке наше реалности - рекао је владика Хризостом у Сарајеву. Митрополит дабробосански истакао је да посебну разочараност изазива све више затворених и угашених домова, пуста села и све ређи градови, као и одсуство одговорности за друге, за запослене, за социјално угрожене.

- Доведени смо као некада у време Аустроугарске да се селимо са наших огњишта и одлазимо широм света - истакао је владика Хризостом, додајући да су сви забринути и разочарани појављивањем небриге и неодговорности оних којима је поклоњено поверење да владају и управљају овом земљом.

Митрополит Хризостом је нагласио да има утисак да неки и данас мисле, као што је то погрешно рекао један краљ, да су они држава. 
- Сваки властодржац треба да зна да је он слуга своје државе и свога народа, а да је народ држава. Са тим уверењем остајемо у нади да ће што пре почети да се стварају бољи и хуманији међуљудски и међунационални односи, економски стабилнији и охрабрујући амбијент, који ће да буде привлачан за повратак свих одсељених, прогнаних и расељених - рекао је Његово високопреосвештенство митрополит Хризостом.

Наставак...

Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М. Мартиновићу, пуковник у пензији Живојин Благојевић, а објављује „Лист народне захвалности”, штампан у Београду на резмеђи 1939/40. године. Пише и да бригадни ђенерал Мартиновић, измучен тешком болешћу, прекрати себи живот - „тај јунак од оца Мила, артиљеријског командира и из породице која у минула два века даде низ знаменитих људи”.

„Тај државни питомац, на војној академији школовани официр, који прође Балканске ратове, а по објави Првог светског, 1914. године, одређен би за шефа штаба Санџачке војске, највећег и најважнијег оперативног тела војске, којом је командовао сердар Јанко Вукотић, армијски ђенерал и Почасни ађутанат Њ. В. Краља, службовао је на потпуно задовољство обе Врховне команде и српске и црногорске”, закључује Благојевић,

А, када су се наредне 1915. на српску војску сручиле уједињене силе два велика царства и једна краљевина, и са три стране почеле једновремено нападати, он је у тим најкритичнијим данима био одређен за команданта новоформиране Јаворске бригаде, са задатком да штити најугроженији бок одступајућих српских армија преко Косова и Метохије.

Наставак...

Навршило се двадесет година од погибије трогодишње Милице Ракић, трогодишње девојчице која је постала симбол страдања деце у НАТО агресији. Мала Милица изгубила је живот приликом напада авијације НАТО-а на Батајницу.

Настрадала је у 17. априла 1999. године, око 21.45 часова. Погинула је у стану, у коме је живела са родитељима и нешто старијим братом, гелери су је усмртили у купатилу, на ноши. Рат је прекинуо њено детињство, заувек је одвојио од родитеља, брата, деце из вртића.

Српска православна црква је покренула иницијативу да се Милица канонизује. У манастиру Тврдош код Требиња осликана је фреска са њеним ликом.

У Ташмајданском парку у Београду налази се споменик посвећен деци убијеној током НАТО агресије, а на њему се налази скулптура Милице Ракић.

У Батајници, на игралишту које носи њено име, подигнута је спомен чесма посвећена Милици. На њој су уклесани стихови недавно преминулог песника Добрице Ерића, који је, иначе, погинулој девојчици посветио још шест песама:

„Чико, ја тебе гледам с неба

И видим те на црној птици

Ја сам онај мамин цвет-беба

који си убрао у Батајници.

И да ти кажем само још ово

Па иди и заборави ме

Мама ће да ме роди поново

И даће ми још лепше име.” 

Политика 

Петак, 12.04.2019. у 11:12.

Јуриј Гагарин рођен је 9. марта 1934. године у Клушину. Свет ће га памтити као првог човека који је отишао у космос - 12. априла 1961. године у свемирској летелици Восток 1.

Његов лет је трајао један сат и 48 минута. Пошто је постојала велика вероватноћа да мисија не успе и Гагарин погине, састављена су три саопштења за штампу: један у случају успеха и два у случају неуспеха. Контролори на Земљи су тек након 25 минута установили да је Гагарин достигао стабилну орбиту, преноси „Нешнл џиографик Србија”.

Востоком 1 је управљано аутоматски, пошто медицинско особље и конструктори летелице нису били сигурни како ће људско биће реаговати на бестежинско стање, па су ручне контроле биле закључане како Гагарин не би сам управљао летелицом, а шифра за откључавање контрола је била постављена у Восток 1, за случај да се деси нешто непредвиђено.

Ракете су се укључиле изнад западне обале Африке, близу Анголе, око 8.000 километара од предвиђеног места за слетање, а гореле су око 42 секунде. Због ограничења у погледу масе није било резервних ракета. Капсула је имала залихе за 10 дана које ће омогућити живот и природно опадање орбите у случају да ракете не одраде како је планирано.

Наставак...

На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.

Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 

Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 

Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.

Наставак...

Oсетио сам што и већи део мог народа: Желео сам освету. Памтим да смо се крили у склоништима, док нисмо одлучили да се вратимо нормалним животима - прича Новак

Новак Ђоковић и дан данас памти године ембарга и нарочито бомбардовање СР Југославије 1999. Најбољи тенисер света је у разговору са британским новинаром Џејом Шетијем, за време мастерса у Мајамију, признао да се као 12-годишњи дечак осећао очајно, али и да га је то ојачало и мотивисало да данас буде први рекет планете.

- Од 1991. па све до 2000. земља је била под ембаргом. Борили смо се за хлеб и млеко и остале најнеопходније ствари за преживљавање. Затим је 1999. Србија била бомбардована два и по месеца без престанка. Било је поражавајуће и застрашујуће, најгора ствар коју сам икада видео - причао је Ђоковић.

Новак са болом говори да су многи невини људи погинули и да је захвалан што он није изгубио никог блиског. Нагласио је да ће бомбардовање памтити до краја живота. 
- На почетку сам осетио оно што и већи део мог народа: желео сам освету. Питао сам се ко су они да бомбардују невине људе. Памтим да смо се крили у склоништима, док нисмо одлучили да се вратимо нормалном животу. Рекли смо себи да нас неће занимати шта ће се десити, јер ако нас погоде, шта ми ту можемо. Сећам се да сам 12. рођендан провео са пријатељима играјући тенис. Певали су ми рођенданску песму, а ја се јасно сећам слике авиона који свугде испуштају бомбе. Било је ужасавајуће, али сам се у исто време осећао као да одрастам и у томе су ми доста помогли родитељи - нагласио је Ђоковић.

Наставак...

„Бојим се бесмислености наше коначности”, рекла је једном приликом Маргита Стефановић, по многима, највећа хероина, и најупечатљивија женска појава српског и југословенског рокенрола. И о том, али и сваком другом бесмислу често је причала рокерка, рођена 1. априла 1959. године, која би, да је успела да избегне прерани крај, ових дана прославила 60. рођендан.

Осим „несуђеног” 60. рођендана, ове, 2019. навршава се тачно 35 година од изласка деби плоче „Катарина II”, односно три деценије од објављивања пророчког албума „Само пар година за нас” београдског бенда „Екатарина Велика”. Бенда, у коме је, уз Милана Младеновића, Маргита Стефановић била кључна личност.

Иако је ћерка позоришног и телевизијског редитеља Славољуба Стефановића Равасија, упоредо са основном школом и гимназијом, похађала нижу и средњу музичку школу „Јосип Славенски”, и на такмичењима освајала бројне награде, уписала је архитектуру. Упркос таленту за клавир, тако препознатом да је, уз Иву Погорелића, добила шансу за студије на московском конзерваторијуму, коју је, због мајчиног страха, одбила, постала је дипломирани инжењер архитектуре.

Али, музика је, ипак, извојевала победу. За то је „крив” сусрет у биоскопу „Топчидерска звезда” са члановима састава „Електричног оргазма”, који су је упознали са Миланом Младеновићем, а који је, после распада „Шарла акробате”, основао бенд „Катарина II”. Опчињен Маргитиним талентом, Младеновић је позива да им се придружи. 

Наставак...

Пре 20 година, 3. априла 1999. године у 19.55 у НАТО бомбардовању срушен је "Мост слободе" у Новом Саду. Обновљен је према истом пројекту према којем је и грађен, а сачинио га је академик Никола Хајдин.

"Мост слободе" први пут је грађен од 1976. до 1981. године. Само осам дана после рушења пројектант моста академик Никола Хајдин дошао је у Нови Сад, пришао чамцем до моста, видео причињену штету и већ почео да размишља о његовој обнови. 

Неколико година касније Европска унија пристала је да финансира изградњу моста. 

"Странци су гледали на тај мост обнове тако што су рекли, хајде да га поправимо тако да га закрпимо да може да служи. Ја сам, међутим, био принципијелан, мост треба направити да буде исти као што је био", прича Никола Хајдин. 

Обнова је трајала две и по године и коштала је око 40 милиона евра. Мост је отворен, односно пуштен у саобраћај два пута 7. и 11. октобра 2005. године.

Први пут су га отвориле градске власти, а неколико дана касније покрајинске и републичке, уз присуство европских званичника.

Академик Хајдин који је као ретко који градитељ два пута градио исти мост каже да се у обнови ни милиметар није одступило од првобитног пројекта и да је мост потпуно исти као и пре бомбардовања.

"Мост слободе" дуг је 1.382 метра. Грађен је по Хајдиновом систему косих затега са два пилона, висине 60 метара.

Наставак...
Страница: 1 2 3 4 ... 209