Јуче и данас

Првог септембра 1939. пре 84 године, нападом нацистичке Немачке на Пољску, почео је Други светски рат. Рат који је тада започела нацистичка ратна машинерија био је највећи и најразорнији ратни сукоб који светска историја познаје.

Немачка је претходно, 23. августа, после вишемесечних преговора, потписала споразум са Совјетским Савезом, познат као Пакт Рибентроп Молотов, по министрима спољних послова две земље, чија тајна конвенција је предвиђала, осим поделе Пољске, запоседање и других територија од прибалтичких земаља на северу, до Бесарабије, тада румунске територије, на Црном мору.

Два дана затим, 3. септембра, Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој. Западни савезници су претходно гарантовали да неће препустити Пољску, поучени искуствима с дотадашњим агресивним потезима Берлина.

Минхенски споразум крајем септембра 1939, када је препуштена Чехословачка, био је последњи покушај Лондона и Париза да се избегне рат са Немачком.

САД су 5. септембра 1939. прогласиле неутралност у рату који је започео. Формално, службени Вашингтон се држао неутрално до јапанског напада на Перл Харбур, на Хавајима, децембра 1941, када се и САД директно укључују у рат протов Јапана и Немачке. Дотадашња званична неутралност у стварности је била већ била нарушена одлуком да се помажу ратни напори Британије.

Рат је од европског постао светски, пошто је Канада 10. септембра 1939. године објавила рат нацистичкој Немачкој.

„Порука из Републике Српске, која је прва истрпела бомбардовање осиромашеним уранијумом од НАТО-а 1995. године, јесте неопходност враћања у токове међународног права”, рекао је председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић у видео-обраћању учесницима округлог стола, који је посвећен обележавању 28. годишњице од војне агресије НАТО пакта на Републику Српску, а одржава се у Москви у организацији Руског историјског друштва. Стевандић је тим поводом рекао да се свет мора вратити у међународни јавни поредак и да УН не смеју бити инструмент било којег политичког блока нити геополитичке финансијске институције као што су данас.

„Морамо се изборити за праведније друштво у којем ће велике земље да поделе ту врсту одговорности да се дође до решења које ће имати свој правни карактер и која ће забранити употребу и нуклеарног и оружја са осиромашеним уранијумом, који оставља трајне последице”, рекао је Стевандић. Он је нагласио да је потребно и спречити будуће завере ћутања и лицемерство међународне заједнице оличене у земљама Запада, које неће да признају и плате за зло које су учиниле на територији бомбардованој осиромашеним уранијумом. Председник републичког парламента је оценио као поражавајући мањак дејства УН непоштовање резолуција и договора о нуклеарном оружју, што, како је истакао, такође ствара будуће катастрофе које ће уништити животе оних који нису још ни рођени и који ће трпети поступке неодговорних влада. 

Језива убиства шест житеља Грубора код Книна, почињена 25. августа 1995. године, остала су некажњена због наводног недостатка доказа усљед чега су упркос мноштву чињенице ослобођена осморица припадника хрватске војске и полиције, саопштио је Документационо-информациони центар "Веритас".

Припадници хрватске Специјалне полиције из састава Антитерористичке јединице "Лучко" су тог дана у акцији "чишћења терена" поред пруге Загреб-Книн-Сплит, којом је сутрадан требало да прође такозвани воз слободе са предсједником Хрватске Фрањом Туђманом, упали у село Плавно поред Книна и у засеоку Грубори убили шест мештана, односно све које су затекли.

- Јован Грубор "Дамушић" /73/ запаљен је заједно са својом кућом, Јово Грубор /65/ заклан је на ливади поред својих крава, а његова мајка Марија /90/ убијена је, па запаљена заједно са кућом - наводе из "Веритаса". Милош Грубор /80/ убијен је у спаваћој соби у пиџами са два метка у главу, док су Ђуро Карановић /45/ и Милица Грубор /51/ убијени из ватреног оружја на ливади, а лица су им искасапљена.

Из "Веритаса" су указали и да је истог дана у Груборима запаљена 21 кућа, сви стогови сена и све штале са стоком, док је стока по пољу побијена ватреним оружјем.

У засеоку Грубори до 4. августа 1995. године живеле су 24 породице на исто толико имања, са око 70 људи.

Пред Погромом "Олуја" већина житеља је отишла у егзодус, а остало их је само 13, углавном старијих, који нису хтели или могли да напусте своја огњишта.

Суђење за злочине на Петровачкој и Приједорској цести могло је већ увелико да траје, да зимус није запало у правни ћорсокак у којем је и данас. Процес месецима стоји у месту због одбијања претресног и ванпретресног кривичног већа српског суда за ратне злочине да донесу одлуку на основу које би се хрватским пилотима судило у одсуству за ракетирање колоне српских избеглица током „Олује”, при чему је погинуло 13 особа.

Од злочина на Петровачкој и Приједорској цести прошло је 28 година. Иако закон прописује да ће се судити у одсуству оптуженима који нису доступни нашим државним органима, веће за ратне злочине месецима не суди хрватским пилотима.

Српско тужилаштво подигло је оптужницу прошлог марта и тиме изазвало салву осуда и критика хрватског политичког врха и јавности. Већ на почетку суђења проблем недоступности оптужених показао се као непремостива правна препрека, мада у закону сасвим јасно постоји решење.

У одлуци да оптужницу потврди КВ веће, иако је могло, није донело наредбу о суђењу у одсуству. Судеће веће је на рочишту тражило доказ да су оптуженима достављени позиви. Тог доказа, бар у формалном смислу нема, нити може да га буде јер је Министарство правде Хрватске одбило да им уручи позиве које је послало српско министарство, надлежно за позивање окривљених који живе у иностранству.

Манастир Светог Прохора Пчињског има историју дужу од девет и по векова, а важан је и као културно просветни центар тога краја.

Манастир се налази 30 километара јужно од Врања, а средином 2021. године обележио је 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио.

Налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у атару села Старац. У склопу манастира ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Подигао га је у 11. веку, односно 1070. године, византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском "Мироточивом", који му је према предању прорекао да ће постати цар.

У саставу српске државе је од када је Стефан Немања у ратовима са Византијом између 1180. и 1190. године освојио област Врања.

Доласком Османског царства у Србију завршава се раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовековне српске државе.

Према неким изворима, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару, а предање каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.

Колико је само ефектна и моћна фотографија Боре Чорбе, док скупља за својим малим псом, негде у Словенији. Један "шкљоц", двестапедесети или петстоти део секунде, пише странице нашег потонућа и летопис човека за кога кажу да је за живота једини успео да се упише у легенде, а затим експресно испише.

Он је направио пун круг лицемерја и сада дупли стандарди постају корисно упутство за све друге, у романсираном издању нашег срозавања. Порука те фотографије није толико "види дволичну фекалију", колико "види ти њега како му тамо ипак не фали ништа".

Тај делић секунде има све квалитете да се нађе у неком Зборнику пропасти једне земље. Када до слома коначно дође, као што се некада угледном певачу тело полако предаје и назиру се обриси Харонове лађе на пучини, сва беда национал-шовинизма почиње да копни, испод које почиње да излази оно мало живота што је остало незатровано.

И онда наравно - Словенија. Те капи живота што му стоје у грлу хоће Словенију јер више нема снаге да мрзи из Србије.

Колико си умова полио мржњом, етра опоганио, људи увредио и проклео, да би на крају урадио исто оно што и људи које си ничим изазван таманио стиховима. И то нам је наук о крајњим дометима таквог размишљања, ако се то размишљањем уопште може назвати.

Много су се волели и због те љубави је она променила веру и име али њена судбина уопште није била лака.

Лујза Крикнер је била ћерка богатог Швајцарца немачког порекла али у народу ће остати упамћена као жена великог војводе Живојина Мишића.

Њен отац никако није могао да се помири са чињеницом да ће се његова ћерка удати за "сељачког сина, официра са малом платом", али ипак љубав ипак победила.

- Она је била Немица, ћерка предузимача који је радио старо здање дворца у Аранђеловцу - каже потомак српског војсковође.

Кључни аргумент против везе овог младог пара била је разлика у вери. Породица Крикнер припадала је реформаторској цркви, а млади поручник је био православне вере. Упркос противљењу родитеља, Лујза је побегла за Живојина, а њени родитељи одбили су да дају мираз. Лујза и Живојин Мишић венчали су се 30. октобра 1884. године у Вазнесењској цркви у Београду.

Судбина Лујзе Мишић

Лујза је делила судбину мушких чланова своје породице и судбину своје нове домовине Србије. Крајем 1915. године повлачи се са српском војском преко Албаније све до Драча. Војвода Мишић, тада већ прослављени војсковођа и синови, официри српске војске, одлазе на Крф, а она са осталим нашим избеглицама у Француску.

Године 1917, пред сам пробој Солунског фронта, Лујза се враћа из Француске и придружује се мужу, који се тада са својим штабом налази у Солуну. Одатле са српском војском стиже у Београд. 

Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије /Српска координација/ подсећа да нипосле 25 година нико није одговарао за злочине терористичке ОВК почињене над Србима у Ораховачкој жупи, иако постоје живи сведоци, жртве овог злочина, међу киднапованим Србима.

Српска координација у саопштењу подсећа да је прошло 25 година од масовних киднаповања, убистава и протеривања Срба из Ораховца и околине које су починили припадници терористичке ОВК.

У саопштењу подсећају да је од 18. до 22. јула 1998. године, током оружаног напада припадника терористиче ОВК на Ораховац и околна српска села, киднаповано више од 100 српских цивила, а у нападима убијено седморо лица српске националности.

Протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и Зочиште и одведено у затворе и логоре под контролом такозване ОВК.

Само из породице Костић из села Ретимље киднаповано је 14 чланова, међу којима и најмлађи Небојша Костић, који је имао само 17 година.

Група од 35 цивила, махом жена, деце и старијих, ослобођена је 22. јула 1998. године, посредством Међународног црвеног крста, док се осталима губи сваки траг.

У јами Волујак у општини Клина и масовној гробници код Малишева 2005. године пронађени су посмртни остаци 36 Срба, док је судбина преосталих још увек нерасветљена.

Књижевница и сликарка Вилхемина Мина Караџић Вукомановић, ћерка  Вука Караџића и Ане Марије Краус, рођена је на данашњи дан 12. јула 1828. године у Бечу. Њени родитељи имали су 13 деце, али су сви, осим Мине и Димитрија умрли у детињству или раној младости. Дом Караџића посећивали су велики, знаменити људи: Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Јернеј Копитар, Петар Петровић Његош, Јакоб Грим, кнез Михаило Обреновић, историчар Леополд Ранке, Прота Матеја Ненадовић, сликар Урош Кнежевић…

Са Бранком Радичевићем била је велики пријатељ. Међу њима је била скривена љубав, хроничари наводе, да је била његова муза. Посветио јој је песму „Певам дању, певам ноћу”. После Радичевићеве смрти написала је текст „Сећање на Бранка”, насликала је много његових портрета.

Говорила је течно много језика. Прво је научила немачки, па француски, затим италијански. У 15. години почиње да учи српски, у 19. години енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликања, о њеном образовању бринуо се Јернеј Копитар. Оцу је пуно помагала, путовала са њим.

Године 1858. са мајком и оцем, Вилхемина Мина Караџић допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удаје се за братанца кнегиње Љубице, Алексу Вукомановића, професора књижевности на Лицеју у Београду. Остварила се као мајка. Добили су сина Јанка.

Никола Тесла, један од највећих умова у историји, човек који је својим изумима умногоме преобразио свет односно поставио правац развоја, рођен је 10. јула 1856. у Смиљану, Лика, тада Војна граница (Војна крајина) у склопу Аустријског царства, данас Хрватска.

Рођен је као четврто од петоро деце у породици Милутина Тесле, свештеника Српске цркве, тада Карловачка митрополија, и Георгине, Ђуке, која је такође стасала у свештеничкој кући проте Николе Мандића и Софије, рођене Будисављевић.

Отац Милутин школовао се у аустријској војној школи, да би затим завршио богословију у Плашком. Као свештеник, службовао је у Штикади код Грачаца, затим у Сењу, где се тегобно живело, пошто је српска заједница односно парохија била малобројна. Доцније постаје свештеник у Смиљану недалеко од Госпића, где је Никола рођен, 28, јуна, по јулијанском старом календару који је користила српска црква, односно 10. јула по званичном грегоријанском.

Милутин је иначе био и дописник више београдских и новосадских листова, где се појављивао под псеудонимом - Родољуб Правичић. Био је склон књизи, Тесла је зато растао у кући са завидном библиотеком.

Никола Тесла школовање започиње у родном Смиљану, онда наставља у Госпићу и Раковцу. Студирао је у Грацу, Штајерска, и Прагу, Чешка (тада саставни део Аустријског царства). Није их међутим никада привео крају, несумњиво разочаран виђеним.