На обронцима Цера, где су се пре више од једног века укрштали живот и смрт, легенде још расту. Једна од њих говори о брескви што је из ровова никла - „војниковој брескви”. Историчар Зоран Тошић из Лознице забележио је казивање саборца који памти лице младог Косте и тренутак у којем је младост застала између залогаја и јуриша.

„Залежи у ров, сунце ли ти балаво… куда ћеш, оћеш главу да изгубиш… честито се ниси ни испилио…” - тако почиње сећање човека који га је „дофатио за тур и свукао у ров”. Па ипак, у истом даху додаје: „Изгрдио сам га, али ми опет некако драго, као да је моја крв…”

Лето 1914. на Церу било је изукрштано муњама артиљерије и људским гласовима. „Ноћас их потерасмо са Тројана, разбисмо њихову 21. дивизију, али јутрос се прибрали па сад они јуришају…” На положајима, испод Липових вода, ровови су „добри, дубоки, са великим грудобранима”, сечени сељачким рукама. Испред чистина и шума на стотинак метара, ту ће их сачекати митраљесци и пешадија.

У редовима се броје одсутни. „Нема нам више Јована… ни Станоја…” А највише недостаје Радосав из Лелића. „Кад засвира у двојнице да тугу одагна, да те очас врати у родни крај…” Погинуо је на Брегалници. „Умро ми је на рукама, Радосав из Лелића…”

Кад на фронту на тренутак утихне, војнички сан падне као камен. „Спустиш главу на руке… пригрлиш пушку… одмах се спава као у најтврђем сну.” Али будност пристиже на шапат. „Најопаснији су њихови извиђачи и форверци… упадају у ровове и онда ради само нож.” Наши четници, пак, „скоро сваку ноћ пред зору” пузе до непријатељских ровова, „убацују бомбе, ваде ножеве па настаје кланица”.