Историчари књижевности су већ рекли своје: оно што је Доситеј започео у српској књижевности 18. века, створивши српску световну (грађанску) просвету и културу, наставио је Вук у 19. веку као творац нове српске националне књижевности, писане народним језиком и за народ, дајући тако Доситејевим тежњама пуну националну садржину и израз.
Вук није ни помишљао на књижевни позив али је сусрет у Бечу са словеначким славистом Јернејем Копитаром био пресудан за његово опредељење; истрајним радом постао је реформатор књижевног језика, кодификатор усмене књижевности, историчар и етнолог.
Нико више но Вук није увиђао да се наша књижевност развијала на националним основама, а у европским токовима. Само је „народна култура обухватала цео народ, од обичног војника до устаничких војвода и самог врховног вожда”, говорио је Вук.
Језичку реформу Вук је крунисао изванредним преводом „Новог завјета”. У филологији је обавио четири темељна посла: написао прву граматику, саставио први речник („Српски рјечник”), створио модерну српску азбуку засновану на фонолошком принципу и модеран српски књижевни језик утемељен на народним говорима. Вук је кодификатор усмене књижевности и, као познавалац народне културе, један од првих имена европске фолклористике. Шест књига „Српских народних пјесама” и књиге народних приповедака и пословица имале су европски одјек; превођене су на многе језике и о њима су писали највећи европски писци. И један Гете!
Као фолклорист Вук је целог радног века прикупљао грађу, трудећи се да опише обичаје, сујеверје, митологију и домаћи живот српског народа у недовршеном делу „Живот и обичаји народа српског”. Био је и историчар непосредних догађаја и личности Првог и Другог српског устанка, настављајући тамо где је Ј. Рајић стао својом „Историјом...” Писац је књиге о Црној Гори и сарадник Леополда Ранкеа у исписивању „Српске револуције”.
Вука је у Саборној цркви још једном судбина „саставила” и са Милошем Обреновићем. И опет са много симболике: Милош у цркви а Вук испред ње! Два стуба нове српске државности, негдашњи чобани, потом устаници (један војвода, други писар), обојица лукави и проницљиви, различити и трајно у амбивалентним односима, срели су се на политичком и књижевном препороду српског народа још 20-их година тог века. Историчари Милоша сматрају једним од највећих српских државника, а Вука једним од пионира нових схватања о уређењу Србије и њеном напретку, не само на пољу писмености и књижевности – већ уопште!
Вукова сахрана завршена је откривањем спомен-плоча великанима. После педесетогодишњег избивања из земље и исто толико година неуморне активности, обавивши послове „за читаве академије наука”, Вук је коначно нашао мир у својој земљи.
Добривоје Младеновић