ДВА ВЕКА У СРБИЈИ
Осамнаесто столеће, названо метафорично, у једној од књижевних периодизација – Доситејевим добом – било је доба које је дало неколико важних ствари за националну културу и књижевност: изнедрило је свест о народном као књижевном језику; увело је формиране нове уметничке жанрове, први сонет и часопис (Захарија Орфелин), прву аутобиографију (Доситеј Обрадовић) и мемоаре (Симеон Пишчевић), први роман (Павле Јулинац) и комедију (Емануил Јанковић), први уметнички еп (Јован Рајић), прву сатиру (Михаило Максимовић), прву књижевну критику (Орфелин), први путопис (Јеротеј Рачанин); ово доба створило је идеју о важности образовања као основе за формирање слободне личности; понудило је и идеју о том како се вера и нација могу променити, али језик – никад.
Много од тог стигло је испод Доситејевог пера, а многима од ових идеја Доситеј је био подстрекач. Поготову је био пропагатор идеја о толеранцији и алтруизму, о чему готово са сваке његове странице зраче реченице. Био је страствени заговорник важности сазнања истине. Био је писац који ни о ком није написао ружну реч. Шта је, међутим, од тих Доситејевих идеја  остало стамено утемељено у данашњем веку, у много чему сличном 18. столећу, бар кад је реч о демократизацији културе, штампи, публиковању књига и могућности образовања за све... ЦЕО ТЕКСТ