Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Као и сваки драгоцени научни рад тако је и књига „Повеље и писма деспота Стефана” – стварана далеко од уобичајене буке и реклама које прате настајање свакојаких књига – доказала одмах по изласку из штампе, а то је било пре само недељу дана, да као капитални пројекат улази у саму основу наше културе. Академик Александар Младеновић, аутор исто тако значајног дела „Повеље кнеза Лазара” (издавач обе је београдска „Чигоја штампа”), у овој је књизи, на једном месту, представио све познате писане документе (повеље, писма, и др.) наследника кнеза Лазара: супруге кнегиње Милице (монахиње Јевгеније, а касније великосхимнице Јефросиније) и синова (кнеза, а касније деспота) Стефана и Вука.
Кнез и деспот Стефан (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, почео је да уз помоћ мајке, врло млад, влада Србијом, после очеве погибије у Косовском боју. Прво је био кнез да би од 1402. године па до смрти владао као деспот – ову је титулу добио од Византије. У књизи се поред повеља које је он потписао налази и једно кратко писмо кнегиње Милице, сачувано у оригиналу…
Документи у књизи „Повеље и писма деспота Стефана”, како стоји у резимеу дела, писани су српскословенским и српским језиком и настајали су у времену од 1392. до 1427. године, а један њихов број сачуван је у оригиналу. Писани су у разним местима Србије: у Јагодној (Јагодини), Приштини, Новом Брду, на Расини (област око реке Расине), у Борчу, североисточно од Чачка, у Морави (област око десне обале реке Западне Мораве од Чачка до ушћа Ибра у ову реку), у Павловцима (југозападно од Смедерева) и у Крушевцу

Наследници кнеза Лазара писали су Дубровнику (а и дубровачка општина њима), и разним манастирима, и то на Светој гори – Хиландару, Ватопеду, Великој лаври Св. Атанасија, Св. Пантелејмону, затим у Србији – манастирима Милешеви, Високим Дечанима, као и двама манастирима у Румунији, Тисмани и Водици. Повеља деспота Стефана граду Београда сачувана је, међутим, само у кратком одломку који је записао Константин Филозоф (Костенечки).
У овом драгоценом делу академик Александар Младеновић текст повеља даје у оригиналној графији, али са разрешеним скраћеницама, у рашчитаном виду, односно данашњом српском азбуком и правописом „при чему је језик одговарајућих докумената сачуван у пуној мери”, у преводу на данашњи српски књижевни језик. Најзад, дати су и снимци свих сачуваних рукописа ових докумената. Писма наследника кнеза Лазара Дубровнику објављена су у оригиналној графији, уз њихове снимке.
Аутор наглашава да су повеље о којима је овде реч углавном даровнице (хрисовуље) појединим манастирима. „Из њих се сагледавају многи важни историјски подаци који се тичу не само живота одговарајућих манастирских средина већ и шире: саме Србије после Косовског боја 1389. и Стефанове Српске Деспотовине од 1402. до 1427. године.”
Документи из Младеновићеве књиге биће од важности свима који буду проучавали српску историју у времену после Косовског боја, али и филолозима. „Повеље и писма деспота Стефана” заједно са претходним делом „Повеље кнеза Лазара” академика Александра Младеновића пружају слику Србије пре и после Косовске битке, Србије кнеза Лазара и деспота Стефана, оца и сина који су Србијом владали више од пола века.  
А. Ц.