За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем – иконом Божијом – а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим. Хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима” (свети Василије Велики 4. век). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно, тј. да цео свет постане „космичка литургија”.
Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности” од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали, јер поричу вољу Божију да сви буду (за) једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје и стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у истини и љубави. Он не тежи унификацији цркве већ „помиреној различитости” (јединство у различитости). Такав дијалог цркву чува од два подједнако опасна искушења: „отвореног релативизма” и „затвореног фанатизма”.
Екуменизам није „мода” или ствар црквене тактике и дипломатије. Он није мотивисан утилитарним већ првенствено егзистенцијалним и онтолошким разлозима. Он није израз слабости и немоћи већ појава саме природе цркве. Зато је „идеја хришћанског јединства и уједињења тема века, тема времена, тема историје” (Георгије Флоровски) и неизбежно императив за све хришћане, чак и онда кад не даје жељене резултате. Најистакнутије личности Православне цркве створиле су идеју и појам свечовека, свечовештва, свечовечанског братства, свечовечанске заједнице, свечовечанске љубави, бриге, ума и осећања. Ускогрудост, фанатизам, затвореност и неприхватање другог није била карактеристика источнохришћанских народа све до новијег времена када је већи број појединаца томе склон и то у недоба, јер се цео свет интегрише, невероватном брзином, на свим плановима, као никад пре у историји.