Јуче и данас

Војни музеј у Београду, на Калемегданској тврђави има и богату збирку српских одликовања. Она су додељивана за храброст у ратовима а у мирнодопским условима добијали су их појединци заслужни за развој државе, друштва, унапредјење науке, просвете, за изузетна остварења у уметности. Са вишим кустосом Војног музеја у Београду разговарала Љиљана Синђелић Николић.
Кнез Милан Обреновић 1878. године основао је Војни музеј у Београду који ових дана прославља 130.годишњицу. „Од давнина је постојала потреба да се појединци одликују за посебне врлине, нарочито за храброст. Наш Музеј заправо чува одликовања која су везана за модерно доба, тачније која су повезана са успостављање самосталне државе Србије након одласка Турака са Балкана“, говори Душанка Маричић, додајући да је кнез Михаило Обреновић поводом јубилеја пола века од Другог српског устанка 1865. године установио спомен одличје Таковски крст. „Кнез је желео да награди све преживеле учеснике устанка, као и фамилије преминулих, па су тако тадашње новине забележиле бројне написе о овој изузетној церемонији која је одржана у цркви Свете Тројице на Топчидеру“, прича наша гошћа. Из богате музејске збирке она издваја и медаљу Свето Андрејски крст који је установио кнез Милош Обреновић 1858. године.

Кад је реч о класичној скулптури, једни улепшавају природу, други траже оно што од ње одступа. Школован на темељима француског класицизма, Ђока Јовановић (1861. Нови Сад - 1853. Београд) наш први вајар који је учио у Паризу, стремио је хармоничном изразу. Како то „уживо“ изгледа, можете видети на његовој изложби у Галерији САНУ која нам представља 130 скулптура, медаљона и рељефа, из Народног музеја, Матице Српске (где је претходно била) и САНУ, као и у каталогу с инспиративним текстом др Миодрага Јовановића.
Ко не зна, Јовановић је аутор у Београду споменика Вуку Караџићу, споменика Јосифу Панчићу, бисте Николе Спасића на његовој задужбини у Кнез Михаиловој, композиција „Занатство“ (мушке фигуре са чекићем и посудом) и „Индустрија“ (фигуре Меркура, од вештачког камена) и „Југославија“ (женске фигуре са бакљом и штитом на врху куполе, од бронзе) на углу Кнеза Милоша и Немањине, бисти у бронзи Ане и Димитрија Наумовића на њиховој задужбини у Коларчевој, бисти на крајевима балкона задужбине Самуила и Голуба Јањића у Призренској, затим у Скерлићевој 6, где је првобитно био његов атеље композиција „Вајарство“ (у виду фигуре мушакрца са чекићем и фигурином) и „Сликарство“ (у виду фигуре жене са четком и палетом), медаљона Перикла, Демостена и Цицерона на Палас/Атени на Тргу Николе Пашића, Споменика косовским јунацима у Крушевцу (1899), Споменика Милошу Обреновићу у Пожаревцу 1897...

Чланови високе делегације руске владе разговарали су данас у Српској патријаршији о могућности учешћа руских стручњака у обнови порушених цркава и манастира на Косову и Метохији, саопштила је Информативна служба Српске православне цркве.
Председника Руског одбора за светско наслеђе И. И. Маковецког и секретара Комисије Руске Федерације за питања сарадње са Унеском Г. Е. Орџоникидзеа примили су члан Светог архијерејског синода епископ милешевски Филарет и викарни епископ хвостански Атанасије.
Руска влада је, како се наводи у саопштењу, одобрила финансијску помоћ за обнову косовских светиња, а руски стручњаци изразили су жељу да учествују у свим пројектима које је одобрила СПЦ. Висока делегација је пренела поздраве сверуског патријарха Алексија и владе Русије.
О обнови порушених светиња у српској покрајини руски стручњаци ће разговарати у Министарству културе, Министарству вера и Заводу за заштиту споменика културе Републике Србије. У договоре о обнови биће укључена и Национална комисија за сарадњу са Унеском.
РТВ

У Пашиначкој цркви Пресвете Богородице на Огњену Марију десило се несвакидашње чудо о којем и данас бруји цео Приједор. Нешто иза поноћи, испраћајући празник свете великомученице Марије која се у цркви поштује као борац за хришћанску веру и заштитница жена, на пашиначкој цркви звона су се сама огласила.
Звонар цркве Љубомир Родић, који је рођен у близини ове цркве саграђене давне 1890, с чуђењем нам је испричао шта се догодило те вечери. „Имам 60 година и цео мој животни век је везан за ову цркву. Увече, на празник Огњене Марије, четрдесетак минута иза поноћи, син је утрчао усплахирен у моју собу и рекао: ‘Тата, звоне на цркви звона. Помислио сам да је неко провалио у цркву, па сам рекао сину да обиђе врата, међутим након два минута звоњава је престала. Врата су била закључана, обишли смо све око цркве, али нигде није било ни живе душе“, прича Љубомир. Ујутру су обишли цркву и видели да је све било на свом месту, као и претходног дана.
„Да је била птица морала би бити велика као ној да може да покрене црквено звоно“, каже Љубомир.

Било је много симболике прошле недеље на прослави 67-годишњице устанка народа Хрватске против фашистичких окупатора и квислинга (27. јула) у личком месту Србу, на чијем подручју је до егзодуса српског народа из Хрватске живело око 4.000 становника, а сада једва око хиљаду. Бројне делегације антифашиста из Хрватске, као и представници бораца из Београда, положили су венце на срушени споменик, рад вајара Вање Радауша.
Неки ревносни „ослободиоци” (како су се сами називали хрватски учесници војне акције „Олуја” у лето 1995), хрватски војници којима се није свиђао три метра високи партизан с развијеним барјаком који је на високом постаменту од тешког камена годинама доминирао с брда изнад Срба, гађали су га и разрушили тенковским гранатама.
Био је то један од преко 3.000 антифашистичких споменика који су на сличан начин „ослобођени” у Хрватској од 1991. Овај монументални у Србу, међутим, биће први међу њима који ће бити обновљен, што указује да су се времена ипак променила и да неке авети прошлости – ма како биле жилаве – ипак неумољиво бледе.

Мене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевремено један од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији.
У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа, а поздравну реч ће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутити академик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога.
О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже:
– Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада.

Данас се навршава 13 година од хрватске војно-полицијске акције “Олуја”, када је протерано вишe од 250.000 Срба из Хрватске. У цркви светог Марка у Београду биће одржан парастос свим погинулим.
Пре 13 година, 4. августа, 200.000 војника и полицајаца из састава оружаних снага Републике Хрватске и Хрватског вијећа одбране из Босне, под врховним заповедништвом Фрање Туђмана, напало је, уз садејство бошњачке армије и прећутну подршку водећих сила Запада, заштићене зоне Уједињених нација у северној Далмацији, Лици, Кордуну и Банији.
Дан касније, 5. августа хрватска војска је ушла у готово потпуно напуштен и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре 'Олује' живело више од 90 одсто Срба.
За само неколико дана сломљен је отпор Српске војске Крајине која је бројала око 30.000 војника. Народ Републике Српске Крајине, преко 200.000 људи, натеран је на безглаво повлачење у правцу Србије и Републике Српске при чему су избегличке колоне биле под дејством хрватске артиљерије и војног ваздухопловства.
Терор над цивилима
Они који су остали, а реч је о цивилима, углавном старијим и немоћним особама, били су изложени терору и након формалног завршетка операције 'Олуја' 7. августа.

Тек понеко би, о Петровдану или Огњеној Марији, застао данас уз споменик у Челебићу, насеобини уз магистрални пут који од Босанског Грахова води према Ливну. А уз тај споменик, на месту једног од највећих стратишта у овом делу Подинарја, данас су табле и траке којима деминери упозоравају намернике на опасност која их вреба уз не тако давну линију раздвајања српске и хрватске војске на граховско-ливањском ратишту.
Ту, усред минског поља, на месту стравичног усташког злочина, у лето прве године Другог светског рата, данас је боровина израсла високо у небо, али и остаци спомен-обележја са именима триста десет жртава усташког терора и њиховог дивљања у српским селима Подинарја која су уклесана на гранитном постаменту... Тих триста десет имена намернике упозоравају на Голубњачу, само једну од педесетак јама подинарских стратишта која и данас крију приче о умореним Србима целог ливањског краја.
– Двадесет дана у Голубњачи је провела тада трудна Јања Шуњка. После избављења из таме јаме родила је сина, будућег пилота и високог официра Титове војске који је касније пензионисан у чину мајора – прича данас Лука Давидовић из подинарског села Бојмунте.

Адолф Хитлер је имао намеру да истреби сто милиона Словена (у рату их је, међутим, страдало „тек” око десет милиона). Инспирацију за свој антиславизам није морао да тражи само код опскурних немачких националиста, за то су му могли послужити и многи други, попут Макса Вебера, па чак и Маркса или Енгелса. Овај последњи је чак прижељкивао да Јужни Словени потпуно нестану. Немачки историчар Волфганг Виперман (Wolfang Wippermann), професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину, позабавио се дуго времена табуизованом темом – антиславизмом немачке левице, од XИX века до данас. Текст преносимо из часописа 'Phase 2'.
Да се словенским варварима крваво освети, изразио је жељу Фридрих Енгелс у чланку који се појавио 13. јануара 1849. у Неуе Рхеинисцхе Зеитунг-у. Зашто? Шта му је то побудило бес? Пре свега чињеница да је револуција у Аустрији и Мађарској угушена трупама у којима су служили многи хрватски и словеначки војници. То му је, пак, дало повода да тзв. Јужним Словенима припише контрареволуционарна убеђења и назоре, по чему се они разликују од Немаца, Пољака и Мађара, који су се, по њему, активно уплитали у историју и представљају носиоце прогреса. Стога би јужнословенски народи морали, заједно са сличним малим и безисторијским отпадима и руинама од народа, да нестану са земље приликом и путем следећег светског рата: следећи светски рат ће збрисати са земаљске кугле не само реакционарне класе и династије, него и читаве реакционарне народе. То је такође прогрес.

Шта је смисао човекове борбе у животу и свету; сме ли човек да пристаје на све, само зато што зна да му је живот непоновљив и кратак? – суштинско је питање које је, према мишљењу Мирослава Егерића, поставио велики Меша Селимовић (1910–1982) у свом највећем књижевном делу „Дервиш и смрт”.
И у овим данима, када је навршено 26 година од смрти Меше Селимовића, као што ће то бити и у будућности, његове мисли понављају се као јека, а питања из његових књига наликују на она у којима се од искони зачињала филозофија. До великих истина које је изрекао у свом роману „Дервиш и смрт” Меша Селимовић дошао је преко свог претешког искуства, сукоба са неистомишљеницима, као и услед сазнања да је трпљење једини начин опстанка.
„Хтио сам да напишем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико индоктриниран да догма којој служи постане суштина његова живота: промашио је љубав, промашиће и живот... ’Дервиш и смрт’ је књига о љубави и мржњи, догми и животу, личном и неличном, издвојеном и општем”, рекао је Селимовић у једном разговору са новинарима, према којима је био необично предусретљив.