„Јовановић воли да се изрази лепо и елегантно и у томе он преноси на српско земљиште традицију великих француских вајара, у првом реду Франсоа Рида и Жан-Батиста Карпоа. Отуда је уметничка критика у Паризу за њ увек имала лепе речи“, пише Влада Петковић (један од директора Народног музеја).
На изложби у САНУ упада у очи најбитнији детаљ његовог опуса, са нарочитом страшћу одавао се студији жене. „Њега стално узнемирују зелене мисли, па и данас, кад су крунисане седим власима“, примећује Петковић у „Српском књижевном гласнику“ 1926. године. Торзо, руке, бедра - све је перфектно обликовано. Ништа није занемаривао - ни јамице на крстима. Која штета што је монументална композиција „Историја српске књижевности“ уништена у Другом светском рату! Фигура је била тужно озбиљна, баш како и доликује књижевности српској која је прерано изгубила Светог Саву, Доситеја и Вука, писали су Јовановићеви савременици. Као сви портретисти од талента и он је имао дар да „увреба“ ту индивидуалну црту. У доба националног заноса ствара „Гуслара“, „Српског војника“, „Црногорца на стражи“, „Победника“. Јовановићевим врхунцем се сматра једно крајње лично дело. „Поур ла Франце“ (сад се зове „За отаџбну“), споменик који је подигао свом сину погинулом на фронту код Марне у борби против Немаца. Његово блаженство подједнако је потресно као и туга на „Аутопортрету са Тугом“.
Према речима директора Галерије САНУ, академика Динка Давидова, изложба Ђоке Јовановића јесте враћање дуга уметнику од националног значаја који је био један од 95 ликовних стваралаца колико их је уписано међу чланове Српске академије. Према речима проф. Јовановића, изложба истиче два момента: вајарев патриотизам и хедонизам пре свега према женском телу. Колико оба, као оличење романтичарске опсесије идеалима, данас имају смисла, препознаћете на лицу места, ако се присетите шта је витештво. Јер, пре свега, на витештво подсећају његове скулптуре.
Ипак, све наведено није било довољно ни Министарству културе ни Градском секретаријату за културу да припомогну штампање каталога, приговорио је Давидов, док је Јовановић приметио да је фасада на Скерлићевом атељеу оронула, а прозори поиспадали!
Нарочито волео голо девојачко тело
Жене су, тако, у његовом делу отмене, грациозне, попут богија, дражесног тела, нарочито воли наго девојачко тело, још потпуно незаобљено, што се види на „Лежећем акту“, „Напуштеној“, „Мирису пролећа“, фигурама „Науке и Уметности“.
Обилазио Европу на два точка
Ђока Јовановић био је српски вајар и академик. Студије архитектуре на техничкој школи у Београду прекинуо је због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи професора Макса Видмана. Из Минхена је 1887. прешао у Париз, у класу професора Шапија и Енжаблера. Дипломирао је вајарство 1890. и вратио се у Србију, где је током 1891. радио као наставник цртања, професор, директор Уметничко-занатске школе и инспектор Министарства грађевина. Један је од оснивача сликарског друштва „Лада“ и њен члан, као и члан уметничког друштва „Медулић“, и један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда. Први пут је излагао на Париском салону - и то „Кнеза Милоша“, и на Светској изложби у Паризу 1889, када је добио бронзану медаљу, а већ следеће златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу...
Мало је, међутим, познато да је Ђока Јовановић и први бициклиста који је возио од Париза и Беча до Београда.
Милена Марјановић