То није само, међутим, била скандалозна теза, преузета од Хегела, о постојању неисторијских народа, томе ваља додати и Енгелсов страх и презир према панславизму, који је по њему исто тако показивао реакционарне тенденције. Енгелсов напад на панславизам уследио је месец дана касније у чланку који је носио иронично замишљен наслов: Демократски панславизам (Der demokratische Panslawismus). Овде Словенима, односно словенству, није само порицао сваки демократски назор и прогресивну улогу у историји, него уопште њихову самосвојност и животну способност. Један од разлога је био тај што су тежње за независношћу Чеха и Словенаца ишле на терет Немаца, који су германизовали некадашње словенске територије, што је, пак, било у интересу цивилизације.
У друга два чланка која је објавио у фебруару 1852. Енгелс је отишао и корак даље. У њима је хвалио продирање немачких елемената у пољске области и њихову германизацију. Отуда се сада изјашњавао у својим коментарима о пољском питању у цркви Св. Павла против обнављања Пољске у границама из 1772. године, за шта се није залагао 1848. године. Пољској би се могло надокнадити губљење њених западних провинција, које су сад постале немачке, проширеним областима на истоку. На то се још једном надовезало проклињање панславизма. „То је један смешан, антиисторијски покрет, који је уздигла шака словенских дилетаната историчара (...) а његов циљ је подјармљивање цивилизованог Запада од стране варварског Истока, града од стране сеоске равнице, трговине, индустрије и духовног живота од стране примитивног ратарства словенских робова.”
Слично је изгледало и у чланку који је Енгелс објавио 1855. о теми односа Немачке и панславизма: панславизам није покрет за националну независност, то је покрет који тежи да поништи оно што је историја у трајању од хиљаду година створила, покрет који се не може реализовати а да се Турска, Мађарска и половина Немачке не почисте са карте Европе, који, уколико би овај покрет остварио тај резултат, не би своје трајање обезбедили осим уз потчињавање од стране Европе. Стога постоји само једна алтернатива: потчињавање од стране Словена или уништавање једном заувек центра њихове офанзивне снаге – Русије.
Ово је био расни рат против савезничких раса Словена и Романа, на који је Маркс упозоравао 1870, да би га истовремено барем индиректно поспешио. Све ово наведено је сасвим довољно. Нема потребе даље се упуштати у Марксово нагрђивање наводно некултурних Словена у његовој полемици против Карла Фогта (Carl Vogt) и у његову гротескно русофобну идеологију завере у књизи “Историја тајне дипломатије 18. века”. Резултат је јасан: Маркс и Енгелс су били представници немачко-националистичког антиславизма и уз то већ расистички мотивисаног. Ту нема шта да се оправдава. Било указивањем на словенске војнике у контрареволуционарној аустријској војсци, било страхом од царистичке Русије.
Марксов и Енгелсов антиславизам су потом преузели социјалдемократски теоретичари и политичари: од Кауцког преко Штамфера до Шумахера. Wихов радикални, али још разумљив антибољшевизам, био је и антиславистички обојен. Једноставни радници и раднице који треба да су ноторно ваљани, нису били ништа бољи. И они су се плашили Руса и презирали Пољаке, односно Полаке. Међусобна ненаклоност немачких и пољских радника долазила је посебно до изражаја у индустријским областима где су, као у Горњој Шлезији и у Рурској области, радили и живели једни до других.
Одушевљење које су за рат показали, не сви, али многи немачки радници 1914, било је пре свега антисловенски мотивисано. Да сваки метак треба да погоди једног Руса, многи су видели као добро и исправно. У Другом светском рату није било много другачије. Разорни рат против словенског (и јеврејског) бољшевичког режима у Русији, није био додуше популаран, али није наишао на критику какву су совјетски пропагандисти очекивали. Већина немачких радника није имала никакве скрупуле да нападне отаџбину свих радника и да је похара. Писма са фронта, чак и обичних редова са често пролетерским бекграундом, говоре овде како јасним тако и одбојним језиком.
Немојмо се дакле заваравати: постоји такође леви антиславизам. Он се, међутим, разликује од десног антиславизма у две тачке. Леви антиславизам је био русофобичан али није био екстремно непријатељски према Пољацима, као што је десни антиславизам. И као друго, левом антиславизму је недостајало уско повезивање са антисемитизмом, који је десном антиславизму давао још агресивнију црту.
Повод или изговор за повезивања антиславизма и антисемитизма била је емиграција Јевреја са истока, који су од почетка XX века били презриво називани „источни Јевреји” (Остјуден). Али је већ 1879. историчар, силовит на речима, Хајнрих фон Трајчке (Heinrich von Treitschke), ком се и данас указује част именовањем улица по његовом имену, упозоравао на младиће који продају панталоне, који продиру из године у годину из неисцрпне пољске колевке у Немачку.
Трајчкеова упозорења нису остала без одзива међу другим антисемитима и антиславистима у држави и друштву. Већ је 1885. и 1886. око 30.000 пољских Јевреја протерано из Пруске. У томе је Вилхелм Либкнехт (Wilhelm Liebknecht), ког је Маркс често називао говедом, видео чин варварства. Либкнехт је имао право. Али ситуација се погоршавала. Године 1915. свенемачки публициста Георг Фриц (Фритз) позивао је на одлучујућу битку против расних бастарда на западу и југу и против дегенерисаних Словена и надирућих Монгола са истока. Пре свега би, међутим, требало да се затворе наше границе царства од преплављивања источнојеврејских маса.
Ова жеља свенемца била је 1919. испуњена барем у Пруској у којој су на власт дошли социјалдемократи. Затворили су границе и депортовали оне источне Јевреје, који су се опирали да својевољно напусте Немачку, у концентрациони логор. Ти први немачки концетрациони логори били су подигнути 1921. у Котбус-Зилову и Штаргарду у Померанији и тек две године касније затворени – привремено.
Одговорност за то ваља приписати социјалдемократима, као што је био пруски министар спољних послова Карл Зеверинг, који су истовремено попут њихових буржоаских колега и колегиница и коалиционих партнера безгранично стрепели од бољшевизма, који је за многе, пре свих за десницу, важио за јеврејски. За изговор је служило стварно а у већини случајева, међутим, само наводно, јеврејско порекло, које је било заједничко водећим бољшевицима и социјалистима, попут Ласала, Бернштајна, Луксембургове и, наравно, Маркса. Будући да су бољшевици као Кеменев, Зиновјев и пре свега Троцки, били истовремено Руси, довођење у везу антисемитизма и антиславизма је деловало уверљиво. Све до данас. Јер потпуно неодговорни и незасновани наративи о наводно јеврејском карактеру бољшевизма и самог марксизма, и данас се испредају.
Хитлер је управо на овим причама и гласинама градио централну тачку свог програма. Задобијање животног простора на истоку на штету Русије, оправдавао је указивањем на апсолутно нужну борбу против бољшевизације света. У то 1945, пак, није више желело да се верује. Повезивање антисемитизма и антиславизма, које је упадало у очи и било заправо неодвојиво, сада се порицало. Желело се да се буде само антикомуниста, али се и даље упозоравало на опасности које долазе са словенског истока и желело се да се поново продре на исток који је сад постао словенски. Овом циљу је служила производња панике демохришћана о путевима марксизма који воде у Москву и источна истраживања за која су се залагале све партије, које су пропагирале немачки притисак на Москву. Доктрине тих политичара и проучавалаца истока, међу којима једва да је неко био денацификован, прописиване су учитељима и ученицима за тзв. источне науке и за тоталитаризам. Готово се нико није усуђивао да се томе супротстави. Барем су у случају антиславизма скоро били сви истог мишљења. У сваком случају, у Западној Немачкој. А како је било у Источној Немачкој?
Званично није постојао никав антиславизам у ДДР-у, као ни други облици расизма. Источна Немачка себе је схватала као уточиште међународног пријатељства, претходницом покрета мира. Wени становници су славили мирољубиви Совјетски Савез и поздрављали се са дружба. То је међутим била скоро једина руска реч коју су знали и могли да кажу, како је обавезни предмет “руски” био скоро онолико омражен колико предмет о грађанском васпитању. Још неомиљенији је био Рус. Са суседном Пољском нити се имао, нити желео контакт. О њима су се 80-их причали вицеви и стари немачки стереотипи о пољској привреди су се примењивали на Пољаке/Пољакиње који су непрестано штрајковали и обустављали рад у време Солидарности. Ово последње са прећутним одобравањем сениора у политбироу. Источнонемачки Хонекер се осећао сједињен у антипољском духу са западнонемачким Шмитом и међусобно су размењивали заједничка антипољска осећања. И све то, ни мање ни више, него након што је проглашено ратно стање у Пољској у децембру 1981. године.
То што су грађани ДДР-а десет година касније постали Осиз („источњаци”, погрдни назив за Источне Немце, прим. прев.), који све нас хоће да поисточе (Arnulf Baring), јер су у међувремену постали Пољаци који говоре немачки (Wolf Jobst Siedler), ипак нису заслужили. Али нису ни Пољаци. Јер управо њима, тачније речено пољској Солидарности, имамо да захвалимо коначно за наше поновно уједињење.
Тиме смо стигли до наше садашњице. Чињеница да је десница и даље антисловенски настројена, не треба посебно да се истиче и доказује. О томе сведоче нарицања о источнонемачкој домовини коју су преотели Словени, о лаганом надирању злих Руса, који су торпедирали избегличке бродове и силовали жене, као и медијске жалопојке о Пољацима што краду и о увек истој пољској привреди. На све ово смо се навикли, али нисмо морали. Пре је требало да се успротивимо овом старом-новом реваншизму и антиславизму. Али ко то да чини и треба да чини? Где су се загубили левичари?
Они су се, додуше, од 1968. дистанцирали од антикомунизма и барем вербално од антисемитизма, али ипак никад нису од антиславизма. За то је било пресудно с једне стране њихово духовно наслеђе које потиче од Маркса и Енгелса, а с друге њихово породично наслеђе. При том мислим на приче и гласине које се преносе с генерације на генерацију о ужасним и алкохоличарским Русима, о лењим Пољацима и њиховој пословичној привреди и уопште о другачијим, ипак на неки начин инфериорнијим Словенима, који су заправо осуђени на ропство, који су нам одузели источнонемачку домовину и сад би нам узимали радна места. Слично антисемитизму XИX века, антиславизам XX и с почетка XXI века треба посматрати као културни код који захвата генерације и чини се да данас уједињује леве и десне.
Зашто? Шта је томе водило? Најпре чињеница да се никада није истински обрадила историја левог антиславизма, која сеже до Маркса и Енгелса. Wу посебно нису дотицали догматски марксисти, који су у широком луку заобилазили леви антиславизам и одговарајуће списе Маркса и Енгелса табуизовали. Марксов спис о „тајној дипломатији 18. века” сматрао се чак непостојећим и није увршћен у Марксова и Енгелсова Сабрана дела (МЕW). То је и стога што су антикомунисти разноразних провенијенција (па и левих) увек изнова покушавали да свој антикомунизам оправдају указивањем на антисловенске списе Маркса и Енгелса. Мирили су се с тим да су тиме такође преузимали њихов антиславизам.
Уз то је долазила и лева критика антисемитизма. Она је уопштено дошла исувише касно и није била довољно радикална. Нарочито се превидела уска и заправо недељива веза између антисемитизма с једне, и антикомунизма и антиславизма с друге стране. Ово је у великој мери случај у помодној критици комунизма екслевичара и оних који би радо да се виде као дисиденти. Овде се показује такође више него увредљиво разумевање за антиславизам и чак за антисемитизам и антикомунизам класика и неких заступника доктрине тоталитаризма.
Ваља на крају упутити на још један антисловенски код. Чини се да је управо у левичарским круговима шик да се причају вицев о глупим Пољацима, да се говори о деспотској владавини Путина као типично руској и уопште се узбуђивати због заосталости и крволочности Словена на Косову и било где другде. Много од тога, али не све, није само културолошко, него, најпростије речено, антисловенско.
Iсторија левог и десног антисловенства није завршена. Леви и десни антисловени јесу и биће и даље међу нама. Али то се заправо не сме више толерисати. Против антиславизма се треба борити исто онако као и против антисемитизма и других форми расизма. При том је споредно да ли он долази с леве или са десне стране.
Превео с немачког и приредио Дејан Аничић