Јуче и данас

Олимпијска ватра, запаљена у Грчкој од Сунчевих зрака, обиђе свет до престонице летње олимпијаде
Из Грчке, бакља је овог пута стигла у Кину. Људи широм наше планете следеће три недеље помно ће пратити збивања на највећем спортском такмичењу на свету - Олимпијским играма.
Ових дана почеле су 29. Олимпијске игре у Пекингу, где се хиљаде спортиста из многобројних држава широм света такмиче у 28 спортова. За овај догађај организатори су се годинама припремали, а на овогодишњим Летњим олимпијским играма биће одржана 302 такмичења.
Иако се модерне олимпијске игре одржавају нешто више од једног века, идеја о организовању оваквог грандиозног такмичења стара је више од 2500 година. Према једној легенди, прве олимпијске игре организовао је Херкул, Зевсов син.
Према историјским подацима, прве игре одржане су 776. године пре нове ере на подручју града Олимпије у древној Грчкој. Тада је 285 такмичара опробало своје способности у девет спортова. Игре су се одржавале сваке четврте године под геслом "У здравом телу здрав дух" и биле су толико важне старим Грцима да су због њих прекидали ратове.

Задужбина краља Петра Првог из Тополе, у оквиру програма обележавња јубиларне 90. годишњице окончања Првог светског рата, организује сутра изложбу под називом "Краљ Петар Први Ослободилац - Војнички и владарски пут краља Петра у Првом светском рату".
Изложба ће, под покровитељством Министарства рада и социјалне политике, свечано бити отворена дан уочи обележавања годишњице смрти краља Петра Првог Првог - 15. августа, у изложбеном простору Карађорђевог града у Тополи.
Поставка садржи око 70 оригиналних фотографија из времена Првог светског рата које приказују ратни пут краља Петра Првог, регента Александра, краљевића Ђорђа, Владе Краљевине Србије, Врховне команде, војске, цивилног становништва и савезника од 1914. до 1918. године.
Посебну вредност представљају ратни дневник краља Петра Првог из периода 1915. и 1916. године, бележница регента Александра, ордење додељивано током Првог светског рата, периодичне публикације, међу којима су и две свеске "Новина српских", објављених на грчком јонском оству Крф 1917. године, шири преглед српске и француске штампе и друго.

Полагањем венаца на споменик Карађорђу и мишарским јунацима, јуче је у овом месту недалеко од Шапца обележена 202. годишњица славног боја у којем су 13. августа 1806. српски устаници поразили много бројнију турску војску и отворили пут стварању модерне српске државе. Венце су положили представници Министарства рада и социјалне политике, Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије, града Шапца, месне заједнице Мишар и удружења грађана опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Пред спомеником који је подигнут 1906. у част стогодишњице Мишарске битке средствима Дринско-савског кола јахача „Кнез Михаило“, а реновиран 2006. по пројекту стручњака Регионалног завода за заштиту споменика културе у Ваљеву, свештеници Шабачке епархије одржали су помен палим јунацима. На велико дело Карађорђевих устаника потом је подсетио председник Савета месне заједнице Петар Кнежевић.

На око 10 километара југоисточно од Параћина и око 2 км јужно од пута Параћин-Зајечар, на једној од страна брда Баба налази се манастир Лешје изнад истоименог села. Од како је постављен за старешину манастира 2004. године, отац Јован је потпуно преуредио храм, увео строга правила по најстаријем јерусалимском типику Светог Саве Освећеног, службе без скраћивања, као и кодекс облачења и понашања у овој светињи. Народ све више долази у манастир кроз чију порту само на дан Покрова Пресвете Богородице прође и до 5.000 људи.
Лешје је добило назив по лешевима који су остали по сечи народа и монаха који су у овој цркви извршили Турци у 16. веку. У манастирску светињу се не може ући без рукава, дуге сукње, са кармином, без мараме и са цигаретом.
- Има људи који се свађају са нама због ових правила, али ту нема попуштања. Шта ће остати од нас ако црква постане продавница, а вера трговина с Богом? Владика Николај је говорио: „Пошто-пото чувај веру, јер ће кад-тад из те вере никнути љубав. Ако изгубиш љубав, изгубио си много, али ако изгубиш веру, изгубио си све“. Само је духовни живот или тренутак који човек проведе у сусрету с Богом болница за све болести овоземаљске - почиње причу отац Јован, старешина манастира Лешје.

Војни музеј у Београду, на Калемегданској тврђави има и богату збирку српских одликовања. Она су додељивана за храброст у ратовима а у мирнодопским условима добијали су их појединци заслужни за развој државе, друштва, унапредјење науке, просвете, за изузетна остварења у уметности. Са вишим кустосом Војног музеја у Београду разговарала Љиљана Синђелић Николић.
Кнез Милан Обреновић 1878. године основао је Војни музеј у Београду који ових дана прославља 130.годишњицу. „Од давнина је постојала потреба да се појединци одликују за посебне врлине, нарочито за храброст. Наш Музеј заправо чува одликовања која су везана за модерно доба, тачније која су повезана са успостављање самосталне државе Србије након одласка Турака са Балкана“, говори Душанка Маричић, додајући да је кнез Михаило Обреновић поводом јубилеја пола века од Другог српског устанка 1865. године установио спомен одличје Таковски крст. „Кнез је желео да награди све преживеле учеснике устанка, као и фамилије преминулих, па су тако тадашње новине забележиле бројне написе о овој изузетној церемонији која је одржана у цркви Свете Тројице на Топчидеру“, прича наша гошћа. Из богате музејске збирке она издваја и медаљу Свето Андрејски крст који је установио кнез Милош Обреновић 1858. године.

Кад је реч о класичној скулптури, једни улепшавају природу, други траже оно што од ње одступа. Школован на темељима француског класицизма, Ђока Јовановић (1861. Нови Сад - 1853. Београд) наш први вајар који је учио у Паризу, стремио је хармоничном изразу. Како то „уживо“ изгледа, можете видети на његовој изложби у Галерији САНУ која нам представља 130 скулптура, медаљона и рељефа, из Народног музеја, Матице Српске (где је претходно била) и САНУ, као и у каталогу с инспиративним текстом др Миодрага Јовановића.
Ко не зна, Јовановић је аутор у Београду споменика Вуку Караџићу, споменика Јосифу Панчићу, бисте Николе Спасића на његовој задужбини у Кнез Михаиловој, композиција „Занатство“ (мушке фигуре са чекићем и посудом) и „Индустрија“ (фигуре Меркура, од вештачког камена) и „Југославија“ (женске фигуре са бакљом и штитом на врху куполе, од бронзе) на углу Кнеза Милоша и Немањине, бисти у бронзи Ане и Димитрија Наумовића на њиховој задужбини у Коларчевој, бисти на крајевима балкона задужбине Самуила и Голуба Јањића у Призренској, затим у Скерлићевој 6, где је првобитно био његов атеље композиција „Вајарство“ (у виду фигуре мушакрца са чекићем и фигурином) и „Сликарство“ (у виду фигуре жене са четком и палетом), медаљона Перикла, Демостена и Цицерона на Палас/Атени на Тргу Николе Пашића, Споменика косовским јунацима у Крушевцу (1899), Споменика Милошу Обреновићу у Пожаревцу 1897...

Чланови високе делегације руске владе разговарали су данас у Српској патријаршији о могућности учешћа руских стручњака у обнови порушених цркава и манастира на Косову и Метохији, саопштила је Информативна служба Српске православне цркве.
Председника Руског одбора за светско наслеђе И. И. Маковецког и секретара Комисије Руске Федерације за питања сарадње са Унеском Г. Е. Орџоникидзеа примили су члан Светог архијерејског синода епископ милешевски Филарет и викарни епископ хвостански Атанасије.
Руска влада је, како се наводи у саопштењу, одобрила финансијску помоћ за обнову косовских светиња, а руски стручњаци изразили су жељу да учествују у свим пројектима које је одобрила СПЦ. Висока делегација је пренела поздраве сверуског патријарха Алексија и владе Русије.
О обнови порушених светиња у српској покрајини руски стручњаци ће разговарати у Министарству културе, Министарству вера и Заводу за заштиту споменика културе Републике Србије. У договоре о обнови биће укључена и Национална комисија за сарадњу са Унеском.
РТВ

У Пашиначкој цркви Пресвете Богородице на Огњену Марију десило се несвакидашње чудо о којем и данас бруји цео Приједор. Нешто иза поноћи, испраћајући празник свете великомученице Марије која се у цркви поштује као борац за хришћанску веру и заштитница жена, на пашиначкој цркви звона су се сама огласила.
Звонар цркве Љубомир Родић, који је рођен у близини ове цркве саграђене давне 1890, с чуђењем нам је испричао шта се догодило те вечери. „Имам 60 година и цео мој животни век је везан за ову цркву. Увече, на празник Огњене Марије, четрдесетак минута иза поноћи, син је утрчао усплахирен у моју собу и рекао: ‘Тата, звоне на цркви звона. Помислио сам да је неко провалио у цркву, па сам рекао сину да обиђе врата, међутим након два минута звоњава је престала. Врата су била закључана, обишли смо све око цркве, али нигде није било ни живе душе“, прича Љубомир. Ујутру су обишли цркву и видели да је све било на свом месту, као и претходног дана.
„Да је била птица морала би бити велика као ној да може да покрене црквено звоно“, каже Љубомир.

Било је много симболике прошле недеље на прослави 67-годишњице устанка народа Хрватске против фашистичких окупатора и квислинга (27. јула) у личком месту Србу, на чијем подручју је до егзодуса српског народа из Хрватске живело око 4.000 становника, а сада једва око хиљаду. Бројне делегације антифашиста из Хрватске, као и представници бораца из Београда, положили су венце на срушени споменик, рад вајара Вање Радауша.
Неки ревносни „ослободиоци” (како су се сами називали хрватски учесници војне акције „Олуја” у лето 1995), хрватски војници којима се није свиђао три метра високи партизан с развијеним барјаком који је на високом постаменту од тешког камена годинама доминирао с брда изнад Срба, гађали су га и разрушили тенковским гранатама.
Био је то један од преко 3.000 антифашистичких споменика који су на сличан начин „ослобођени” у Хрватској од 1991. Овај монументални у Србу, међутим, биће први међу њима који ће бити обновљен, што указује да су се времена ипак променила и да неке авети прошлости – ма како биле жилаве – ипак неумољиво бледе.

Мене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевремено један од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији.
У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа, а поздравну реч ће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутити академик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога.
О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже:
– Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада.