Јуче и данас

У манастиру Српске православне цркве Хиландару, на Светој Гори у Грчкој, данас је прослављен празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице. То је најпознатија и најпоштованија српска икона чије трајање је чудесно као и сама историја манастира Хиландара који је обновио Свети Сава и његов отац Симеоном Мироточиви у 12 веку.
Икона  Богородице Тројеручице била је породична драгоценост Светог Јована Дамаскина, који је чувао у својој кући у Дамаску почетком осмог века. Када му је исцелила десницу коју су му одсекли јер је писао против иконоборства, дао је да јој додају трећу руку, од сребра. Затим је отишао у манастир Светог Саве Освећеног и однео је са собом.
У 13. веку, заједно са иконом Богородице Млекопитатељнице и игуманским штапом Светог Саве Освећеног, према пророчанству овог светитеља, предата је Светом Сави Српском који је однео на Свету Гору у манастир СПЦ – Хиландар. У Хиландару је била до 13. века када је пренета у Србију, у манастир Студеницу. Међутим, почетком 15. века овај манастир постаје честа мета Турака и монаси су највећу драгоценост, икону учврстили на самар једног магарета и пустили да иде куда га води Богородица.
Магаре је прошло Србију, Македонију и стигло на Свету Гору. Зауставило се код манастира Хиландар где је сазидано поклоничко место у спомен на повратак иконе. Сваке године, па и данас, иде литија са иконом Тројеручице од манастира до њега у знак сећања на њен повратак у Хиландар.

„Крст Божји, знак границе између руског и кинеског царства, постављен 1727. године, јуна 26. дана”, гласио је натпис на великом, дрвеном хришћанском знамену, пободеном на граници између Русије и Кине, усаглашаваној пре 280 година.
Велики дрвени крст је поставио на једном брду и наведене речи исписао творац те границе гроф Сава Владиславић (1664–1738), Херцеговац из села Јасеника код Гацка.
Потписујући ових дана у главном граду Кине допунски протокол о регулисању државних граница, Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова, и његов кинески колега Јанг Дијечи коначно су заклопили не само књигу граничног спора Кине и Русије, него и књигу историјата ове границе коју је утемељио наш врли земљак, дипломата од највећег поверења на двору Петра Великог и Катарине Прве.
Руски император је много ценио идеје немачког филозофа Лајбница, по чијем је савету и саставио посланство у Кини на челу са српским поклисаром, пуномоћним министром Владиславићем, о чему је 18. јуна 1725. потписала указ руска царица Катарина Прва, после смрти Петра Великог.

У излетишту Савинац, недалеко од Горњег Милановца, јуче је обележено 180 година од рођења Вукове кћерке Мине Караџић (1828–1894), сликарке, песникиње и преводиоца.
– Прве стихове бележи као петнаестогодишња девојчица и већ тада себе открива као мисаону уметницу, прерано уозбиљену и превише скептичну. Вредне помена су њене „Белешке с пута по западној Србији 1850”. Но, највећи значај има Минин труд на превођењу наших народних умотворина на немачки језик. Преводе народних песама уступа песнику Августу Франклу, он их метрички сређује и објављује под насловом „Гусле”, 1852. године. Девет година касније, она ће, у Берлину, објавити превод српских народних приповедака и више од хиљаду пословица. Предговор је написао Јакоб Грим – рекао је историчар Саша Марушић, кустос Музеја рудничко-таковског краја.
Највећа Минина љубав било је сликарство. У почетку у класицистичком, затим у романтичарском маниру. Насликала је 50 слика, од којих је сачувано свега двадесетак. Њена „Девојка са виновом лозом” је један од најлепших женских портрета у српском романтизму.

Други светски рат обележили су стравични злочини, за које се сматрало да су углавном обелодањени и истражени. Но, било је злочина који су се из различитих разлога, укључујући и „очување братства и јединства”, минимизирани и напросто скривани од шире јавности.
Драстичан случај „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, пре свега жена и деце, које су пре 66 година починиле усташе, у чијим редовима је био знатан број муслимана, с пролећа 1942. године у кањону реке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручју које административно припада општини Рогатица, а много је ближе Вишеграду.
Малобројни Срби који су преживели овај ратни пакао, након Другог светског рата, очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладао је мук. А преживели су памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић је седамдесетих година прошлог века написао роман „Тече крвава Дрина”, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан.
Шта се то, у ствари, овде десило почетком 1942. године? ДАЉЕ

На узвишици, која наткриљује Кумановску котлину, налази се Зебрњак, монументална грађевина подигнута у част српским јунацима из Балканских ратова против Турака.
И ако оскрнављен, споменик на Зебрњаку и даље чува успомену на српске хероје, који су октобра далеке 1912. године извојевали значајну битку у започетом протеривању Османлија са Балкана. Захваљујући иницијативи српске амбасаде у Скопљу, градоначелнику Старог Нагоричана Власти Димковићу и многобројним српским родољубима, намерници ће убудуће моћи да га посете у било које доба дана и ноћи. О томе нам пред осветљеном светињом приповедају наши домаћини, међу којима је и магистар Недељко Ђорђевић из Удружења Срба у Куманову, који је међу најзаслужнијима што је Зебрњак враћен у „живот” и што је деценију и по свратиште Србима из Македоније и добронамерницима из читавог света.
Градоначелник Димковић нам објашњава да су македонске власти дале сагласност за обнову и уређење Зебрњака, али још нема средстава за комплетно реновирање. Планирано је ограђивање споменика и хортикултурно уређење његове околине.

Православна црква овај празник слави 12. јула.
Свети апостол Петар је први од ученика који је јасно изразио веру у Господа Исуса Христа рекавши: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова вера постепено се утврђивала, јер када је Господ изведен пред суд, Петар га се три пута одрекао, али се због тога покајао и постао потом силни и неустрашиви проповедник Јеванђеља. После једне његове беседе, три хиљаде људи обратило се у веру. Помагао је и вером исцељивао људе. По заповести цара Нерона, Петар је разапет на крст, а он сам молио је џелате да га распну главом окренутом надоле, сматрајући себе недостојним да умре као његов Господ.
Свети апостол Павле најпре се звао Савле и био је фарисеј и прогонитељ хришћана. Када се чудесно преобратио у веру, постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Много је страдао и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен и својој вери у Господа. Посечен је у Риму у време цара Нерона, као и апостол Петар.
Свети апостоли Петар и Павле - Петровдан.

У вези са чланком из Вечерњих новости објављеним 02. 07. 2008. под називом „Чип и за аутомобиле", у коме се наводи да стручне службе МУП-а и ЗИН-а усаглашавају активности у вези са новим саобраћајним и возачким дозволама које ће на себи имати микрочип са биометријским подацима подсећамо следеће:
1. Сличан пројекат увођења биометријских личних карата без јавне расправе и парламентарне процедуре је пре неколико година био изложен беспоштедној критици стручне и шире јавности у Србији, при чему је прве научне скупове и израду првих студија из области биометријских система уопште организовала Српска Православна Црква. На тај начин су јавности предочене етичке, правне, информатичке, социолошке и све остале негативне импликације таквих система у општеобавезујућем погледу. Притом није критикована технологија као таква, о чему сведоче и предлози за коришћење биометријских система у концептуално другачијем виду. Уважавајући став великог броја својих грађана, Влада Србије је донела Уредбу која је и данас на снази и којом је омогућено добијање нове личне карте без чипа, чиме је систем измењен управо на концептуалном нивоу. Према подацима из дневне штампе, за обрасце без чипа се изјашњава више од четвртине грађана Србије, упркос неповољнијем положају у погледу замене документа и системском протежирању варијанте са чипом.

Тиражни амерички лист „Волстрит џорнал”, који углавном пише о финансијским и привредним темама, објавио је исправку свог текста о туристичким адутима Косова у којем је било наведено да су манастири Високи Дечани и Пећка патријаршија грчки, и коначно објаснио да су они заправо српски. Остало је ипак нејасно како је новинар овог дневника схватио да су то „грчки православни манастири” и зашто се и у исправци Пећка патријаршија зове „Пеја патријаршија”, по албанском називу за Пећ. Могуће објашњење је да је амерички извештач веровао свом водичу Албанцу, али је чудно како ни у разговору са монасима није схватио да су они Срби.
Новинар је у тексту који је објављен 27. јуна навео да туристи који дођу на Косово обавезно морају да виде манастире и похвалио монахињу из Патријаршије која му је пун сат показивала фреске и објашњавала њихово значење.
„Када сам отишао у манастир Високи Дечани, пришао ми је један млади калуђер с брадом.

Захтев за рехабилитацију Милана Недића јуче је предат Окружном суду у Београду, а поднели су га Српска либерална странка, Удружење књижевника Србије, Удружење „Двери”, Удружење Срба из Хрватске и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима.
У образложењу овог захтева се наводи да је „при крају Другог светског рата влада Милана Недића била распуштена 4. октобра 1944” и да је Недић „6. октобра прешао са делом чланова владе у Аустрију у град Кицбил, да би га 1. јануара 1946. године британске снаге предале југословенским партизанским властима које су га одмах подвргле саслушању”.
Даље се у образложењу за рехабилитацију подсећа да су „Политика” и „Борба” 5. фебруара 1946. године објавиле саопштење Министарства унутрашњих послова ФНР Југославије „о самоубиству Милана Недића”, због чега се тражи оцена „чињеница које су доступне и које саме по себи указују на неистинито приказивање смрти Милана Недића”.

У свеопштој еуфорији око наступања новог миленијума, Македонци су пре осам година „преброђену катаклизму” обележили подизањем крстова. Колико их је у првој години уласка у 21. век изграђено у Македонији, нико не зна, али нема узвишице у близини насељеног места која није закићена симболом хришћанства.
Највећи и најпознатији је „Миленијумски крст” изнад Скопља, непресушна тема урбанистичко-политичких и верских дебата. Тај усуд га прати од дана кад је Скопљанац Благоја Дојчиновски дошао на идеју да се на Водну поврх Скопља на надморској висини од 1.160 метара изгради монументални крст, како би се трајно обележио долазак новог миленијума и 35 година самосталности Македонске православне цркве.
Припреме за изградњу крста трајале су неколико година а формирана је и специјална фондација, која је прикупила новац и реализовала тај грандиозан подухват. Пресудну улогу у пројекту имао је Љупчо Георгиевски, тадашњи македонски премијер. Док је био на челу владе, подигнут је „Миленијумски крст” на Водну и храм „Плаошник” на Самуиловој тврђави у Охриду.