Остао је без оца као двогодишњи дечак. Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свог јединца даје на чување супруговој сестри у Вишеград. У граду који ће, више него и једно друго место, обележити његово стваралаштво, Андрић завршава основну школу, а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију.
Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник је  националистичког покрета „Млада Босна" и страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.
Андрић 1912. године добија стипендију на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу, а студије наставља у Бечу, Грацу и Кракову. Докторску тезу под називом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине", одбранио је 1924. године, на Универзитету у Грацу.
На вест о сарајевском атентату и убиству Надвојводе Франца Фердинанда 1914.године, Андрић напушта Краков у намери да се врати у земљу.  Одмах по доласку у Сплит, аустријска полиција га хапси  и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године.  У мраку самице, Андрић интензивно пише песме у прози.
По изласку са робије, аустроугарске власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници, где остаје све до лета 1917. године, када због болести плућа, одлази на лечење у Загреб где дочекује општу амнестију.
Андрић као стваралац
Још у средњој школи Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у "Босанској вили" објављује своју прву песму "У сумрак".
Друштво хрватских књижевника у Загребу, 1914. године објављује шест Андрићевих песама у прози у панорами "Хрватска млада лирика".
Године 1918. објављује књигу лирске прозе "Екс понто", а 1920. своју прву приповедачку књигу "Пут Алије Ђерзелеза". Исте године излази и његова књига песама у прози, "Немири".
Између два рата, Српска књижевна задруга објављује три Андрићеве књиге приповедака.
Иво Андрић се од ране младости бавио и публицистиком и есејистиком. Најпознатији су Андрићеви есеји о Гоји, Петру Петровићу Његошу и Вуку Карадзићу.
За време Другог светског рата одбија да Српска књижевна задруга, док „народ пати и страда", објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише "Травничку хронику", а крајем 1944. године завршава свој најпознатији роман, "На Дрини ћуприја".
Оба романа објављује у Београду, неколико месеци по завршетку рата, а крајем 1945. године у Сарајеву излази роман "Госпођица". "Проклету авлију" објављује 1954. године.
Већина Андрићевих романа и приповедака храни се историјом Босне, земље на раскршћу цивилизација, "у којој се срећу и мешају европска и азијска религија и начин живота, воде ратови и међуконфесионалне и политичке борбе и склапају кратка и варљива примирја".
"За епску снагу" којом је "обликовао мотиве и судбине из историје своје земље", Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду.
У Спомен-музеју Иве Андрића у Београду, у сталној изложбеној поставци, налазе се фотографије, позивнице и програми протокола, распоред места за седење на свечаној вечери приређеној на двору шведског краља, као и сама Нобелова награда.
Иако су до тада његова дела превођена на многе језике, после додељивања награде почиње велико интересовање света за дела писца са Балкана и његови се романи и приповетке штампају на преко тридест језика.
Целокупни износ Нобелове награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Уз то, веома често учествује у акцијама помоћи библиотекама и даје новац у хуманитарне сврхе.
Дипломатска каријера
Незадовољан атмосфером у Загребу, 1919. године Андрић се сели у Београд где почиње да ради као чиновник у Министарству вера.
Већ почетком 1920. године, Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру у Посланству при Ватикану. Као дипломатски представник наше замље, радио је у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду и Бриселу.
Од 1930. до 1933. године ради у  Женеви  као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа.
Андрић је, 1937. године, именован  за помоћника министра иностраних послова, а исте године добија  висока државна одликовања Пољске и Француске, Орден великог командира обновљене Пољске и Орден  великог официра Легије части.
Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац, када постаје опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевине Југославије у Берлину.
Када су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти како би многе од њих  спасио од заробљеништва.
У рано пролеће 1941. године, Андрић властима у Београду које сарађују са Хитлером нуди оставку, која није прихваћена: "Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја".
Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, напушта Берлин, одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску и бира повратак у окупирани Београд.
Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију.  Живи повучено у Призренској улици као подстанар и посвећује се писању.
Иво Андрић је преминуо 13. марта 1975. године.
О сопственом животу је записао: "Чини ми се да кад би људи знали колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио, и још би им остало мало осећања да ме пожале".
РТС