Посетили смо ово место, а ево шта је за наш радио испричао кустос Љубомир Сарамандић.
Поставка је хронолошка и почиње од 1914. године када је почео Први светски рат. Почетком 1915. године следи девет месеци примирја, а 6. октобра  здруженом офанзивом немачких и аустроугарских снага окупирана је Македонија, односно јужна Србија. Српски војници и официри били су принуђени на повлачење јединим слободним правцима –једним преко Црне Горе, док су друга два  водила преко Албаније. Нажалост, на том путу, под дејством хладне зиме, општег пада отпорности становништва које је још од 1912. године водило ослободилачке ратове, уз препреке на путу, повлачење се претворило у највећи егзодус у модерној историји Србије.
Према званичном извештају министра војске генерала Божидара Терзића, до доласка на Крф страдало је више од 243 хиљаде људи. На острво је стигло око 150 хиљада Срба. После прве тријаже, они за које су савезнички лекари констатовали да неће преживети, били су упућени на острво Видо. У првих неколико недеља, дневно је умирало између 200 и 300 углавном дечака- регрута који су сахрањивани у плитким каменим гробницама, на обали острва. Касније, када то технички није било могуће, њихова тела су евакуисана, полагана у дубине Јонског мора и тако је настала чувена Плава гробница, један од најпотреснијих тренутака новије српске историје – прича кустос Српске куће Љубомир Сарамандић.
У таквим тренуцима, најбољи сведок историје је уметник: млади песник, 24-годишњи Милутин Бојић који је прешао са српском војском Албанију, сведок свега онога што се дешавало на Виду, написао је опус песама од којих је Плава гробница једна од најлепших. Годинама касније, српска књижевница Исидора Секулић је записала да је то патриотска песма, лишена сваке мржње и осветољубивости, која је временом  постала трајни поетски споменик трагедије једне генерације. Непосредни сведоци страдања и патњи српске војске били су српски књижевници који су о томе оставили значајна остварења, као што су роман Драгише Васића „Црвене магле“, збирка записа Бранислава Нушића „1915“  и роман Растка Петровића “Дан шести“.
Сарамандић прича да су се после неколико недеља боравка на Крфу, Срби  чудесном брзином опоравили, па је већина војника и цивила само после три месеца била евакуисана на Халкидики где су се нешто касније прикључили борбама на Солунском фронту. На Крфу је формирана српска држава, која је иако без територије и у изгнанству, била врло ефикасна и са којом су савезници комуницирали до краја Првог светског рата. Тако је мала краљевина Србија стекла међународни углед какав готово никада није имала у својој историји. У здању крфског театра била је српска Скупштина, у хотелу Бела Венеција били су регент и Влада, а у неким другим зградама били су срески и општински судови, затвори и школе.
Када је 150 хиљада изгладнелих војника и официра, међу којима су били краљ Петар и регент Александар, стигло на Крф,  житељи су испочетка били скептични, али примерно и дисциплиновано понашање Срба тај однос је претворио у топло гостопримство домаћина, које траје све до данашњих дана. Много официра и људи из владе оженило се Гркињама, а са колико љубави и уважавања су прихваћени Срби говори чињеница да су се српске речи хлеб, кућа, добро, глава, задржале у говору локалног становништва.
Љубомир Сарамандић прича за Међународни радио Србија да врло често цитира митрополита Димитрија, који је пре девет деценија рекао да ће Крф једног дана бити српски Јерусалим, збориште нових, срећних генерација, захвалних српских потомака. У прилог томе говори податак да је пре шест-седам година, број српских туриста на Крфу био око пет-шест хиљада. Ове године, он каже да ће око 40 хиљада Срба посетити Крф, а две трећине ће обићи српске споменике историје. Међу њима, Српска кућа је најпосећенија.
Са великим посвећењем наш саговорник дочекује људе из дијаспоре и каже да је понекад тешко речима описати њихове емоције. Највише долазе Срби из Енглеске, из Немачке, Аустрије, Америке, Канаде. Велики је број посетилаца из бивших југословенских република, пре свега, из Словеније и Црне Горе.
Српска кућа је као здање уступљена на коришћење српској држави 1993. године. Аутор поставке, која изазива снажне емоције код посетилаца, је  генерал Милорад Прелевић. Зато се обично и каже да је Српска кућа само по форми музеј.
У близини Крфа је острво Видо, место страдања око пет хиљада српских војника у Првом светском рату. Ту је француска санитетска служба упућивала све оне којима није било лека. Након Првог светског рата, 1922. године,  подигнут је споменик, камени крст који је открио краљ Александар Карађорђевић. Подигла га је, уствари, морнарица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Након тога, 1939. године изграђен је Маузолеј чији је пројектант био архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих архитеката тога доба у Европи. Подигнут је од  белог камена, једноставаних линија, како и приличи оваквом споменику. Тела српских војника чија имена су била позната, пренета су у маузолеј, у 1232 касете које су поређане по азбучном реду. Одвојено, почивају 1532 храбра борца, чија имена нису позната. Испред маузолеја је спомен плоча са стиховима Плаве гробнице, како је назван део у Јонском мору где су сахрањени српски борци. Најмлађи споменик на острву Видо је у луци, то је спомен плоча подигнута у знак сећања на 80-година братимљења града Крфа и Крушевца у Србији.
Јелена Глигорић