Црква Светог Томе у Јоханесбургу је једина српска црква на афричком континенту. Подигнута је 1978. године. Темеље за храм је освештао тадашњи епископ аустралијско-новозеландски Николај (Мрђа). А његово велико освећење, на Томиндан 2005. године, обавио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Црква је посвећена светом Томи, пошто је то крсна слава ктитора, Миле Стојаковића из Босанског Грахова. У међувремену ова српска светиња са својим имањем (око 2,5 хектара) постала је једна од најлепших православних цркава у Јужној Африци.
Јужну Африку Срби су почели да насељавају око 1880. године. Рачуна се да их данас овде има око 20.000. Највише њих окупља се управо код ове цркве. На Бадње вече и на Васкрс у храму и порти храма скупи се и по неколико хиљада људи; такође, велики број њих окупи се и за Савиндан, Видовдан, Томиндан и друге празнике. Недељом и празницима, после богослужења, у пространој црквеној сали приређују се разни програми, приредбе и празничне трпезе.
Али, има и један парадокс: неуобичајено доста српских свештеника за кратко време се измењало у овој јединој српској цркви у Африци. Дешавало се да већ после неколико месеци по доласку свештеник са породицом напушта Јоханесбург и враћа се у Београд. Образложење у поднетом извештају је углавном исто: свештеник са породицом не може да преживи од прилога које народ даје (што звучи чудно, с обзиром на висок стандард који у Јужној Африци ужива бела популација, а међу њима и српска заједница, али је тако) и, као други разлог, веома велика стопа криминала у Јоханесбургу, услед чега је, како се наводи, ризичан живот за свештеникову породицу. Због тога је чак шест месеци 2002. године црква била закључана и на њеном имању нико није живео.
У тој ситуацији патријарх Павле расуђује да би ову једину српску цркву у Африци требало оживети тако што ће се неки монах поставити за старешину храма, јер, као што је познато, монаси су сами и лакше им је да се потпуно посвете духовном раду, а такође потребна су далеко мања материјална средства за живот и издржавање. И тако, у децембру 2002. године, с благословом Wегове светости патријарха Павла и епископа рашко-призренског Артемија, за свештенослужитеља у Јужну Африку одлази млади јеромонах из манастира Црна Река Пантелејмон (Јовановић). У августу 2005. придружује му се јеромонах Спиридон (Вељковић), а следеће године и јеромонах Наум (Филиповић) из манастира Сопоћани.
Труд оца Пантелејмона, а онда и оца Спиридона и оца Наума брзо се осетио не само међу Србима, него и међу локалним становништвом. Осим што са ђаконом Александријске патријаршије Стивеном Хејсом (Степхен Хауес), који је раније (док није прешао у православље) био пастор неке протестантске цркве у Јужној Африци, раде на духовном просвећивању деце у Црквено-школској заједници „Свети Атанасије” у Тембиси, с времена на време они одлазе и да служе богослужења и да разговарају о православној вери са локалним црначким становништвом, како у Тембиси, тако и у Мамелоди поред Преторије. За прве три године оца Пантелејмона крштено је петнаестак локалних становника, а још толико њих с времена на време свраћа у српску цркву на службе и узима да чита из библиотеке православну литературу на енглеском језику.
О великим скуповима за празнике и неким другим значајним догађајима приређеним у цркви извештавали су и медији из Јоханесбурга, тако да је локално становништво и на тај начин имало прилику да се упозна са животом српске цркве. Али и преко часописа “Светосавско огњиште”, који ова црква издаје на српском и енглеском језику.
- Локално становништво је све више заинтересовано за православну веру и наше мисионарске активности, нарочито после наших заједничких прослава које смо организовали у Тембиси и код нас у цркви – предочава отац Пантелејмон, старешина храма Светог Томе у Јоханесбургу. – Они све више увиђају да је православље чисто, непромењиво и аутентично хришћанство још од времена када је Господ Исус Христос проповедао и оставио нам своју спасоносну науку, а за њим и његови први ученици и следбеници – свети апостоли. Једини проблем је што су у ранијим временима већина западнохришћанских мисионара (римокатоличких, протестантских и англиканских) добар део свог мисионарења заснивали на материјалним и хуманитарним акцијама, помоћима и обећањима, а све захваљујући хроничном сиромаштву локалног афричког становништва. Због тога је наше мисионарење донекле отежано, јер су људи навикли на поједине материјалне бенефиције, па често приступају вери и цркви из неке рачунице, док ми настојимо, на првом месту, да људе заинтересујемо за аутентично православно хришћанство и духовни живот, па тек онда, колико можемо, и да на други начин помогнемо. У ствари, то и јесте наша предност у односу на западнохришћанске мисионаре, јер народ прво учи о Богу, Божјој љубави, духовној науци и духовном животу, закону Божјем и црквеним заповестима, па тек онда (када искрено приступе и добро се утврде у вери, али не из неке рачунице) понекад проистекне и нека материјална помоћ и подршка.
Старешина српске цркве у Јоханесбургу подсећа како је дошло до већег интересовања за православну веру у овом делу Африке. Вођа једне независне протестантске цркве, Симон Тамага, 1997. године затражио је од тадашњег митрополита Јоханесбурга и Преторије г. Павла да буде примљен у Православну цркву, па ће се он, како је написао, уз Божју помоћ, потрудити да охрабри и посаветује своје следбенике да и они приме православну веру. Тек нови митрополит Серафим, 2003. године, рукоположио га је за православног свештеника. Али, пошто је неколико година био срчани болесник, отац Симон Тамага упокојио се у септембру 2004. Живео је у предграђу Јоханесбурга, у Тембиси, а ту је и сахрањен. Комшије које су дошле на Симонову сахрану биле су одушевљене православним опелом на гробљу, па су почели да се распитују како би и они могли да постану православни хришћани. Основе православне вере, укратко, на локалном језику, објаснио им је православни младић Марк Мануике из Сосангуве, црначког насеља близу Преторије, сличног Тембиси, који је присуствовао сахрани.
Убрзо после тога, од фебруара 2005. мисионар Александријске патријаршије ђакон Стивен Хејс почиње да држи црквене службе и молитве у скромним просторијама будуће школе „Свети Атанасије” у Тембиси. На службе су почели редовно да долазе и оснивач и власница школе госпођа Берта Моцвана и остали учитељи, а са њима и један младић из Зимбабвеа, Ботвел Гуруре, који је изразио жељу, ако је могуће, да постане православни свештеник. Он је у почетку помагао на служби, а брзо је научио и да пева псалме и чита часове на енглеском језику. Потом су се прикључивали и помагали у богослужењима, како су знали и умели, и припадници локалног становништва, иако многи од њих говоре локалне афричке језике, а највише северни сото језик.
Ускоро су неки од њих довољно добро научили службе на локалном и енглеском језику, тако да су и сами могли да читају часове и псалме за време одсуства оца Стивена. После неколико месеци, представници Школског одбора обратили су се с молбом надлежном митрополиту Серафиму да њихова школа постане православна. Митрополит је дошао у Тембису и предложио да будућа парохија и школа буду посвећени светом Атанасију. Том приликом, александријски митрополит дао је и благослов да српски свештеници из Тембиси најближе парохије, при храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, отац Пантелејмон и отац Спиридон, с времена на време посећују и служе у школи у Тембиси.
Српску цркву у Јоханесбургу прошле године посетио је и Wегово блаженство папа и патријарх александријски и све Африке Теодор Други.
Територијално и јурисдикцијски, Српска православна парохија при храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу припада Александријској патријаршији, а духовно и административно, под директним старањем је патријарха српског.
У овај храм поред Срба из ЈАР, долазе и сународници из Боцване, Замбије, Зимбабвеа, Лесота, Намибије, као и из осталих афричких држава.
Афрички православни свештеници истичу да православна вера све више јача на афричком континенту. А старешина српске цркве у Јоханесбургу, јеромонах Пантелејмон, то овако објашњава:
- Ширењу православне вере највише доприноси она сама, са силом Божјом која се кроз њу пројављује, а што људи примећују. Тек потом долази труд, искреност, спремност на жртву, љубав и несебичност нас православних пастира који проповедамо и народ учимо истинама наше вере. Православна мисија најразвијенија је у централној Африци (Танзанија, Кенија, Уганда, Конго), а православне цркве ничу по целом континенту, од севера Африке па до нас овде на крајњем југу.
Јован Јањић