Велики српски владика жички и охридски Николај (Велимировић), оснивач билтена „Свечаника“ („једине српске религиозне библиотеке у свету“) о Божићу 1953. године записао је следећу поуку о најрадоснијем хришћанском празнику:
Христос се роди!
Тако се православни хришћани поздрављају сваког Божића. Христос се роди, и Ваистину се роди!
Једном кад сам на Божић по свршеној литургији, делио нафору и поздрављао сваког са Христос се роди, то је сваки одговарао са Ваистину се роди. Не тако један бата из Баната; него кад га ја поздравих са Христос се роди, он одговори: Ваистину ти погоди! (Тако је, вели обичај у моме крају).
Тако ми говоримо: Христос се роди. Међутим у црквеној катавасији пева се не Христос се роди него Христос се рађа. Правилно је и једно и друго. Христос се родио једном заувек, али Христос се и рађа непрестано. Као што и за сунце говоримо обоје: и родило се и рађа се. Родило се једном заувек кад га је Створитељ упалио као „светло велико“, и рађа се после сваке ноћи на истоку, на почетку новог дана. Сунце је символ Христа, који је назват у светим књигама: Сунце Правде.
После сваке ноћи неправде; рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније, рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти, рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља, рађа се Христос као Сунце истине и љубави.