Јуче и данас

Манастир Светог Прохора Пчињског има историју дужу од девет и по векова, а важан је и као културно просветни центар тога краја.

Манастир се налази 30 километара јужно од Врања, а средином 2021. године обележио је 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио.

Налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у атару села Старац. У склопу манастира ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Подигао га је у 11. веку, односно 1070. године, византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском "Мироточивом", који му је према предању прорекао да ће постати цар.

У саставу српске државе је од када је Стефан Немања у ратовима са Византијом између 1180. и 1190. године освојио област Врања.

Доласком Османског царства у Србију завршава се раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовековне српске државе.

Према неким изворима, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару, а предање каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.

Колико је само ефектна и моћна фотографија Боре Чорбе, док скупља за својим малим псом, негде у Словенији. Један "шкљоц", двестапедесети или петстоти део секунде, пише странице нашег потонућа и летопис човека за кога кажу да је за живота једини успео да се упише у легенде, а затим експресно испише.

Он је направио пун круг лицемерја и сада дупли стандарди постају корисно упутство за све друге, у романсираном издању нашег срозавања. Порука те фотографије није толико "види дволичну фекалију", колико "види ти њега како му тамо ипак не фали ништа".

Тај делић секунде има све квалитете да се нађе у неком Зборнику пропасти једне земље. Када до слома коначно дође, као што се некада угледном певачу тело полако предаје и назиру се обриси Харонове лађе на пучини, сва беда национал-шовинизма почиње да копни, испод које почиње да излази оно мало живота што је остало незатровано.

И онда наравно - Словенија. Те капи живота што му стоје у грлу хоће Словенију јер више нема снаге да мрзи из Србије.

Колико си умова полио мржњом, етра опоганио, људи увредио и проклео, да би на крају урадио исто оно што и људи које си ничим изазван таманио стиховима. И то нам је наук о крајњим дометима таквог размишљања, ако се то размишљањем уопште може назвати.

Много су се волели и због те љубави је она променила веру и име али њена судбина уопште није била лака.

Лујза Крикнер је била ћерка богатог Швајцарца немачког порекла али у народу ће остати упамћена као жена великог војводе Живојина Мишића.

Њен отац никако није могао да се помири са чињеницом да ће се његова ћерка удати за "сељачког сина, официра са малом платом", али ипак љубав ипак победила.

- Она је била Немица, ћерка предузимача који је радио старо здање дворца у Аранђеловцу - каже потомак српског војсковође.

Кључни аргумент против везе овог младог пара била је разлика у вери. Породица Крикнер припадала је реформаторској цркви, а млади поручник је био православне вере. Упркос противљењу родитеља, Лујза је побегла за Живојина, а њени родитељи одбили су да дају мираз. Лујза и Живојин Мишић венчали су се 30. октобра 1884. године у Вазнесењској цркви у Београду.

Судбина Лујзе Мишић

Лујза је делила судбину мушких чланова своје породице и судбину своје нове домовине Србије. Крајем 1915. године повлачи се са српском војском преко Албаније све до Драча. Војвода Мишић, тада већ прослављени војсковођа и синови, официри српске војске, одлазе на Крф, а она са осталим нашим избеглицама у Француску.

Године 1917, пред сам пробој Солунског фронта, Лујза се враћа из Француске и придружује се мужу, који се тада са својим штабом налази у Солуну. Одатле са српском војском стиже у Београд. 

Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије /Српска координација/ подсећа да нипосле 25 година нико није одговарао за злочине терористичке ОВК почињене над Србима у Ораховачкој жупи, иако постоје живи сведоци, жртве овог злочина, међу киднапованим Србима.

Српска координација у саопштењу подсећа да је прошло 25 година од масовних киднаповања, убистава и протеривања Срба из Ораховца и околине које су починили припадници терористичке ОВК.

У саопштењу подсећају да је од 18. до 22. јула 1998. године, током оружаног напада припадника терористиче ОВК на Ораховац и околна српска села, киднаповано више од 100 српских цивила, а у нападима убијено седморо лица српске националности.

Протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и Зочиште и одведено у затворе и логоре под контролом такозване ОВК.

Само из породице Костић из села Ретимље киднаповано је 14 чланова, међу којима и најмлађи Небојша Костић, који је имао само 17 година.

Група од 35 цивила, махом жена, деце и старијих, ослобођена је 22. јула 1998. године, посредством Међународног црвеног крста, док се осталима губи сваки траг.

У јами Волујак у општини Клина и масовној гробници код Малишева 2005. године пронађени су посмртни остаци 36 Срба, док је судбина преосталих још увек нерасветљена.

Књижевница и сликарка Вилхемина Мина Караџић Вукомановић, ћерка  Вука Караџића и Ане Марије Краус, рођена је на данашњи дан 12. јула 1828. године у Бечу. Њени родитељи имали су 13 деце, али су сви, осим Мине и Димитрија умрли у детињству или раној младости. Дом Караџића посећивали су велики, знаменити људи: Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Јернеј Копитар, Петар Петровић Његош, Јакоб Грим, кнез Михаило Обреновић, историчар Леополд Ранке, Прота Матеја Ненадовић, сликар Урош Кнежевић…

Са Бранком Радичевићем била је велики пријатељ. Међу њима је била скривена љубав, хроничари наводе, да је била његова муза. Посветио јој је песму „Певам дању, певам ноћу”. После Радичевићеве смрти написала је текст „Сећање на Бранка”, насликала је много његових портрета.

Говорила је течно много језика. Прво је научила немачки, па француски, затим италијански. У 15. години почиње да учи српски, у 19. години енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликања, о њеном образовању бринуо се Јернеј Копитар. Оцу је пуно помагала, путовала са њим.

Године 1858. са мајком и оцем, Вилхемина Мина Караџић допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удаје се за братанца кнегиње Љубице, Алексу Вукомановића, професора књижевности на Лицеју у Београду. Остварила се као мајка. Добили су сина Јанка.

Никола Тесла, један од највећих умова у историји, човек који је својим изумима умногоме преобразио свет односно поставио правац развоја, рођен је 10. јула 1856. у Смиљану, Лика, тада Војна граница (Војна крајина) у склопу Аустријског царства, данас Хрватска.

Рођен је као четврто од петоро деце у породици Милутина Тесле, свештеника Српске цркве, тада Карловачка митрополија, и Георгине, Ђуке, која је такође стасала у свештеничкој кући проте Николе Мандића и Софије, рођене Будисављевић.

Отац Милутин школовао се у аустријској војној школи, да би затим завршио богословију у Плашком. Као свештеник, службовао је у Штикади код Грачаца, затим у Сењу, где се тегобно живело, пошто је српска заједница односно парохија била малобројна. Доцније постаје свештеник у Смиљану недалеко од Госпића, где је Никола рођен, 28, јуна, по јулијанском старом календару који је користила српска црква, односно 10. јула по званичном грегоријанском.

Милутин је иначе био и дописник више београдских и новосадских листова, где се појављивао под псеудонимом - Родољуб Правичић. Био је склон књизи, Тесла је зато растао у кући са завидном библиотеком.

Никола Тесла школовање започиње у родном Смиљану, онда наставља у Госпићу и Раковцу. Студирао је у Грацу, Штајерска, и Прагу, Чешка (тада саставни део Аустријског царства). Није их међутим никада привео крају, несумњиво разочаран виђеним.

На Нијагара Фолсу, у организацији Српске школе „Никола Тесла”, данас ће бити обележен дан рођења Николе Тесле, у чију ће част два дана за редом Нијагарини водопади, уз спектакуларни ватромет, бити обасјани у бојама српске тробојке.

„Држави Србији је учињен посебан изузетак у част Николе Тесле, јер свака нација има право да тражи да се водопади осветле националним бојама само једном годишње - за обележавање државног празника”, речено је у Српској школи „Никола Тесла”.

Позвали су све да се придруже програму који организују и да, како наводе, уз звуке трубе и Теслине омиљене песме „Тамо далеко”, уживају у спектакуларном ватромету и погледу на Нијагарине водопаде који ће од 22.00 до 22.15 сати засијати у бојама српске заставе.

Српска школа, која годинама на тај велики дан организује манифестације, ове године покренула је Први међународни фестивал - Дан Николе Тесле, захваљујући томе што је Онтарио, највећа канадска провинција са 15 милиона становника, пре три године 10. јул прогласила за Дан Николе Тесле, а за шта је заслужан канадски посланик Том Ракочевић.

„Главни циљ догађаја је да кроз едукацију и забаву гласно проговоримо о Теслином значају за цело човечанство, са тенденцијом да се живот и дело нашег великог генија једног дана нађу у уџбеницима канадског образовног система”, навели су организатори.

Данас се обележава Видовдан, државни празник као спомен на Косовску битку 28. јуна 1389. године.

А ко је Свети Вид чији се култ развијао упоредо са косовским митом?

У аналитичком разлагању видовданског мита, Миодраг Поповић констатује да је идеја Косова као српства и Косова као споја нације и религије увезена са хришћанског запада, заједно са католичким свецем св. Витом. Зато се Косовска битка до краја 18. века није везивала за Видовдан, него за дан светог пророка Амоса, уз кога је хришћанска црква на западу стављала и светог Вита, страдалог 15/28. јуна око 303. године. Његово име је ушло у српске богослужбене књиге много касније преко католичких и руских извора. Вит није постао српски светац, и није му у цркви држана служба.

Истовремено, у паганском, најранијем словенском слоју, Видовдан је Дан светлости, дан када господари старословенско божанство - Вид или Световид, бог светлости и обиља, али и бог рата. У својој хроници из 12. века немачки свештеник Хелмод помиње Световида као врховног бога северозападних Словена, коме су подизани храмови и приношене му жртве на крају жетве, „из свих словенских крајева”.

Тек после Кумановске битке 1912. године, пошто је она проглашена за освету Косова, Видовдан је црвеним словима написан у календару Краљевине Србије као један од девет званичних државних празника, пише 'Политика'. 

Психобиографија Живојина Мишића

Психијатар и психотерапеут Александар Мисојчић који је написао књигу о Живојину Мишићу каже да је Мишић на светском нивоу био признат као спортиста Новак Ђоковић и Никола Јокић. Он је за Н1 рекао да је Мишић био носилац највећег одликовање која британска круна може да да - ордена Светог Ђорђа Михајла на огрлици, али и носилац ордена Легије странаца. 

„У том смислу у својој области и у своје време био је признат као ова двојица спортиста данас“, рекао је Мисојчић.

Књига коју је Мисојчић написао носи назив „Човек по мери шињела“, а бави се психобиографијом чувеног војводе Мишића. Он објашњава да психобиографија није историјска књига и да нема ту тачност, свеобухватност и амбициозност, али да је она једна хипотеза о томе каквог карактера била једна историјска личност.

„Историјски текстови се читају на начин на који се краду секвенце о његовом моралу, о његовом систему вредности, о начину размишљања, односу са мајком, децом, супругом, какав систем вредности је имао“, рекао је Мисојчић.

Истакао је и да је Мишић оставио драгоцено извориште - књигу „Моје успомене“ и подсетио да је писао као остарео човек у болесничкој постељи, који своди рачуне сопственог живота по сећању.

Податке из те књиге, Мисојчић је укрстио са историјским подацима.

На питање које закључке је донео каже:

Паљењем свећа и симболичним бацањем ружа са моста у реку Буну, у истоименом месту код Мостара обележена је 31 година од страдања Срба. Јун 1992. остаће трајно урезан у сећање српског народа из долине Неретве, када је у неколико дана од Чапљине до Брадине убијено више стотина Срба, а протерано више од 30 хиљада. За њих је служен помен у старој цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару.

Сећање на крвави јун '92. године, када су ни криви ни дужни, очеви, мајке, синови, браћа одвођени од својих кућа, стрељани, а затим бачени у Буну никад неће избледити. На данашњи дан припадници хрватске војске, ХОС-а и ХВО-а, зверски је убијено 29 српских цивила и бораца. 

Славица Славић и даље трага за братом Синишом Марићем. Највише боли, каже, што овај злочин никада није расветљен.

- 31 годину ми тапкамо у месту без неких резултата и сазнања мислим да је сувишно више и понављање свих нас, али без обзира на све то ми ћемо и даље долазити и тражити, значи не одустајемо - каже сестра страдалога Славица Славић.

На годишњицу обележавања страдања мостарских Срба, из Београда је дошла Јелена Бајић која и после више од три деценије, не зна где су посмртни остаци њеног деде Миленка.

- То је оно што је најболније, мислим да су све жртве које су страдале на данашњи дан заслужиле да се пронађу и достојанствено сахране и да се коначно сазна њихова судбина - истиче Јелена Бајић, потомак страдалог.