Јуче и данас

Пре 120 година, 1903. године, 29. маја по старом, јулијанском календару, односно 11. јуна, у Србији се догодио „Мајски преврат”, крај династије Обреновић, и како се испоставило, крај једне епохе у Србији.

Официри завереници убили су тада у рано јутро у Београду, у тадашњем двору, познатом као Стари конак, краља Александра Обреновића и краљицу Драгу.

Био је то резултат широке завере групе официра и истакнутих политичара, који су се чврсто определили да уклоне краљевски пар за који су били уверени да нарушава углед и будућност Србије.

Краљ Александар на власт је дошао 1889. после абдикације оца, краља Милана, али су земљом због малолетства владара управљали намесници. Преузео је власт државним ударом 1893. Због женидбе 1900. дворском дамом његове мајке краљице Наталије, Драгом, сукобио се са оцем и навукао на себе опште незадовољство.

Био је то у ствари крвав државни удар којим је уклоњена династија Обреновић која је владала Србијом током већег дела 19. века. Број жртава је био много већи, страдало је више министара, војних лица, краљичина браћа, и други. 

Главне личности војног дела завереничке групе били су Драгутин Димитријевић Апис, тада пешадијски поручник и Антоније Антић, коњички поручник. У најранијем официрском завереничком језгру, које се окупило лета 1900. године, били су и поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић, са још тројицом другова.

У Чачку је данас обележена 208. годишњица Битке на Љубићу и годишњица смрти Танаску Рајићу, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић рекао је да су и поред јуначке смрти Рајића, тријумфовали слога и јединство српског народа, и да нам је и данас потребно баш то. Он је том приликом рекао да су му задовољство и част, али и велика обавеза стајати пред спомеником Рајићу и српским устаницима, који су славно пали и животе положили за слободу и независност Србије у славном боју који се десио 1815. године.

Подсећајући да је Битка на Љубићу једна од највећих и најславнијих у Другом српском устанку, министар је додао да је дуг био пут од боја на Љубићу до првог Хатишерифа до кога је прошло 15, а до другог Хатишерифа 18 година, док је до првог Устава прошло 20 година, а пуне 43 година од тог првог Устава и до Међународног признања обновљене српске државности.

„Да није било Првог, не би дошло до Другог устанка и данас не би било ни савремене Србије. Симбол битке која је данас обележена, јунаштво Танаска Рајића барјактара и Карађорђевог и Милошевог је спојница између два устанка, између два вожда, између вожда и кнеза, а у ствари симбол Српског народа, народа који је пратио и Милоша и Карађорђа, желео да се отргне од ропства и добро знао да слободе без државе не бива”, рекао је Селаковић.

У присуству министра за рад, борачка и социјална питања наше земље Николе Селаковића, државног секретара Зорана Антића, владике Арсенија епископа Нишке епархије са представницима Српске православне цркве, представника града Ниша и нишких градских општина, Нишавског округа, бројних нишких и удружења која негују сободарске традиције из целе Србије, и грађана Ниша и околине, обележена је 214. годишњица историјског Боја на Чегру. Последњих дана маја 1809. године, у Првом српском устанку, на брду изнад Ниша поред села Каменица, у сукобу српских устаника који су се у свом утврђењу припремали за борбе за ослобођење Ниша од вишевековног османлијског ропства, и јаче и бројније турске војске, погинуо је легендарни војсковођа ресавски војвода Стеван Синђелић. Опкољен у утврђењу и схвативши да неће моћи да се одупре јачем и вишебројнијем непријатељу који је продро у устанички шанац Стеван Синђелић је пуцао из кубуре у подземно складише муниције, односно у барутану. У стаховитој експлозији складишта погинуло је, према многим историјским подацима око 3.000 устаника и више од 15.000 Турака.

Од лобања 952 погинула српска устаника, турска команда Ниша за одмазду и опомену Србима, саградила је Ћеле кулу, јединствен споменик у свету, који и данас стоји као симбол непокора и борбе Срба за слободу и своју самосталност и независност. После парастоса и полагања свежег цвећа и венаца министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић, најавио је обнову споменика на Чегру:

Пре 24 године 31. мај био је сунчан и топао дан. И Новопазарци су, као и сви у држави живели у мучној неизвесности и страху, између завијања сирена које најављују ваздушну опасност.

Тачно у 13.25 часова, после злослутних сирена, грунуло је. Између стамбених зграда код аутобуске станице дигла се димна печурка. На стамбеној згради Р-74 у Улици Стевана Немање у центру града остали су да зјапе сабласно отвори уместо прозора и тераса. Око зграде гомиле поломљеног стакла и полупаних аутомобила. Страх, неверица, јауци...

Касније се сазнало да је пројектил НАТО агресора овде усмртио 11 Новопазараца. Сви су били цивили, који су се ту задесили случајно.

Међу њима је био и двогодишњи дечак Марко Симић. Отац Владан га је тог дана извео у шетњу до стричеве продавнице у погођеној згради. Када је грунуло, отац је покушао да загрљајем заштити синчића. Заједно су отишли у смрт.

Новинарка локалне телевизије Драгица Биорац није стигла да сину однесе сладолед. Њено раскомадано тело препознали су по остатку џемпера и свесци са рецептима за колаче. Вест о њеној погибији на њеној телевизији прочитали су други. Марко Роглић никада није завршио први разред гимназије. Тог дана ишао је до школе да се распита када ће поново да почне настава. Када је НАТО авион бацио свој смртоносни терет, Марко је био баш испред погођене зграде. Његово тело препознали су по патикама.

Са поруком да га преведу на српски језик

Вук Стефановић Караџић вршио је реформу српског језика почетком 19-тог века и 1818. године објавио „Српски рјечник“. До тада се у Србији говорио славенско-српски језик који је представљао мешавину рускословенског и српског језика. Вук Стефановић Караџић добијао је све више присталица, али се у државној администрацији употребљавао понародњени славенско-српски језик.

Хатишериф из 1830. године представља документ који је био последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Овим Хатишерифом турски султан Махмуд II признао је, између осталог, Србији аутономију и независну државну управу. У Београду је Хатишериф на турском језику прочитан 12. децембра 1830. године, а на српском језику други дан.

Следећи велики корак у употреби српског језика као службеног језика у преписци са турским окупационим властима десио се 28. маја 1834. године. Од тог дана сва преписка вршена је на српском језику. Кнез Милош Обреновић тог дана вратио је писмо турском везиру, написано на турском, са поруком да враћа писмо са препоруком да га преведу на српски језик. Била је то велика победа српског Кнеза.

Политика, Гордана Чановић

Милутин Миланковић био је истакнути српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука. Рођен је у селу Даљ у Аустроугарском царству 28. маја 1879. године.

Од седморо деце Милутин и његова сестра близнакиња Милена били су најстарији. Отац им је био земљорадник, трговац и локални политичар, али је умро веома млад кад је Милутин имао осам година. На жалост Милутин је остао и без тројице браће која су као деца умрла од туберкулозе. Мајка Јелисавета и ујаци Василије и Паја Маучевић преузели су бригу о Милутиновом школовању. Основну школу и реалну гимназију завршио је у Осјеку, а грађевински факултет завршава у Бечу 1902. године. Ујак Василије му је позајмио новац да би уписао докторске студије које успешно завршава 1904. године на Високој техничкој школи у Бечу.

Поре осталог два фундаментална доприноса науци које је Миланковић оставио за собом била су „Канон осунчавања Земље“ који се бави свим планетама Сунчевог система и други који теоријски објашњава климатске промене на земљи прузроковане астрономским променама земљиног положаја у односу на Сунце. Овим другим објашњава појаве „леденог доба“ у прошлости Земље али и климатске промене које се могу десити у будућност.

Политика, Гордана Чановић

Један од монструозних и још некажњених злочина почињених над српским народом у протеклом грађанском рату у БиХ јесте и злочин почињен у Брадини код Коњица 25. маја 1992. године. У нападу који су тог дана извеле муслиманске и хрватске снаге на већински српску Брадину и околна села убијено је 48 ненаоружаних српских цивила. Преостали су одведени у логоре или протерани, њихова имовина је опљачкана, а куће и Црква Вазнесења Господњег, саграђена далеке 1938. године, запаљена је и срушена до темеља.

У опустелој Брадини, у којој је пре рата живело више од 1.200 Срба, а тренутно живи само двоје пензионера, јуче је, поводом обележавања 31 године од стравичног страдања српског становништва, за све жртве служена света литургија у обновљеној Цркви Вазнесења Господњег. После тога служен је помен и положени су венци на спомен-обележје на којем су уклесана имена свих невино страдалих и које је подигнуто у порти цркве, на месту где је била масовна гробница са остацима убијених Срба.

„Међународне и домаће правосудне институције ни 31 годину након злочина над Србима у Брадини нису препознале његове размере”, рекао је у обраћању новинарима Мирослав Љубојевић, начелник Одељења за меморализацију, културу сећања и памћења Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. Породице жртава и малобројни који су преживели злочин у Брадини, казао је он, не верују да ће правда икада бити задовољена.

Oсудила бебе на смрт

Председник Републике Српске Милорад Додик истакао је да је 22. мај, дан када је 1992. године у Бањалуци умрла прва беба због несташице кисеоника јер су светски моћници забранили допремање хуманитарне помоћи Републици Српској, један од најтужнијих дана у новијој историји Српске.

„Тог дана почела је агонија за та недужна, тек рођена бића, за њихове родитеље, болничко особље, али и целокупни српски народ који је подједнако саосећао у овој боли. До 19. јуна 1992. године у бањалучком породилишту умрло је 12 новорођенчади услед недостатка кисеоника потребног за адекватан третман и то само због самовоље и нељудскости међународне заједнице”, нагласио је Додик. Он је за Срну рекао да, иако смо хришћани и треба да праштамо, децу не можемо и нећемо опростити.

„Данас би то били зрели, одрасли људи, очеви, мајке, лекари, наставници, столари, ауто-механичари, адвокати... Нажалост, рука зла светских моћника одузела им је право да дишу, право на живот, и њиховом самовољом били су осуђени на смрт. То се не прашта”, нагласио је Додик. Он је додао да и данас, 31 годину од овог злочина над невиним бебама, бол и туга не јењавају, и да саосећа у тузи и болу њихових родитеља, браће и сестара.

Светски дан пчела

Светски дан пчела се обележава 20. маја од 2018. године. Иницијатива за успостављање овог дана потекла је из Словеније. На тај дан је рођен Антон Јанша, зачетник и учитељ модерног пчеларства у 18. веку. Царица Марија Терезија је Јаншу именовала за дворског пчелара и за првог царског инструктора у монархији.

Има много разлога зашто треба волети пчеле. Оне су кључне за постојање многих наших омиљених и најздравијих намирница јер преносе полен са биљке на биљку, опрашујући стотине врста воћа и поврћа. У част Светског дана пчела, 20. маја, ево шест необичних ствари које можда нисте знали о најбољим радницима у природи.

Нажалост, многе врсте пчела су угрожене због промена у начину коришћења земљишта, због употребе пестицида, интензивне пољопривреде и климатских промена - али постоје кораци које можемо да предузмемо да им помогнемо и заштитимо их.

1. Пчеле воле да „ђускају“

Пчеле могу да комуницирају и доносе одлуке које саопштавају карактеристичним „плесом“.

Када медоносна пчела извиђа и прегледа ново станиште, она користи прецизне плесне покрете како би рекламирала његове предности. Што је место боље, то пчела плеше дуже и јаче. Ако друга пчела налети на њу, отићи ће да извиди то место и ако јој се свиди и она ће почети да „игра“.

2. Пчеле могу да користе алат

Медоносне пчеле у Вијетнаму и другим деловима Азије угрожавају џиновски стршљенови, грабљивци који нападају пчелиње колоније, убијају одрасле јединке које бране гнездо и плене младе пчеле. Конкретно, прождрљива врста стршљена Vespa soror је способна да уништи кошницу у року од неколико сати.

У извештају Стејт департмента о верским слободама на Косову и Метохији током 2022. године наводи се да је амерички амбасадор позвао владу привремених приштинских институција и верске лидере да обезбеде једнаку заштиту и слободно изражавање вероисповести за све становнике.

У извештају се констатује да општински званичници Дечана и влада привремених приштинских институција и даље не спроводе одлуку Уставног суда у Приштини из 2016. године којом је манастиру Високи Дечани признато власништво над приближно 24 хектара земље у околини манастира.

У делу извјештаја о верским слободама у свету за 2022. годину који се односи на КиМ, Стејт департмент подсећа се да је Уставни суд о враћању земљишта манастиру Дечани 2016. године потврдио одлуку Врховног суда из 2012. године. У извештају се наводи да по том питању није било напретка током прошле године, упркос поновљеним апелима Српске православне цркве (СПЦ) и међународне заједнице катастарској агенцији и влади привремених приштинских институција да региструју власништво СПЦ над земљиштем.

- Уставни суд је 2021. године навео да су све државне институције обавезне да спроводе његове одлуке и то питање упутио државном тужиоцу. На крају године, тужилац није покренуо кривични поступак против службених лица одговорних за одбијање извршења одлуке - наводи се у извештају.

Даље се помиње изјава премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија да је одлука Уставног суда тзв. Косова да примора локалне власти Дечана да врате 24 хектара земље и шума манастиру Дечани заснована на, како је навео, "дискриминаторској политици владе Србије од 1997. године".