Из рата се војвода Мишић враћа славан, али нарушеног здравља. Лујза бди над њим даноноћно, заједно са лекарима, али 21. јануара 1921. године Живојин Мишић умире на њеним рукама.

Са војводом Мишићем је имала шесторо деце, а њихова два сина, Радована, који је страдао као заробљени резервни потпуковник ЈВ у пролеће 1941, и сина Александра, резервног мајора ЈВуО су стрељали Немци у Ваљеву 1941.

После овог догађаја, Лујза је променила протестантску веру и прешла у православље, а затим је променила и име, па је постала Магдалена Мишић.

После смрти свог супруга Живојина, одлучује се да му испуни жељу и са децом се пресели у Струганик. Продала је све у Београду и изградила нову кућу у Струганику, поред старе Живојинове. Када су јој Немци убили сина Александра, говорила је да из њених вена истекла немачка половина крви.

Немци су ухапсили и сина Војислава, који је био симпатизер партизана. Кад је то чула, Лујза је узела мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића. После неколико дана Беме је послао аутомобил по Лујзу. У његовом кабинету чекао ју је син Војислав. Војислав је, 1943. године отишао у партизане, одакле се вратио као капетан.

У походу на Равну гору, децембра 1941. године, немачка казнена експедиција спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Остатак живота је провела у Београду, у свом стану. Понекад је одлазила у свој вољени Струганик код Мишићеве фамилије, а преминула је 7. децембра 1956. године у Београду.

На зиду музеја у Струганику висе две крштенице. На једној пише: Лујза Крикнер, а на другој: Магдалена Мишић. У њену част на сцени Академије 28 у Београду 5. октобра 2015. године премијерно је изведена представа "Лујза Мишић".

Њен лик овековечен је и у драми "Мишићи" у којој се, баш кроз приповедање ове храбре жене, описује трагедија породице Мишић.

Војвода Живојин Мишић рођен је у мионичком селу Струганик. Од детета чобанина дошао је до највиших војних одликовања. Водио је српску војску у неколико ратова и остао упамћен у српском народу по мудрости и храбрости.

Вероватно најпознатије реченице које је Мишић изрекао су:

"Живот је вечита борба. Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред",

"У рату се лако губи глава, али се лако губи и образ" и

"Нема "тешко" нећу да чујем данас ту реч!"

"Ништа није горе у рату, од бојазни од одговорности."

"Кад и последња бежанија измакне, ми ћемо имати још доста времена, да певајући одемо на нове положаје."

"Била би неопростива погрешка да стално бранимо целом армијом сваки корак одступања. Мени треба да се трупе уреде, одморе, да дођу себи, да бих могао са њима извести напад.".

- Када кажете војвода прва асоцијација људима је баш Живојин Мишић, не само због величине знања и способности командовања, већ зато што је са њим донета слобода народу и то је преношено са генерације на генерацију до данас - каже за ББЦ на српском Митар Ковач, генерал-мајор у пензији.

Мишић је остао упамћен као командант српске војске који је у Првом светском рату извојевао победу у бици на Колубари. Његов маневар се и данас изучава на војним школама, а био је и део ослободилачке Солунске операције 1918. године.

Директно.рс