Јуче и данас

Немачки филолог и писац Јакоб Грим /1785-1863/, оснивач савремене германистике, који је скренуо пажњу научника на народне умотворине и народни језик, а посебно на српске народне песме, умро је 20. септембра 1863. године.

Грим је изучавао историју језика и старије књижевности, проблеме мита, бајке и предања, фолклора и права. Он је засновао 1852. године велики "Немачки речник" и написао "Историју немачког језика".

Преводио је српске народне пјесме, а захваљујући пријатељству са Вуком Стефановићем Караџићем настао је превод Вукове српске граматике.

Заједно са млађим братом Вилхелмом сакупио је и обрадио многе бајке, познате деци широм света.

Најзначајније Гримово дело му је "Немачка граматика у четири свеске", а позната су и "Историја немачког језика", "Немачка митологија" и "Немачке правне старине".

Грим је посебно ценио српско народно стваралаштво.

Велики писци Европе, као и Грим, сматрали су и "Хасанагиницу" српском песмом, па је тако Јакоб Грим у писму 16. јула 1816. године упућеном чувеном правнику, оснивачу правно-историјске школе и своме професору Савињију ту поему препоручио као велику српску поезију.

Mогуће је победити и онда када се чини да је то немогуће

Србија је на Кајмакчалану обележила 105. годишњицу пробоја Солунског фронта. На врху планине Ниџе, на самој граници Грчке и сада Северне Македоније, а некада, Србије 1916. године догодила се битка уписана златним словима у српској историји. Била је стратешки и тактички кључна за српски део Солунског фронта, бугарска војска је покошена, а битка је осим по броју погинулх запамћена и по надморској висини на којој је вођена. Државну церемонију предводио је министар Никола Селаковић.

Звоно над хумкама вечитих стражара - у знак сећања на див јунаке. Из подножја планине Ниџе, сваке године пешачи се до врха.

Овде на Кајмакчалану који се налази на 2.500 метара надморске висине тешко је доћи и џиповима. Данима је српска војска овде јуришала на три реда бугарских ровова који су били опасани бодљикавом жицом. Била је је то једна од највеличанственијих битака током Првог светског рата. Наравно, број погинулих био је огроман.

Њих 4.653 оставило је кости на на Капији слободе. Три четвртине припадника Дринске дивизије, 4. ужички, 5. ваљевски и 6. шабачки пук сада почива у костурници.

"Сваки Србин мора да се потруди једном у животу да се попне на Кајмакчалан и да прође тим путем борбе и славе. Ти људи којима данас одајемо почаст овде то су заслужили. Да ми данас нисмо дошли овде њихова би жртва била узалудна. Наш долазак овде, наша молитва за њихову душу, певање наше химне на овом месту показује да су они заиста победили", рекао је Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Ренесансна личност кнеза Михаила Обреновића (1823-1868) интересантна је и савременим истраживачима наше историје, политике и уметности који тумачењима и анализама лика и дела најученијег српског владара 19. века могу приступити из различитих углова. Професорка српског језика Сања Живковић и историчар Предраг Илић, директорка и архивски саветник Историјског архива Шумадије у Крагујевцу одлучили су да нам кнеза Михаила приближе крозу богату и занимљиву историјску грађу која је похрањена у овој установи, али и кроз његов вишеструки ангажман на пољу културе и уметности. Њихова књига „Кнез Михаило кроз уметност и архив“ објављена је у оквиру манифестације „Дани кнеза Михаила“ коју је Крагујевац посветио једином српском владару рођеном у овом граду, пре равно два века.

Књига је подељена у два дела, од којих први тематизује просветитељски рад кнеза Михаила, док су у другом објављени оригинални историјски документи који су у Крагујевац стигли на необичан начин.

Средином прошлог века Историјски архив Шумадије је за ондашњих 54.000 динара откупио личну архиву извесне Ружице Савић из Београда, загонетне жене чији су преци били у блиској вези с кнезом Михаилом.

- У два наврата, 1957. и 1960. године Историјски архив Шумадије је од Ружице Савић откупио богату историјску грађу о српским владарима 19. века. Грађа садржи обиље важних докумената о Карађорђу, Милошу Обреновићу, кнезу Михаилу, кнезу Александру Карађорђевићу, краљу Милану, али и о Томи Вучићу Перишићу. 

У бурној историји Лесковца и околине не постоји трагичнији дан од среде, 6 септембра 1944. Тога сунчаног дана нешто после 12 часова, за свега петнаестак минута, четири групе америчких бомбардера Б-27 са безбедне висине избацило је бомбе изнад задатог циља. И док су се авиони као светле тачке на небу спокојно удаљавали, остаци Лесковца лежали су у густом диму, језицима пламенова и густој прашини. Под рушевинама био је и велики број страдалих цивила. „Чини се невероватним да је било које људско биће присутно у граду у време бомбашког напада избегло повреду”, стоји у једном извештају. Или како је забележио шеф британске мисије Меклејн, посматрајући бомбардовање са оближњег брда, бомбардовање је изгледало као да си тешким маљем ударио орах.

Тога дана, 542 авиона полетело је са аеродрома у јужној Италији да бомбардује циљеве у Румунији, Мађарској и Југославији: ранжирну станицу у Новом Саду, мост на Сави у Београду и тенкове и трупе у Лесковцу. Четири бомбардерске групе добиле су посебне задатке који се односе на Лесковац: 98. групи бомбардера била је одређена једна зона уз железничку пругу на источној страни града, 376. и 450. једна зона у центру града, a 449. групи је била намењена једна зона на западној страни града.

„Циљ напада је концентрација непријатељских војника, од чега су 15.000 Бугари и извесна количина наоружања, укључујући и мали број тенкова.”

Бомбардери су изнад циља били у 12 сати и 18 минута и за свега неколико минута сручили су на град бомбе са висине од око 7.000 метара. Сви авиони су бацили бомбе на град сем једног, који је две бомбе одбацио пре циља. Бомбе су избациване појединачно у серији, падајући на циљ у растојању од 8,3 и 16,5 метара.

Сутра се навршава 30 година од још некажњеног злочина над српским цивилима у Мирловић Пољу код Дрниша, које је 6. септембра 1993. године убила и масакрирала диверзантско-терористичка група из састава Хрватске војске, саопштено је из Информационо-документационог центра "Веритас".

У овом злочину масакрирани су пет жена и два мушкарца, од којих је троје било старије од 80 година, а напад је, према информацијама "Веритаса", извела Девета бојна "Рафаел витез Бобан", ХОС-ова јединица која је названа по усташком пуковнику и генералу из Другог светског рата. Ова јединица била је у саставу 114. бригаде Хрватске војске, којом је командовао Марко Скејо из села Ружић код Дрниша.

- То је исти онај лик који је годинама на државној прослави "Олује" у Книну, без икаквих последица, марширао са својим црнокошуљашима, са усташким амблемима на униформама, узвикујући усташки поздрав "За дом спремни!", осим ове године, када га је полиција, иако је био позван од организатора, хрватске Владе, невољно спречила да уђе у Книн, вероватно због овогодишњег председавања Хрватске Међународној асоцијацији за сећање на Холокауст - навели су из "Веритаса".

Тог 6. септембра 1993. године у 6.30 часова у село Мирловић Поље, које се налазило под контролом власти Републике Српске Крајине, упала је диверзантско-терористичка група из састава Хрватске војске и масакрирала седам српских цивила. 

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.

(Јован 15:13).

Почетком септембра ове године обележава се годишњица једног од најпотреснијих и најважнијих догађаја из наше заједничке историје. Пре тачно 147 година, 2. септембра 1876. године, борећи се против Турака код места Горњи Адровац, погинуо је један од најистакнутијих представника Русије тог периода, изузетан војник, племић, научник, публициста, убеђени словенофил и прототип лика грофа Вронског из романа „Ана Карењина”, Николај Николајевич Рајевски.

Шта је натерало једног од највећих представника своје генерације да напусти породицу, службу, отаџбину и оде да ратује као добровољац за далеку Србију?

Николај Рајевски рођен је на Криму 1839. године као потомак познате руске војничке династије. Његов деда Николај Рајевски био је генерал и херој Бородинске битке, а отац - генерал поручник и оснивач Новоросијска. Упркос томе што је рано остао без оца, дечак је стекао одлично образовање у Италији, Енглеској и Француској, а од 17. године учи од водећих научника Руске империје. На Универзитету у Москви Николај Рајевски се упознаје са Иваном Аксаковим и тако почиње да се интересује за идеју словенофилства. По завршетку универзитета 1862. године, Рајевски се опредељује за војну каријеру и прикључује се елитној гарди Хусарског пука Његовог величанства. 

Првог септембра 1939. пре 84 године, нападом нацистичке Немачке на Пољску, почео је Други светски рат. Рат који је тада започела нацистичка ратна машинерија био је највећи и најразорнији ратни сукоб који светска историја познаје.

Немачка је претходно, 23. августа, после вишемесечних преговора, потписала споразум са Совјетским Савезом, познат као Пакт Рибентроп Молотов, по министрима спољних послова две земље, чија тајна конвенција је предвиђала, осим поделе Пољске, запоседање и других територија од прибалтичких земаља на северу, до Бесарабије, тада румунске територије, на Црном мору.

Два дана затим, 3. септембра, Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој. Западни савезници су претходно гарантовали да неће препустити Пољску, поучени искуствима с дотадашњим агресивним потезима Берлина.

Минхенски споразум крајем септембра 1939, када је препуштена Чехословачка, био је последњи покушај Лондона и Париза да се избегне рат са Немачком.

САД су 5. септембра 1939. прогласиле неутралност у рату који је започео. Формално, службени Вашингтон се држао неутрално до јапанског напада на Перл Харбур, на Хавајима, децембра 1941, када се и САД директно укључују у рат протов Јапана и Немачке. Дотадашња званична неутралност у стварности је била већ била нарушена одлуком да се помажу ратни напори Британије.

Рат је од европског постао светски, пошто је Канада 10. септембра 1939. године објавила рат нацистичкој Немачкој.

„Порука из Републике Српске, која је прва истрпела бомбардовање осиромашеним уранијумом од НАТО-а 1995. године, јесте неопходност враћања у токове међународног права”, рекао је председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић у видео-обраћању учесницима округлог стола, који је посвећен обележавању 28. годишњице од војне агресије НАТО пакта на Републику Српску, а одржава се у Москви у организацији Руског историјског друштва. Стевандић је тим поводом рекао да се свет мора вратити у међународни јавни поредак и да УН не смеју бити инструмент било којег политичког блока нити геополитичке финансијске институције као што су данас.

„Морамо се изборити за праведније друштво у којем ће велике земље да поделе ту врсту одговорности да се дође до решења које ће имати свој правни карактер и која ће забранити употребу и нуклеарног и оружја са осиромашеним уранијумом, који оставља трајне последице”, рекао је Стевандић. Он је нагласио да је потребно и спречити будуће завере ћутања и лицемерство међународне заједнице оличене у земљама Запада, које неће да признају и плате за зло које су учиниле на територији бомбардованој осиромашеним уранијумом. Председник републичког парламента је оценио као поражавајући мањак дејства УН непоштовање резолуција и договора о нуклеарном оружју, што, како је истакао, такође ствара будуће катастрофе које ће уништити животе оних који нису још ни рођени и који ће трпети поступке неодговорних влада. 

Језива убиства шест житеља Грубора код Книна, почињена 25. августа 1995. године, остала су некажњена због наводног недостатка доказа усљед чега су упркос мноштву чињенице ослобођена осморица припадника хрватске војске и полиције, саопштио је Документационо-информациони центар "Веритас".

Припадници хрватске Специјалне полиције из састава Антитерористичке јединице "Лучко" су тог дана у акцији "чишћења терена" поред пруге Загреб-Книн-Сплит, којом је сутрадан требало да прође такозвани воз слободе са предсједником Хрватске Фрањом Туђманом, упали у село Плавно поред Книна и у засеоку Грубори убили шест мештана, односно све које су затекли.

- Јован Грубор "Дамушић" /73/ запаљен је заједно са својом кућом, Јово Грубор /65/ заклан је на ливади поред својих крава, а његова мајка Марија /90/ убијена је, па запаљена заједно са кућом - наводе из "Веритаса". Милош Грубор /80/ убијен је у спаваћој соби у пиџами са два метка у главу, док су Ђуро Карановић /45/ и Милица Грубор /51/ убијени из ватреног оружја на ливади, а лица су им искасапљена.

Из "Веритаса" су указали и да је истог дана у Груборима запаљена 21 кућа, сви стогови сена и све штале са стоком, док је стока по пољу побијена ватреним оружјем.

У засеоку Грубори до 4. августа 1995. године живеле су 24 породице на исто толико имања, са око 70 људи.

Пред Погромом "Олуја" већина житеља је отишла у егзодус, а остало их је само 13, углавном старијих, који нису хтели или могли да напусте своја огњишта.

Суђење за злочине на Петровачкој и Приједорској цести могло је већ увелико да траје, да зимус није запало у правни ћорсокак у којем је и данас. Процес месецима стоји у месту због одбијања претресног и ванпретресног кривичног већа српског суда за ратне злочине да донесу одлуку на основу које би се хрватским пилотима судило у одсуству за ракетирање колоне српских избеглица током „Олује”, при чему је погинуло 13 особа.

Од злочина на Петровачкој и Приједорској цести прошло је 28 година. Иако закон прописује да ће се судити у одсуству оптуженима који нису доступни нашим државним органима, веће за ратне злочине месецима не суди хрватским пилотима.

Српско тужилаштво подигло је оптужницу прошлог марта и тиме изазвало салву осуда и критика хрватског политичког врха и јавности. Већ на почетку суђења проблем недоступности оптужених показао се као непремостива правна препрека, мада у закону сасвим јасно постоји решење.

У одлуци да оптужницу потврди КВ веће, иако је могло, није донело наредбу о суђењу у одсуству. Судеће веће је на рочишту тражило доказ да су оптуженима достављени позиви. Тог доказа, бар у формалном смислу нема, нити може да га буде јер је Министарство правде Хрватске одбило да им уручи позиве које је послало српско министарство, надлежно за позивање окривљених који живе у иностранству.