Јуче и данас

Муслиманске снаге у Тузли, 15. маја 1992. године, мучки су напале колону Југословенске народне армије (ЈНА) која се, на основу претходно постигнутог договора, повлачила из тог града.

Тај догађај упамћен је под називом „Тузланска колона”, а од тада је протекла 31 година.

Тог 15. маја 1992. године, нападнута је 92. моторизована бригада ЈНА, која се у складу с претходним договором са властима Тузле, мирно повлачила из касарне „Хусинска буна”. Претходно је постојао договор представника СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о повлачењу ЈНА са простора Босне и Херцеговине, закључно са датумом 19. мај 1992. године.

Повлачење из Тузле било је према томе резултат наведеног договора.

У колони се налазило око 600 људи, старешина и војника тадашње ЈНА, са приближно 200 возила.

Напад су извршили припадници локалне Територијалне одбране, полиције, формација „Патриотске лиге”, и то баш приликом одласка јединица ЈНА из Тузле, на раскрсници Брчанска Малта.

Претходно, у складу са споразумом о мирном повлачењу ЈНА, а на основу договора команданта касарне пуковника Милета Дубајића и локалних власти Тузле, евакуација је требало да почне у 15:00 часова, али су локалне власти отвориле спор око предаје дела наоружања ТО Тузла.

Испоставиће се да је то највероватније био део планираног распореда заседе колони у повлачењу.

На друштвеним мрежама појавио се снимак на којем патријарх Порфирије, користећи увредљиве речи, говори о родно сензитивном језику и женама. Реаговала је повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић.

Видео-снимак обраћања патријарха Порфирија појавио се на друштвеним мрежама и Јутјубу. 

"Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже 'а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене'. Па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе, бре, бедо једна. Јеси дошла на јасле и продајеш маглу бре као да свет постоји од тебе", само су неке од патријархових речи.

"Каже буне се против закона о сензитивном језику и онда мењајући тезе каже не воде рачуна о томе што су жене угрожене, па сад све по реду. Какве везе то има једно с другим... И онда каже ко је црква да се меша у политику. Коју политику? Каже политичка воља је била да се донесе то и то - па јаднице и бедо једна, када не будеш на том месту послушај шта си говорила, однеси своме оцу, својој мајци, својој деци", поручио је, између осталог, патријарх.

Јанковић: Дубоко понижавајуће и узнемиравајуће речи

На ове патријархове речи, реаговала је повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, која каже да су дубоко понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх српски.

У Зајечару, на крајњем истоку Србије, 11. маја 1933, пре деведесет година, рођен је Зоран Радмиловић, велики, умногоме непревазиђени српски глумац. Била је то необична личност, могло би се рећи исконски глумац. Упамћен је и по наглашено карактерним, озбиљним улогама, и по онима које су доживљаване као изузетан хумор.

Рођен је у грађанској породици и одрастао је у центру Зајечара. То му није сметало да, у јеку популарности, прича о тешком детињству ђака пешака који је преваљивао силне километре до школе, у шали разуме се. Иако је стандардно наступао наизглед мрзовољно, намрштено, својеглаво, заправо је користио сваку прилику за свакојаке досетке, импровизације, хумор, и у позицији професионалног глумца, и у свакодневном животу.

Они који су му били блиски тврдили су да је, у ствари, лично био такорећи повучен, али у улози, на позорници, преобразио би се. Његов полазак у школу поклопио се са окупацијом Краљевине Југославије 1941. године. Отац Момчило, по занимању судија, период Другог светског рата провео је у немачком заточеништву.

Иако је Зоранов деда Рихард Ланг, иначе архитекта, родом био Немац, у Србији, где се оженио, прешао је на православље узевши име Радмило. Одатле презиме његових потомака.

Гимназију је завршио у родном Зајечару. Од најранијих дана његово опредељење је била глума. Родитељи, међутим, нису имали разумевања за тако нерационалан избор.

Музичар Ђорђе Балашевић (1953-2021) данас би напунио 70. година, а поводом његовог рођендана музичар Бранимир Џони Штулић снимио је и окачио на свој Фејсбук обраду песме „У раздељак те љубим” групе Жетва, у којој је новосадски композитор и певач почео каријеру 1977. године.

Писац Миљенко Јерговић је на свом Фејсбуку подсетио на ранији текст о Балашевићу у коме је оценио да је важан као културна појава, а његови „сонгови остављају дубок траг на језик и на језике у којима су спевани”.

„Погледајте само колико је само хештегова, и колико фраза у језику остало иза Балашевића. Од панонског морнара и рачунајте на нас, све до оне, достојне Карла Јасперса и Хане Арент, Криви смо ми. Кључне речи, кључне фразе нашега језика нису Крлежине ни Андрићеве, него су Балашевићеве”, навео је Јерговић.

Дискографска кућа Кроација рекордс је данас подсетила да су као Југотон објавили Балашевићеве албуме „Бездан” (1986), „Панта реи” (1988) и „Три послератна друга” (1989).

„Драги Панонски морнар оставио је иза себе неизбрисив траг, како својим песмама и незаборавним текстовима, тако и инспирацијом коју је давао другима, неописивим емоцијама и порукама љубави, заједништва и међусобног поштовања”, каже се на фејсбук страни Кроација рекордса.

Публициста Иван Ивачковић је прошле године објавио књигу „Панонски адмирал” као „емоционални водич кроз дискографију Балашевића”, за кога је тим поводом рекао да је био „сјајан хроничар и мудар тумач нашег времена”.

A Русија Дан победе над фашизмом

У Москви је данас почела војна парада поводом 78. годишњице победе у Великом отаџбинском рату. Паради присуствује руски председник Владимир Путин, као и лидери Белорусије, Киргистана, Таџикистана, Узбекистана, Јерменије и Казахстана. Војна парада на Црвеном тргу почела је изношењем државне заставе Руске Федерације и Заставе победе - борбене заставе 150. Пешадијске Идритске дивизије, уз звуке песме "Свети рат".

Владимир Путин честитао је данас грађанима Русије Дан победе, истичући да се цивилизација данас поново налази на прекретници. 

„Против Русије је покренут рат, али ми смо победили тероризам, па ћемо се изборити и са овим", рекао је Путин на Паради победе на Црвеном тргу. Истакао је да Русија жели мирну и стабилну будућност и да је свака идеологија супериорности неприхватљива.

„Битке које су одлучивале судбину нашег народа увек су биле светиња, поносимо се онима који учествују у специјалној војној операцији", рекао је Путин.

На Дан Европе председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен допутовала је у Кијев.

„Лепо је вратити се у Кијев. Тамо где се свакодневно штите вредности које ценимо. Зато је ово прикладно место за прославу Дана Европе", написала је Фон дер Лајен на Твитеру. Она је поздравила одлуку украјинског председника Володимира Зеленског да 9. мај у Украјини буде обележаван као Дан Европе.

Председница Европске комисије објавила је и фотографију са перона кијевске железничке станице, где ју је дочекао заменик министра спољних послова Украјине Евген Перебијнис.

Четврти дан маја, већ скоро две и по деценије, датум је када се град на Колубари обавије тугом, али и поносом - дан сећања на херојску погибију пилота пуковника Миленка Павловића, легендарног команданта 204. Ловачко-авијацијског пука Војске Југославије, у ваздушној бици над Ваљевом у време НАТО агресије 1999. године.

У знак сећања на хероја, тачно четири минута после поднева, „миг 29” Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, у чијем кокпиту се налазио мајор Данијел Баточанин, загрмео је ваљевским небом у ниском налету...

Још једном је и овог 4. маја служен помен пред спомеником Миленку Павловићу у Улици владике Николаја Велимировића, чинио је то епископ ваљевски Исихије са свештенством епархије, бројне делегације положиле су венце и цвеће, а присутнима се обратио Лазар Гојковић, градоначелник Ваљева.

Дан сећања који обележавамо у част пилота пуковника Миленка Павловића већ се дубоко урезао у колективно сећање генерација које живе не само у Ваљеву него и у читавој Србији, рекао је Гојковић.

- Поносан сам на чињеницу да је Ваљево, чије је небо храбро бранио Миленко Павловић, сачувало успомену на њега, његов живот и херојски чин. То је и обавеза свих генерација које ће доћи. Одајемо почаст пуковнику Павловићу, али и свим знаним и незнаним јунацима који су своје животе дали за ову земљу и обавезујемо се да ћемо у миру својим знањем и радом градити Ваљево и Србију - истакао је градоначелник Ваљева.

Културу јећања на страдање Срба у геноциду који је над њим извршила Независна Држава Хрватска потребно је "испунити знањем" како се српском народу тако нешто не би поновило, изјавио је у интервјуу Срни, директор Музеја жртава геноцида у Београду Дејан Ристић.

Ристић је указао да, упркос обележавању годишњица трагичних догађаја из Другог светског рата, међу људима преовладава темељно незнање о њима, које се онда манифестује и кроз однос према губилиштима Срба, као и према ретким преживелима "који су потпуно заборављени".

Он је подсетио да цели свет зна за страдање Јевреја поред осталог и кроз трагичну судбину Ане Франк и указује да је потребно пронаћи лик који би симболизовао геноцид над Србима.

- Зашто немамо Ану Франк? Десетине и десетине хиљада српске деце је страдало у геноциду у Хрватској. Које је то једно име које памтимо? После толико деценија, ниједно. Памте породице, сродници, људи у одређеној регији, можда, али ми као нација - оценио је Ристић. То је нешто на чему, како је истакао, сада ради Музеј жртава геноцида у Београду.

- Да дођемо до неколико предлога које бисмо изнели пред јавност да се људи определе и да имамо, рецимо, једну српску Ану Франк, једно дете које ће бити симбол страдања деце и да имамо неколико личности у различитим категоријама цивила, припадника свештенства - навео је Ристић. Он је нагласио да је Музеј жртава геноцида у Београду јединствена институција тог типа у читавој Европи, не само на српском етничком простору, и да у свету постоје још само две такве институције, које се баве феноменологијом укупног страдања припадика свог народа у Другом светском рату, а то су Меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму и Меморијални музеј холокауста у Вашингтону.

Неколико реченица из Васкршње посланице Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, упућене свештенству, монаштву, верном народу и свим људима добре воље, изазвало је, као што то обично бива, реакцију оних којима нису ни упућене.

Да не би било недоумице шта је то изазвало гнев и открило екстремну нетрпељивост појединаца и група према Цркви и вредностима које она оличава, а коју нештедимице сеју преко CNN affiliate - групе електронских и штампаних медија, поновићемо их. Дакле, српски архијереји кажу:

„Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота.

Јевађелски темељи етоса

На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе”.

Важно је одмах истаћи да се Црква моли Богу да и она наша браћа и сестре која и овим поводом, уз лажи и клевете, према њој показују нетрпељивост, као и они који од медијâ праве оружја за продубљивање поделâ у друштву, не одбаце љубав Божју која хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, јер долази час, и већ је настао, када треба да буду препознати као људи љубави и истине, а не као они који свесно стварају неслогу и сукобе.

Сваке године, другог дана Васкрса, обележава се страдање 54 српска цивила, који су на Васкршњи Понедељак 1942. године убијени у усташком покољу у бањалучком насељу Бијели Поток. Потомци жртава кажу, њихове најмилије су пре 81.године убиле комшије Хрвати, а о свирепости злочина за који нико није одговарао најбоље сведоче жене и деца, који су убијени само зато што су били православни.

81 годину брда у Бијелом Потоку немо сведоче о свирепом усташком злочину за који нико није одговорао. Другог дана Васкрса 5. априла 1942. прво су дошли до породице Вујасиновић, коју су убили без испаљеног метка. После су убили и Богојевиће, а онда Милинковиће, њих 31.

- Брата од годину дана су заклали, одсекли су му главу - од годину дана. Шта је дете било криво? Овде ми је заклана сестра од 20 година која је молила усташу да је не убије, али он је узео пушку и ударио је кундаком у прса. Она је пала и он ју је заклао - каже Бранко Милинковић председник Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора Бијели Поток.

Дошли су да нам честитају Васкрс и кажу да не бринемо. То су биле наше комшије Хрвати из насеља Дебељаци, каже Брацо Адамовић, којем су усташе убиле 13 чланова породице.

Данас су се навршиле 24 године од када су НАТО бомбардери касетном муницијом убили трогодишњу Милицу Ракић у њеном породичном дому у Батајници у предграђу Београда, а ова девојчица постала је симбол страдања све деце у НАТО агресији на СР Југославију.

Девојчица је убијена фрагметима бомбе док се налазила у купатилу на другом спрату породичне куће која је удаљена око километар од некадашњег аеродрома Батајница.

Смрт је била тренутна и затекла је на дечијој ноши, а у том нападу је рањено још пет цивила.

Њен отац Жарко, пореклом из Босанског Петровца, сведочио је да је сцена удара била стравична. Купатило је било пуно гелера, који су се толиком силином зарили у кућу да су пробили и зид. "Изгубили смо је", прве су речи које је изустио када ју је крваву узео у руке.

Према Српској православној цркви од раније је покренута иницијатива да канонизују малу Милицу, а њен лик се већ налази на фрескама у многим српским светињама. У манастиру Тврдош код Требиње, у Републици Српској је 2004. године рађена фреска Милице Ракић, на којој се налази опис ње као новомученице, као и у манастирској цркви манастира Тресије на Космају и у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду.

У београдском Ташмајданском парку је 2000. године подигнут споменик посвећен деци убијеној у југословенском бомбардовању НАТО.