Ослањајући се на Веселина Чајкановића, Вид или Световид („јаки Вид“) познато је словенско ратно божанство. Вид је име које је имао наш врховни бог, а можда и најстарији грчки хтонични бог Авидес. Индикатиивни су, када је реч о старини овог култа, и митски остаци вегетацијских култова везаних за Косовску битку (косовски божур). Само име овог светитеља - Вид (сачувано је у бројним народним именима: Видосав, Видак, Видосава, касније Видовданка) одредило је, највећим делом, и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. На Видовдан се могла видети и будућност; одатле је Видовдан важио и као дан прорицања и гатања, извођених, најчешће помоћу траве вид, видац, видова трава, пише Олга Зиројевић, а преноси 'Пешчаник'.

Изнета је могућност да је због хомонимије имена старословенског бога (Свето) Вид(т)а и мало познатог хришћанског мученика из трећег века, Вита, који је умро истог дана када је погинуо и кнез Лазар, дошло до замене старијег култа новим. Црква је, наиме, Светим Витом настојала потиснути паганског светитеља Световита.

Петнаести јун, по старом, односно 28. јун, по новом календару, православна црква је у ранијим временима била посветила старозаветном пророку Амосу и убрзо после Косовске битке канонизованом кнезу Лазару (чија је слава, по предању, био баш овај пророк). Свети Вид, односно Видовдан, као празник и историјски дан, појављује се код Срба у календару већ у 14. веку; у Босни и Херцеговини обичај одржавања божје службе на Видовдан посвећене цару Лазару треба да је негован још у турско доба, а прослављање локалног значаја забележено је и у неким муслиманским селима испод Јахорине (Турово, Требечај).

Ослободилачку идеју на јужнословенском простору пратила је и косовска мисао преко Видовдана и косовских јунака. Ипак, као црквени и национални празник, Видовдан је тековина новијег датума, а дуги пут до његовог уношења црвеним словима у календар долази заједно са стварањем новог видовданског култа.

У Београду се 1879. појавио чланак „Видовдан“ (а нешто раније и истоимени часопис) у којем се каже: „Видовдан би требало да постане дан општенародног кајања, поста и молитве. Сећамо се јунака наших, али сећамо се и Бога“.

У време прослављања 500 година Косовске битке у (од 1879) независној Србији, Влада је донела одлуку о одржавању на Видовдан парастоса кнезу Лазару и погинулим јунацима на Косову. У календарском делу државног схематизма за 1890. назначено је, први пут, да је Видовдан државни празник и да се „15. јуна… чини помен српским борцима изгинулим за веру и отаџбину“. А у календару, две године касније, под 15. јуном „Пр. Амос и Лазар (Видов дан)“, први пут је штампано црвеним словима.

Видовдан, као косовски симбол, долази у средиште пажње као дан коначног обрачуна са Турцима и косовски мит се постепено преиначава у видовдански култ и Видовдан - дан јуначког огледања и победе над злом - постаје симбол крваве беспоштедне освете над свим што је турско (муслиманско).

У календару за 1914. Видовдан је један од девет званичних празника Краљевине Србије, а „од 1913, на дан његовог светковања, редовно ће бити евоцирано сећање на пале ратнике и делиће се јело и пиће за њихову душу, као у митско доба“.

Ауторка подесћа и на, како каже, пророчке речи Миодрага Поповића, изречене пре четврт века: „Видовдански култ, који меша историјску стварност са митском реалношћу, стварну борбу за слободу са сачуваним паганским склоностима (освета, клање, приношење жртве, оживљавање херојског претка), потенцијално садржи у себи све особине средина са неукроћеним митским импулсима. Као одређена фаза у развитку националног мишљења, он је био историјски неопходан. Али, као трајно стање духа, видовдански култ може бити и кобан по оне који нису у стању да се ишчупају из његових псеудомитских и псеудоисторијских мрежа. У њима савремена мисао, дух човеков, може доживети ново Косово, интелектуални и етички пораз“.

Нова.рс, Невена Димитријевић