Јуче и данас

Догађаје од када је 1. децембра 1918. формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца до злочина над Србима у НДХ дели нешто више од две деценије, што је најбољи показатељ шта је била стварност, а шта илузија

Краљ Александар Карађорђевић није успео да се носи са изазовима које је носила идеја југословенства, оцењују за „Политику” професори Катедре за историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду. У јеку послератног хаоса и геополитичких промена на Балкану, требало је да Краљевина СХС постане „српски Пијемонт”, уједињујући три племена истог народа, како се тада говорило. Међутим, уместо да постане покретач заједништва, овај амбициозни подухват изазвао је потпуно супротну реакцију.

Професор др Сузана Рајић, шеф Катедре за историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду, подсећа да је регент Александар изашао из Великог рата као јунак и да је имао велику наклоност савезничких кругова, али се није сналазио у преговорима у којима је решавана судбина и будућност његове земље.

„Сматрам да је сам процес уједињења исхитрен и да је дошао као резултат притисака у моменту када су меродавни фактори у Краљевини Србији морали да застану и анализирају сопствене капацитете и жртве поднете у рату”, каже Рајићева, надовезујући се на чињеницу да је Србија током два балканска рата увећала територију за 32.000 квадратних километара и милион и по становника, што је само по себи представљало велики изазов у смислу интеграције нових крајева.

Пре 150 година, на јучерашњи дан, Србија је добила први Закон о мерама, који је прописао да се све мере које је користио народ да би мерио тежину, дужину, површину, запремину, а које су биле турског, аустроугарског, млетачког, немачког и француског порекла, преведу у нове мере метарског система, саопштила је јуче Дирекција за мере и драгоцене метале. Тим поводом прексиноћ је у Дому Народне скупштине Србије одржана и свечана академија којој су присуствовали Јелена Беговић, министарка науке, технолошког развоја и иновација, Томислав Момировић, министар унутрашње и спољне трговине, представници националних метролошких института из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Бугарске, као и многобројни пријатељи и сарадници Дирекције за мере и драгоцене метале.

Кнежевина Србија се врло брзо прикључила и међународној Метарској конвенцији, која је основана у Паризу 1875. године. Као и остале чланице, наша држава је добила прототип метра и килограма од легуре платине и иридијума и то: прототип метра са редним бројем 30 и прототип килограма са редним бројем 11. Колики је значај учешћа Србије у самим почецима усвајања метарског система говори и податак да су наши еталони током повлачења српске војске на Крф чувани као национално благо, заједно са српском заставом и Мирослављевим јеванђељем.

Метар број 30 се и данас чува у Дирекцији за мере и драгоцене метале у Београду, која је као водећа метролошка институција у земљи синоћ обележила овај значајни јубилеј, век и по метрологије у Србији, свечаном академијом у Дому Народне скупштине Републике Србије.

Епархија рашко-призренска саопштила је да је јуче, 28. новембра, према писању портала косовапост у Цркву св. Архангела Михаила у селу Ракиница, општина Подујево, провалила група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. У саопштењу се наводи да је реч о грубом насртају на имовину СПЦ "у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије“.

Из Епархије наводе да су, према тврдњи поменутог портала, у провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15. века учествовали и представници општине Подујево.

Такође наводе да је циљ ове групе, према писању портала, био је да ову цркву прогласе за "цркву Фана Нолија" која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана, наводи се у саопштењу Епсрхије.

"Ово кривично дело је само још једно у низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске православне цркве, односно "албанизацију“ или "косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција“, наводи се у саопштењу Епархије рашко-призренске.

Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама:

Век од рођења краља Петра II Карађорђевића Краљевски двор на Дедињу обележава низом догађаја са циљем да осветли недовољно познате детаље из биографије овог трагичног суверена.

Са само 11 година Петар II (6. септембар 1923 - 3. новембар 1970) постао је краљ земље чије темеље је жестоко пољуљала смрт његовог оца и творца Југославије, краља Александра I Карађорђевића. Будући да је био малолетан, уместо њега годинама је владало трочлано намесништво.

„Постоји нешто што људи не знају, а то је да је он у тренутку смрти свог оца постао краљ. То је иначе нешто што је стандарно за уставне парламентарне монархије, да у моменту када један монарх умре, исте секунде његов наследник постаје краљ земље да би озбедио континуитет и стабилност државе. Чињеница је да је након Другог светског рата било много лажи и неистина које су се ковале и бачене на његово име, а истина је потуно другачија“, наглашава Урош Парезановић, ПР менаджер Канцеларије Њ.К.В. Престолонаследника Александра.

„Низом догађаја овде у Краљевском комплексу желели смо да покажемо да он није, како је то годинама пласирано, побегао из земље. Он је напустио земљу, евакуисан је, као што су уосталом урадили и сви други владари и крунисане и некрунисане главе Европе током Другог светског рата“, додаје Парезановић.

„Често му се замерало и то зашто није остао у земљи зашто није поступио трагом својих предака, зашто није повео народ у избеглиштво ка Грчкој, па на неки нови Солунски фронт. Једноставно, историјске околности које су биле током Првог светског рата и током Другог светског рата нимало се не могу поредити. Тако да је исход који се десио био једини могући. Из Лондона је краљ Петар II радио све што је могао да подржи борбу наших снага које су се бориле у земљи против Хитлера и његових савезника“, наводи Парезановић.

Православна црква претрпела штету и неправду

Српска православна црква је после вишегодишњег суђења изгубила парницу у Хрватској, претрпевиши двоструку штету и неправду, саопштено је из Српске православне цркве.

Резиденција митрополита загребачких, са музејском поставком и библиотеком је током ратних збивања деведесетих година прошлог века минама срушена и штета није надокнађена, а пресуђено је и да Црква држави Хрватској мора да надокнади судске трошкове у износу од 100.000 евра, наводе из СПЦ.

Поједини медији у Србији су објавили да је Трговачки суд у Загребу за 19. децембар заказао рочиште на којем ће се одлучивати о приједлогу отварања стечаја над СПЦ у Хрватској, Епархијом загребачко-љубљанском, а митрополиту Кирилу Бојовићу да достави попис имовине и обавеза епархије.

Поводом те парнице у СПЦ истичу да је пресуда неправична.

- Поједина гласила у Србији, са мање или више отвореном злурадошћу, на сва звона објављују вест о "банкроту Митрополије загребачко-љубљанске". Неки пак, који своје нерасположење према Цркви маскирају српским именом (или: именом Србин инфо), мада тачно знају о чему се ради, због остварења циљева због којих су основани и финансирани, предводе још једну кампању лажи и то на подручју на коме је наш народ изложен сталним притисцима, а у конкретном случају, наноси му се штета и очигледна неправда - кажу у СПЦ.

Подсећају да је 11. априла 1992. године, у 22.45, минирана палата Митрополије у центру Загреба.

Данас се обележава 14 година од смрти српског патријарха Павла.

Патријарх Павле, који је у народу био омиљен због скромности, мудрости и истинољубивости, био је 44. српски патријарх и преминуо је у 95. години, 15. новембра 2009. године.

На дан сахране, на путу од Саборне цркве у Београду, где је ковчег с телом био изложен, до порте манастира Раковица испратиле су га стотине хиљада верника и поштовалаца који су и данима пре тога чекали у непрегледним редовима да му се поклоне последњи пут.

Упамћен је по мудром вођењу Цркве у тешким временима, личној скромности и животу у потпуности у складу са јеванђељем.

И даље се памти и прича како је народ могао да га види да пешачи од Калемегдана према Славији или како се вози јавним превозом.

Постао је 44. српски патријархи почетком децембра 1990. године, када је на трону Светог Саве наследио патријарха Германа.

Патријарх Павле бавио се и научним радом, међу објављеним делима су „Монографија о манастиру Девич”, беседа „Живот по Јеванђељу” и „Молитве и молбе”.

У његово време основана је више епархија, Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.

Такође, обновљена је Богословија на Цетињу, као и Духовна академија светог Василија Острошког у Фочи, Богословија у Крагујевцу.

Партијарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године, као Гојко Стојчевић, у селу Кућинци, Доњи Михољац, у породици земљорадника. У родном месту у Славонији завршио је основну школу, а нижу гимназију у Тузли.

Кнез Михаило Обреновић, српски владар и реформатор је рођен 1823. године. Тим поводом објављена је прва научна монографија о овом владару проф. др Данка Леовца, која је на тек завршеном Сајму књига овенчана Посебним признањем за допринос из области науке.

Упознајте Кнеза Михаила Обреновића - просто вам то каже ова репрезентативна монографија, која кнеза Михаила прати од раног детињства, од дечијих болести, а био је прва особа у Србији која је вакцинисана против богиња. Пролази кроз његово школовање, прве дипломатске кораке који се догађају у време Милетине буне.

Низом нових података, докуманата, професор Леовац посматра кроз време и односе на домаћој и европској сцени кнеза Михаила, како каже несхваћеног, али владара који нас је задужио на многим пољима, као друштво, а посебно град Београд.

„Од времена друге владавине кнеза Михаила настају први регулациони планови самог Београда. Уређује се делимично и простор самог Калемегдана, који ће на неки начин постати један од најпознатијих београдских паркова. Са друге стране, на пољу здравства кнез је исто доста учинио. Оснивање прве варошке болнице у Београду“, наводи аутор монографије.

Данко Леовац своју пажњу усмерава и на бележницу, дневничке записе, кнеза Михаила које је пронашо код једног приватног колекционара.

Једини преживели син Вука Караџића требало је да осветла очев образ и настави његовим путем, али је одабрао свет скандала и порока.

Вук Стефановић Караџић оставио је неизбрисив траг у српској историји као српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Међутим, реформатор нашег језика у приватном животу суочавао се са бројним скандалима. Са супругом Аном Краус имао је 11-оро деце, а преживело је само двоје - Мина и Димитирје. Полагао је наде у сина, мислећи да ће имати сјајну будућност и имресивну каријеру, али Вуков наследник је кренуо станпутицом.

Рођен је у Бечу 1836. године и то на истог дана 12. јула као и његова сестра Мина, која је дошла на свет 1828. Димитрија је од малих ногу красила интелигенција и марљивост, па су многи мислили и да ће превазићи свог оца. Али, испоставило се да ће цео живот живети у његовој сенци.

Ипак, српски просветитељ био је познат као посвећен и брижан отац, пун љубави за своју децу. Зато је одувек гледао да им омогући школовања у најбољим образовним институцијама. Тако, Димитрије је школовање наставио на најбољим војним академијама у Аустрији, Немачкој и Холандији, те је постао један од најсвестранијих и најобразованијих официра тог времена. Био је млад, интелигентан, школован и амбициозан, талентован за технику.

Иако је био окружен љубављу и пажњом, Димитрије је био и "мањкаве личности". Још током школовања, "дочепали"су га пороци, па је време проводио коцкајући се и опијајући. То га је "бацило" у велике дугове.

Од прогона Срба са подручја источне Билогоре сутра се навршавају 32 године, али за то вријеме за убиство 65 лица, међу којима је 41 цивил, одговарао је само један припадник хрватских снага које су извршиле етничко чишћење.

Подсетивши да је 31. октобра нападом на Територијалну одбрану Грубишно Поље почела акција хрватске паравојске под кодним називом "Откос 10", Документационо-информациони центар "Веритас" истакао је да је за два дана протерано 4.000 људи из 38 насеља. "Веритас" у саопштењу указује да се у избегличкој колони према БиХ нашло и 250 Хрвата, Чеха, Мађара и Рома.

На подручју источне Билогоре, области која се налази у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, убијен је 41 цивил. Од њих је 17 убијено пре акције "Откос 10", док су двојицу Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирали "саборци".

После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачке, паљевине и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора.

- У најбољој усташкој традицији из 1941. године настављено је рушење православних храмова, тако да су до темеља изгореле цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом Унеска. Реч је о храму Светог Димитрија у Растовцу и Цркви Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници - наводи "Веритас".

Сутра се навршавају 32 године од етничког чишћења Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, од којих су 23 потпуно уништена, на основу писане наредбе државног органа, првој и јединој те врсте у Европи после Другог свјетског рата, за шта нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима.

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватске почели су спроводити државну наредбу о евакуацији свих мештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донео Кризни штаб општине Славонска Пожега, саопштено је из Документационо-информативног центра "Веритас".

У наредби, коју је као председник кризног штаба потписао Анте Багарић и која је дан раније постављена на јавним местима, писало је да се евакуација спроводи "са циљем заштите њихових живота" и ради "омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од четничких терористичких снага", а требало ју је спровести у року од 48 часова из села у којима је, према попису становништва из 1991. године, живело 2.120 лица, наведено је у саопштењу.

Из "Веритас" је истакнуто се већина становника ових села одазвала наредби и напустила своје куће, потражила уточиште код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку почело је систематско паљење и минирање српских кућа са очигледним циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села више никада не врате.