Јуче и данас

У Београду је свечано отворен симпозијум под називом „Климатске промене у освит друге декаде овог века“, којим се обележава 130 година од рођења прослављеног српског научника Милутина Миланковића. Симпозијум, који је у име председника Србије и Владе отворио вицепремијер и министар науке и технологије Божидар Ђелић, уједно је и централни догађај обележавања године Милутина Миланковића, за коју је проглашена 2009.
Милутин Миланковић је рођен 1879. године у Славонији у Хрватској. Иако је студирао у иностранству у Бечу, где је и докторирао, 1909. године враћа се у домовину, у Србију, где на Београдском Универзитету оснива катедру за небеску механику. Он је познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене, познате под именом Миланковићеви циклуси. Године 1924. бива изабран за редовног члана Српске краљевске академије наука, чији је касније био и потпредседник. Миланковићева интересовања су се 1912.године, усмерила на проучавање соларне климе и планетарне температуре. Године 1920. излази његово прво значајно дело „Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима“.

Пре 18 година припадници здружених хрватских оружаних снага на мосту преко Коране убили су 13 резервиста ЈНА. Суђење окривљеном за овај злочин траје већ 16 година.
На мосту преко реке Коране 21. септембра 1991. године, припадници МУП-а и ЗЕНГИ Републике Хрватске, убили су 13 и ранили двојицу резервиста ЈНА. Резервисти су прво зверски испребијани, а затим стрељани. Тројица су спас нашла бацивши се у реку, а један је тешко рањен.
Суђење за случај Корански мост траје више од 16 година. Бивши специјалац МУП-а Хрватске Михајло Храстов је већ на три суђења неправоснажно ослобођен кривице за тај злочин, али је те пресуде Врховни суд Хрватске укинуо и предмет вратио на почетак.
РТС

Српска православна црква и православни верници славе Рођење Пресвете Богородице, у народу познат и као Мала Госпојина. На Малу Госпојину слави се успомена на дан када је у Назарету, у дому Јоакима и Ане рођена Света Дева Марија.
Јоаким и Ана су дуго били "бездетни па бијаху постидни међу људима и скрушени пред Богом", каже предање. Већ стари, они су усрдно молили Богу да им подари дете, да их обрадује као што је некада обрадовао Аврама и Сару даровавши им сина Исака.
Јоаким једном оде у пустињу, где је провео четрдесет дана у непрекидном посту и молитви да се Бог и на њега смилује. Једног дана, молећи се Богу у воћњаку под ловоровим дрветом, Ани се јави анђео Божји и рече јој да је њен вапај допро до небеса и да ће убрзо постати мајка. Ана се на те речи заветова да дете, које буде родила, мушко или женско, посвети Господу Богу, да му служи целога века.
И Бог их обрадова, дарова им више него су могли и да сањају, не само ћерку него и Богомајку.
Када дође време, старица Ана роди ћерку, којој надену име Марија, што значи висока или господарећа.

Полагањем венаца на Спомен костурницу код Мачковог камена, биће обележена 95. годишњица Битке на Дрини, која је представљала низ борби снага Краљевине Србије са циљем да се заустави други покушај Аустроугарске да продре у Србију током 1914 године.
Битка на Дрини или Дринска битка представља низ борби које су водиле снаге Краљевине Србије са циљем да зауставе други покушај Аустроугарске да продре у Србију током 1914 године.
После тешких и крвавих рововских борби српска војска је била приморана на повлачење услед мањка хране, ратног материјала, а поготово артиљеријске муниције.
Повлачење српске војске, повукло је са собом и егзодус локалног становништва које се бојало нових масакра од стране аустроугарске војске. Завршетком битке на Дрини и продором Аустроугара у Србију отпочеле су операције српске војске крајем 1914.године чији је најзначајнији део Колубарска битка.

Поводом обележавања седам деценија од последње самосталне изложбе слика нашег великог уметника Саве Шумановића (1896– 1942), одржане 3. септембра 1939. на Новом универзитету у Београду, данас Филолошки факултет, у грандиозном обиму од 410 слика, Галерија „Сава Шумановић” у Шиду је организовала прворазредни уметнички догађај. Реч је о изложби од 189 слика, које су биле изложене и 1939.године, а могу да се погледају до 23. септембра у Галерији Сава Шумановић у Шиду, смештеној у породичној кући Шумановића, коју је Савина мајка Персида поклонила граду, заједно са 417 уметникових дела, како би њен син „увек био свој на своме”.
Ауторке садашње поставке и текста у каталогу су Љубица Јукић, вајарка и Весна Буројевић, историчарка уметности и директорка Галерије „Сава Шумановић” у Шиду, а пројекат је помогло и Министарство културе Републике Србије.
Поређења у стилу некад и сад су неминовна: Шумановић је пре седамдесет година представио целокупно своје дело настало од 1928. до 1939. године, а о тој чувеној изложби у Београду, новине су опширно писале, „Политика” такође. Из тих текстова сазнајемо да је седам дворана на Новом универзитету било прекривено његовим сликама, чак и ходници, да је Сава добио одличне критике, написао предговор за каталог у ком је отворено говорио о својој душевној болести, да је на отварању био присутан Александар Дероко, а све око транспорта, аранжирања и постављања слика лично обавио сам уметник.

У Гацку је данас откривен споменик грофу Сави Владиславићу (1668-1738), српском патриоти, истакнутом дипломати и саветнику руског цара Петра Великог, који је одласком у Русију био укључен у све важне догађаје царства. Бронзана биста једног од најугледнијих и најбогатијих људи тога времена, рад сремскокарловачког вајара Ђорђа Лазића Ћапше, постављена је у центру града на Тргу који носи име овог великана пореклом из Гацка.
Беседећи о животном путу и делу грофа Владиславића, владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије истакао је да је Сава за свога живота учинио све што је могао да се овај народ ослободи од ропства, јер сваки дан проведен у њему има несагледиве последице, а једна од основних је угрожавање слободе у човеку.
"Право је и дивно чудо што смо ми данас овде, на овом Тргу. Бог је велики, правда божија неизрецива, а путеви Господњи неистраживи, јер овде, на овом узвишеном месту подижемо споменик човеку чије се име није смело спомињати нити се спомињало и све је чињено да се заборави, али он је увек долазио славан и леп, господствен, моћан и светао и, што је најважније, као Србин и хришћанин", истакао је владика Григорије.

Завршени су Мокрањчеви дани током којих су Неготинци живели у знаку музике великог композитора, заједно са 1.300 извођача програма из Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Мађарске и Бугарске. Биле су препуне све позорнице на 11 целовечерњих концерата, сва гледалишта и све галерије, а уз 12 хорова, два оркестра, четири фолклорна и један џез ансамбл, Мокрањца су славили и песници, сликари, људи са филма. Сви они су обележили и три велика јубилеја српске културе – сто година од рођења композиторке Љубице Марић, сто година филмске музике у свету и 60 година Југословенске кинотеке.
Говорећи на завршетку ове велике музичке светковине, пред препуним гледалиштем у неготинском Дому културе, др Бранка Радовић, селектор фестивала, истакла је да верује да ће предстојећи фестивал бити још богатији, још више српски и светски, у складу са непролазним и универзалним делом нашег музичког великана.
Велика сала неготинског Дома културе била је тесна за све оне који су хтели  да виде и актере изузетног светски познатог фолклорног ансамбла Рома Romafest gypsy dance theatre из румунске Трансилваније, који као продуцент предводи Јапанац Тетсуо Мацунага, велики заљубљеник у источноевропску културу и традицију. У трансу су готово деведесет минута били и бравурозни извођачи ромске музике, плесачи и свирачи, и публика у препуном гледалишту која је готово непрекидно аплаудирала виртуозима.

Старини Ђури Антићу ускоро ће стотину година. Био је први регрут из Прибељаца, села на размеђи Купреса и Шипова у Босни и Херцеговини. Када је одслужио кадровски рок, звали су га да учи за официра. Али плуг и дедовина били су му дражи. Вратио се, остао и вели да се није покајао. А и како би...
„У оно време сејао сам, и то на шкртој земљи Прибељаца пет, а данас цело ни три метра жита... У селу су, у моје време, била писмена само два човека која су читала писма и славу, а данас нема нумере из које нема факултетски образованог човека... Некад је у Прибељцима и целој, звали смо Јањској кнежевини, био један поп, а данас их је десетак... Пре последњег рата у Прибељцима је било сто педесеторо, а данас само шесторо основаца. Па ти сад види одакле смо кренули и где смо стигли”, заметну Ђуро причу.
И Прибељци, баш као и безброј других, данас су село стараца. Родбина и пријатељи дођу издалека, али тек о славама и за летњих одмора. Сељанима то тешко пада, али се не дају. Надају се асфалту који су им власти обећале. И неким програмима из области туризма који се доводе у везу са великим прашумским резерватом Јања. Надају се у Прибељцима и фабрици воде која би требало да се гради уз Купрешку реку. Анализе су показале да од воде са овог изворишта надалеко нема боље.

У новоизграђену спомен-костурницу на војничком гробљу у Миљевићима у Источном Новом Сарајеву данас ће, у оквиру обележавања Дана несталих и погинулих у Одбрамбено-отаџбинском рату, бити сахрањено 245 посмртних остатака неидентификованих српских жртава од којих је 170 пронађено на ширем подручју Сарајева. Међу неидентификованима највише је цивила, чак 90 одсто, који су убијени прве ратне године, што је само једно од „поглавља” суморне статистике која сведочи о Сарајеву као највећем стратишту страдања српског народа.
„Један број неидентификованих пронађен је у масовним гробницама, на гробљу „Лав”, помоћном фудбалском стадиону „Кошево” и у сарајевском насељу Добриња и, према доказима који су у поседу српске стране, у већини случајева вршен је увиђај. Више пута су узимани узорци за ДНК анализу, не само са посмртних остатака сарајевских жртава него и оних које су пронађене на подручју Сребренице, Горажда, Братунца, Зворника, Тузле, Какња, Брезе, Високог, Рогатице и Вишеграда, али, и поред тога, све оне и дан-данас носе ознаку Н. Н.

У непрегледном низу од преко хиљаду и више дела што их је током свог дугог и плодног стваралачког века остварио српски сликар Павле-Паја Јовановић (1859–1957), једна слика се посебно издваја.
Као прво, за њу се зна само на основу репродукција у хелиогравури, олеографији и сл., јер до данас се не зна где се налази оригинал.
Друго, она је једно од најбољих дела Паје Јовановића уопште.
Треће и не мање важно, догађај који је приказан на слици, година када је слика настала и година у којој се обележава јубилеј 150 година од рођења Паје Јовановића, директно се поклапају и пружају повод за причу о једној слици и три јубилеја.
Слика о којој је реч FurorTeutonicus – Битка у Теутобуршкој шуми – јесте историјска композиција која приказује битку и победу Германа над Римљанима у Теутобуршкој шуми 9. године н. е. (тачно пре две хиљаде година). Сликар је имао задатак да представи догађај када су германска племена до ногу потукла Римљане намамивши их дубоко у неприступачну Теутобуршку шуму. До тада завађена германска племена, окупила су се против Римљана око војсковође Арминија који је служио у римској војној провинцији Германији под проконзулом Квинтом Варом, у време цара Октавијана Августа.