После првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије, а друга приручник из геофизике, за коју је написао увод „Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата“, у коме је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи. За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка, развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода. Радећи даље на том проблему, Миланковић пише дело „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“, која излази 1941. Када су немачке окупационе власти у Другом светском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу и подрже окупацију земље, Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.
Прве критике за рад Миланковић је добио 1950. године, међутим касних 60-их и 70-их, истраживања седимената дубоко у морима су довела до широке потврде Миланковићевих ставова, јер је откривена периодичност  која се блиско поклапала са орбиталним периодом. Умро је 1958. године, а његов научни геније добио је међународно признање 10. децембра 1976. године, када су у часопису „Наука“ објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови тада су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака, будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне, већ више научних дисциплина. Његовим именом названи су по један кратер на Месецу и Марсу и једно небеско тело. Од 1993. европско Геофизичко друштво додељује медаљу са његовим именом за достигнућа у климатологији и метеорологији.
Отварајући научни скуп посвећен овом великом научнику, потпредседник Владе и министар науке и технологије Божидар Ђелић рекао је да је Миланковић један од научника, поред Николе Тесле, Михајла Пупина и многих других, који је доказао да Србија има талента. Према његовим речима, овај велики научник је повратком у Србију доказао да је патриота, али и дао велики задатак држави да добро размисли како ће и будуће Миланковиће натерати да одаберу Србију као базу из које ће градити своју каријеру. Ђелић је рекао и да су Миланковић и његов рад актуелнији него икада, јер је његова школа коју је формирао у Београду и даље жива. Због тога је Европа одлучила да у Београду буде регионални Центар за праћење климатских промена. Спој индивидуалног изванредног талента, али и добро промишљен пример политике, може обезбедити да Србија у годинама које долазе не изнедри само нове Миланковиће на које ћемо бити поносни, него и они имају велике ефекте на нашу привреду, на квалитет живота у земљи и да постану модели за целокупни развој нашег друштва и за поколења која долазе“, рекао је Ђелић.
На скупу који се одржава под покровитељством председника Србије Бориса Тадића и Владе Србије и који ће трајати до 25. септембра, говорили су и председник САНУ Никола Хајдин и председник Међународног комитета Симпозијума Андре Берже.
Јелица Тапушковић