Јуче и данас

Поводом обележавања 65 година од пробоја логораша у Јасеновцу, његово преосвештенство владика бањалучки Јефрем служио је данас парастос на гробном месту "Храстови" у Спомен-подручју Доња Градина, одакле су упућене и молитве јеврејске и ромске верске заједнице за све невино страдале жртве усташког злочина геноцида.
Парастос су присуствовали највиши званичници БиХ, Републике Српске, Србије, међународних институција, борачких и удружења логораша, чланови породица погинулих, заробљених бораца и несталих цивила, верских заједница и представника невладиних и студентских организација, као и више хиљада грађана.
На гробном пољу "Тополе" у Доњој Градини, највиши званичници Републике Српске и Србије, представници удружења преживелих логораша и борачких организација положили су венце, запалили свеће и одали пошту невиним жртвама.
Осим Тадића, помену присуствује и министар просвете Жарко Обрадовић, делегација Израела, као и представници дипломатског кора и међународне заједнице.
Од званичника из Републике Српске, комеморацији присуствују председник и премијер Рајко Кузмановић и Милорад Додик, као и члан Председништва БиХ из РС Небојша Радмановић.

Основни суд у Бачком Петровцу данас ће одлучивати о захтеву Николе Танурџића, унука Ђорђа Дунђерског, да се забрани било какав промет бившег дворца ове познате војвођанске породице у Кулпину. Ђока Дунђерски, на слици, хајделбершки дипломац, велепоседник, доброчинитељ и брат златокосе Ленке Дунђерски, неутешне инспирације Лазе Костића за најлепшу љубавну песму на српском језику „Santa Maria della Salute“, правоснажно је рехабилитован пре две године, а његови наследници покушавају да спрече да се вредне имовине не докопају тајкуни.
У захтеву који је суду доставио новосадски адвокат Зоран Ристић тражи се одређивање привремене мере отуђења и оптерећења дворца у Кулпину све до доношења закона о реституцији. На овај корак Никола Танурџић се одлучио после сазнања да се припрема продаја појединих делова дворца, за које су, како тврди, „многима скочили апетити“. Адвокат Ристић скреће пажњу да је рехабилитацијом Ђоке Дунђерског утврђена ништавост казне комунистичког режима 1945. године, на основу које је имовина одузета и пренета на коришћење тадашњој држави.

Тврдње представника канонски непризнате Црногорске православне цркве и директора Републичке Управе за некретнине да је митрополит Амфилохије власник цркава и храмова у Црној Гори су неистините, рекао подгорички парох протојереј Велибор Џомић.
Подгорички парох протојереј Велибор Џомић демантовао је тврдње представника канонски непризнате Црногорске православне цркве Стева Вучинића и директора Републичке Управе за некретнине Мића Орландића да је митрополит Амфилохије власник цркава и храмова у Црној Гори.
Џомић је објаснио да је власник црквене имовине Митрополија црногорско-приморска, чији је матични број уписан у катастар, и оценио да је помињање митрополита као власника цркава и храмова велика злоупотреба епископа црногорског.
"Посебна је злоупотреба, када се истиче да је Митрополит Амфилохије наводни власник храмова, манастира и црквене имовине", навео је Џомић у ауторском тексту за данашњу "Побједу" и објаснио да је институција митрополита црквена, а не лична својина".

Данас се навршава 16 година од смрти новинарке недељника „Дуга” Радиславе Даде Вујасиновић.
Дада Вујасиновић, позната по извештајима са ратишта, истраживачким текстовима и писању о криминалу у Србији, нађена је мртва у свом стану у Београду 9. априла 1994. Првобитном истрагом је утврђено да је извршила самоубиство што њена породица и колеге нису прихватиле, тврдећи да је Дада Вујасиновић убијена и инсистирајући да се поведе нова истрага. Тек после 15 година, у јануару 2009. окружни тужилац у Београду поднео је полицији захтев да прикупи доказе о убиству Даде Вујасиновић.
Захтев Тужилаштва заснован је на вештачењу балистичара Владе Костића које указује да је Дада Вујасиновић убијена.
Костићев налаз показао је да су у телу новинарке нађена два филцана чепа што указује да су у њу испаљена два сачмена снопа који су је веома тешко ранили.
Предмет убиства новинарке Радиславе Даде Вујасиновић један је од најважнијих предмета Тужилаштва и имаће највећи могући приоритет у раду, изјавио је јуче портпарол Републичког тужилаштва Томо Зорић.

У оквиру тродневне културне манифестације "Дучићев дан" у Музеју Херцеговине промовисана је књига "Славно доба Мостара", аутора Јована Радуловића, која је из штампе изашла ове године у издању Српског певачког и културног друштва "Гусле" из Мостара и мостарске Српске православне црквене општине.
Према речима књижевног критичара Ранка Поповића, животно дело, данас заборављеног мостарског књижевника Јована Радуловића из 1939. године значајна је друштвена и културна хроника Мостара од средине 19. до првих деценија 20. века, која обухвата три велике херцеговачке генерације - од оне која је упамћена по устаничком подвигу, до омладинске генерације са Шантићем и Дучићем, захваљујући којима је Мостар тога доба постао културно средиште српства.
"Радуловић је опсењен енергијом српског сељака, који је имао снаге да се преобрази у народног свештеника и вођу и направи велики национални програм, затим да постане вешт трговац који је свој капитал ставио и у службу народних послова, па је изнедрио сјајну омладинску генерацију која је тај развојни пут поентирала високим културним дометима", рекао је Поповић.

На данашњи дан пре 69 година, бомбардовањем Београда, Адолф Хитлер је покренуо нацистичку машинерију за уништавање Југославије, Срба и Србије
Бесан због пристиглих вести из Београда, да су одржане велике демонстрације због приступања Југославије Тројном пакту и да је у том општенародном протесту пакт срушен, Адолф Хитлер је истог дана, 27. марта 1941. године, свом генералитету издао наредбу да свим могућим војним средствима уништи Југославију, да је збрише с лица земље, у што је могуће краћем року. А да би та идеја нацистичког вође била реализована, прво је требало разорити Београд.
Хитлер је своју стратегију према Југославији и Србији тајно дефинисао већ средином тридесетих година – Јужне Словене ће раселити у Сибир, а град на ушћу река Саве и моћног Дунава преобратиће у Еугенију, у славу принца Еугена Савојског који је у рату против Турске освојио Београд 22. августа 1717. године.
Наредио је да се „непрекидним даноноћним нападима разори Београд”, да Југославија и Србија буду збрисане са лица земље. Кодирани назив овог злочиначког напада гласио је „Казна”.

Како је око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и Европе, током дводневне расправе на трибини Универзитета Колумбија у Њујорку видело постјугословенски културни простор
Југославије већ одавно нема – неки би рекли да је „на ђубришту историје” – али и даље постоји. Не само у успоменама оних који су у њој провели део својих живота, него и као предмет проучавања. Зашто је настала, како је опстајала и зашто је нестала, односно трауматично се распала? И шта је од ње, не више у државној форми, него од идеја, остало.
У њујоршком Универзитету Колумбија, једном из Ајви лиге најпрестижнијих образовних установа не само Америке, него и света, одржан је 26. и 27. марта дводневни скуп посвећен управо овој теми – шта је остало (или постало) од Југославије. Званични наслов конференције која је укупила око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и из Европе, гласио је „Еx uno plures” – „из једног мноштво” на латинском – а њена тема била је „Постјугословенски културни простори и Европа”.

У својим познијим књигама Црњански је наглашавао да је Први светски рат у победу изнео српски гегула. Намерно наводећи ову погрдну реч за сељака, писац је иронично подсећао на скрајнуте црте историје, којих су се многи стидели
Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом.
Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву плешући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанда пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „Епоха валсева била је завршена“. А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут кугли на билијарском столу.

Велики петак се у православним храмовима у петак 2. априла (20. марта по јулијанском календару) обележава изношењем плаштанице Господа Исуса Христа. То је платно у које су ученици Господњи завили тело Исуса Христа одмах по скидању са Крста. Затим следе молитве, веома дирљиве и тужне, поред осталог и плач Мајке Божије, због онога што се десило њеном Сину – Господу Исусу Христу.
За вернике, Велики петак је тужан дан, када је зло тријумфовало и надјачало добро. Исус Христос је дошао на свет пун божанске љубави према човеку, примио је човечје тело да би показао да је сваки човек икона Божија. Господ је плакао са људима због њихових грехова, био је најбеднији од свих, некада ни главу није имао где склонити, свима је помагао, беседио о Богу и како се угледати на Бога, лечио болесне. Али, људи огреховљени и често неспособни да схвате такву доброту, на Велики петак су викали испод крста…распни га, распни! Господ Исус Христос је био осуђен без кривице на најтежу казну оног времена, распеће на крсту. Чак и његови најближи следбеници, апостоли, побегли су испод крста, бојећи се одмазде римских власти, одрекли а касније и покајали због своје слабости која је део људске природе. Само је Мајка Христова са апостолом Јованом остала под крстом, горко плачући за сином. Управо Исус Христос је људима показао како да се боре против своје слабе природе, како да се вежбају у добру, подстицао их је на покајање и доброту. Чак и на крсту, разапет, молио је свога Оца Небеског да опрости онима који га разапеше, јер не знају шта раде. Тиме показује пут покајања и опраштања и начин како свако може да буде бољи према ближњима.

Поводом дана рођења истакнутог српског глумца Миливоја Живановића (1900-1976), представници Пожаревца, Народног позоришта из Београда, Југословенског драмског позоришта и породице у петак су положили цвеће на на његов гроб у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. У Живановићевом родном граду, Пожаревцу, од 8. до 13. априла одржаће се 15. позоришни фестивал "Глумачке свечаности Миливоје Живановић".
Глумци пет представа које је за фестивал изабрао селектор, редитељ и актуелни директор националног позоришта Божидар Ђуровић, такмичиће се за награду која носи име глумца великог формата, снажног талента и индивидуалности, који је подједнако успешно играо трагичне и комичне ликове.
Највећи део глумачког века Живановић је провео у београдском ЈДП-у, у којем је наступао од 1947. године.
Са представом овог позоришта "Јегор Буличов" 1955. године учествовао је на другом фестивалу Театра нација у Паризу, када му је указана посебна почаст додељивањем гардеробе чувене Саре Бернар. За улогу у овој представи, 1966. године добио је медаљу "Станиславски", установљену у част руског редитеља Константина Сергејевича Станиславског (1863-1938), оснивача Московског художественог театра.