Комплекс у Кулпину сачињава парк са великим и малим дворцем, оба проглашена за споменике културе од изузетног значаја. У великом је Пољопривредни музеј, који је под патронатом Музеја Војводине, а мали је претворен у месну канцеларију и канцеларије кулпинских удружења грађана.
Историјски подаци говоре да је ово имање најпре припадало породици Стратимировић, пореклом из Херцеговине, која је дала више славних личности (митрополита Стевана Стратимировића, команданта српске војске у револуцији 1848–1849. године Ђорђа Стратимировића). За војничке заслуге, још 1745. године, царица Марија Терезија, уз племићку титулу, доделила им је и кулпинску пусту земљу, где су насељавали земљаке Србе и Словаке који су стигли у првом таласу колонизације Бачке.
Од Стратимировића посед је купио аристократа Матеј Семзо од Камјонике, а од њега, 1889. године, дворац и хиљаду јутара земље трговац Лазар Дунђерски (отац Ђорђа и Ленке Дунђерски) из треће генерације богате србобранске породице. Уочи Првог светског рата Дунђерски су широм Војводине имали 40.000 јутара земље и више фабрика, а своју имовину углавном су задржали све до национализације 1945. године.
Бивши власник двораца у Кулпину Ђока Дунђерски, кога су комунистичке власти осудиле због наводне сарадње са окупатором, како би му одузеле иметак, поред кћери Надежде, имао је и сина Гедеона. Надежда се удала за Владимира Танурџића и родила сина Николу и ћерку Александру, чија је ћерка Вишња Богдановић. Као правни следбеници Ђоке Дунђерског, његови наследници стварну рехабилитацију желе да остваре и кроз повраћај одузете имовине.
– Пресрећан сам што је суд у Новом Саду рехабилитовао мог деду Ђоку Дунђерског, али се пред његовом сликом заклињем да ће се моја породица и наши адвокати борити док нам не врате и последње јутро земље које је отето, или док за ту земљу не будемо правично обештећени – изјавио је Никола Танурџић после објављивања правоснажне судске пресуде, којом је његовом деди враћено грађанско достојанство и формално укинута решења о одузимању имовине.
Адвокат Ристић истиче да је историја Дунђерских историја Војводине, једног мукотрпног стварања кроз низ генерација. Идеолошком отимачином, која је у целини била незаконита и неправична, то стварање је одузето и поништено. Сматра да је правично да легитимни наследници ступе на место данашњих тајкуна, који користе њихове поседе, као и да траже од државе да испоштује њихова људска права. Гест добре воље, према његовим речима, могло је да буде враћање у посед и државину свих добара која још нису приватизована, а у својини су Републике Србије.
Међутим, како је то изостало, наследници Дунђерских захтевају стављање судске забране на отуђење и оптерећење поседа у Кулпину до доношења закона о реституцији, који ће одредити начин враћања одузете имовине, било у натури или неким видом финансијског обештећења.
Мирољуб Мијушковић, Политика