Јуче и данас

Шеф делегације Европске комисије у Србији Венсан Дежер и потпредседник републичке владе Божидар Ђелић потписаће у понедељак у Новом Саду споразум о изградњи новог друмско-железничког моста на Дунаву, на месту где је пре 11 година срушен познати Жежељев мост. Вредност радова процењена је на 60 милиона евра, а договорено је да половину средстава обезбеди Европска унија, 20 милиона евра влада АП Војводине, а 10 милиона евра Нови Сад. Новац ће бити на располагању ове године, тако да би градња моста могла почети већ на лето.
Стари мост саграђен је 1961. године по пројекту инжењера Бранка Жежеља, као јединствен пример коришћења армираног бетона. Његови лукови били су једна од визура града, а неколико егзибициониста чак је возило мотоцикл или аутомобил по њима. Током агресије НАТО-а гађан је чак 12 пута, да би коначно, са више директних погодака, био срушен 23. априла 1999. године. Преко моста су ишли међународна пруга према Суботици и транзитни пут кроз Нови Сад.
Да би се саобраћај оспособио, уместо Жежељевог, 2000. године, направљен је привремени мост који је остао знатно дуже него што је то било планирано. Због великог промета железничких композиција и тешких теретних возила мост је у веома лошем стању, а последња велика поправка коштала је чак 1,2 милиона евра.

"С невиних даљина" назив је изложбе којом је, у Чачку, граду у западној Србији, отпочело 47. "Дисово пролеће" и обележавање 130 година од рођења великана српске поезије Владислава Петковића Диса.
Мултимедијална изложба посвећена Владиславу Петковићу Дису, путем панела, аудио и видео записа, приказује његов животни пут. На изложби су, осим Дисових књига, фотографија и других докумената, приказани и документарни филм режисера Пурише Ђорђевића о Дисовом животу, као и видео рад сликара Божидара Плазинића инспирисан Дисовом поезијом. После Чачка, изложба о Дису гостоваће у Београду, Пожаревцу и Зајечару. Поред тога, у оквиру манифестације "Дисово пролеће", наредних два и по месеца биће промовисана едиција о српским песницима "Великани српске књижевности", аутора Радована Поповића и представљен роман овогодишњег добитника НИН-ове награде Гроздане Олујућ. Биће организован научни скуп о песништву Александра Ристовића и његово књижевно вече, гостовање дечијег песника Моше Одаловића, као и промоција Антологије српског песништва на руском језику. На завршној вечери 21. маја, биће додељена Дисова награда лауреату Саши Јеленковићу песнику из Зајечара.

Новинари-очевици 17. марта 2004. године осећали су по кампањи албанских медија, пре свега Радио телевизије Косова, да ће нешто крупно да се деси. „Сазвана је заједничка конференција за медије Унмика и Кфора и кренули смо те среде из Грачанице за Приштину. На самом почетку конференције за новинаре приметили смо да нема колега Албанаца, који су данима пре тога постављали тенденциозна питања поводом смрти тројице дечака у реци Ибар и директно за то оптуживали Србе, без икакве истраге”, сећа се дописник „Блица” Недељко Зејак.
Новинари који су тог дана колима Унмика долазили у Приштину сећају се да је у граду владала велика гужва. „Пошто смо много пута пре тога виђали слично комешање пред велике нереде, осећали смо да ће се и тог дана нешто лоше догодити, али смо тражили званичну потврду. Она је стигла на самој конференцији за новинаре, која је прекинута само после десетак минута”, прича дописник РТС-а Зоран Бабовић.
„Како у Приштини није било сигнала мобилне телефоније, морали смо да сачекамо са јављањем док се не вратимо, како бисмо послали прве информације. Кад смо возилом напустили седиште Унмика, закључили смо да је немогуће да се вратимо магистралним путем Приштина–Скопље, јер је на улицама већ била маса људи.

Наш нобеловац никад није заборавио да је почео као „сиромах, Босанац и дијете“. До краја живота је прислушкивао како говоре уморни људи по пијацама. „Тешко је,а још кад ти ово време легне на трепавице“,чуо је како се жали жена у послератном Београду. „Дријемовна ова бјелина“,извинио нам се у његовом запису човек који је придремао на пијаци у јануарском Сарајеву
Иво Андрић је осећао одговорност према читаоцу, која у наше време нема паралеле. Веровао да је књижевност пружена пријатељска рука, која можда може да растужи човека,али не сме да га увреди или обесхрабри. Претпостављао је да он као књижевник може привремено бити нечији једини пријатељ и саветодавац и да не сме да изневери ту улогу. Веровао је да писац припрема читаоца за живот, масажом сунцем и сенком. У подсмешљивој култури упозоравао је да су „подсмевачи ретко у праву“.
Настојао је да људе види изнутра, као што они виде себе. Није се либио да теши свог читаоца, понављајући му да ни у чему није ни сам ни први ни једини.  
Наш нобеловац никад није заборавио да је почео као „сиромах, Босанац и дијете“. До краја живота је прислушкивао како говоре уморни људи по пијацама. „Тешко је,а још кад ти ово време легне на трепавице“,чуо је како се жали жена у послератном Београду. „Дријемовна ова бјелина“ извинио нам се у његовом запису човек који је придремао на пијаци у јануарском Сарајеву.

Верници Српске православне цркве су већ трећу недељу у посту, а предстоји им још три седмице до највећег хришћанског празника - Васкрсење Господа Исуса Христа, који се слави од 4. априла. Овај пост се назива још и Велики, због важности и дужине.
Православна црква у својој пракси има више врста постова, а међу најважнијима је овај који претходи Васкрсу. Он је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Исуса Христа у пустињи, веома је строг, пости се на води и уљу. У време поста препоручују се појачане молитве, присуства богослужењима која имају посебан значај, јер се верници речима молитве подсећају да је овај живот пролазан, да треба бити пун љубави према Богу и ближњима, помагати људима и поправљати себе. „Пост не допушта памћење зла“, рекао је сликовито Свети Јефрем Сирин. Наиме, показало се да умереност у исхрани, неконзумирање меса неко време, појачане молитве мењају свакодневни живот људи доносећи позитивне промене. О томе данас говоре и лекари, саветујући људима да чувају здравље коришћењем разних дијета и избацивањем неких намирница из исхране.

Демократски и европски пут којим Србија данас иде правац је који је у својим визијама трасирао Зоран Ђинђић, оцењују министри и сарадници покојног премијера, али се слажу да је његово убиство ненадокнадив губитак. Седам година од убиства првог демократског премијера и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића 2003. године у дворишту зграде Владе Србије навршава се данас.
Слободан Милосављевић, министар трговине, верује да би Србија данас другачије изгледала да је премијер жив.
- Убиство премијера Ђинђића је, без дилеме, ненадокнадив губитак за Србију. Демократски и економски узлет дугујемо визионару и стратегу демократске револуције - истиче Милосављевић.
Владан Батић каже да седам година после убиства Ђинђића Србија стидљиво, споро и само на међународном плану почиње да се помера напред.
- Након формирања владе 2004. године рекао сам да ће владу Зорана Ђинђића правити од блата - наводи Батић.
Бранислав Лечић сматра да је Србија по ко зна који пут застала.
- Србија је успорила и самим тим то није оно што је Зоран хтео. Да је жив, направили бисмо троскок и били бисмо у ЕУ - категоричан је Лечић.

У време док се у Србији на различите начине обележава 9, 11. и 12. март, југо-носталгичари и љубитељи спорта на овим просторима сетили су се легендарног маратонца Фрање Михалића, који је у уторак напунио 90 година.
Као тркач, Михалић је био победник маратона у Атини, Бостону и Москви, кроса нација у Паризу и поноћних трка у Сао Паулу, а на Олимпијским играма 1956. године у Мелбурну освојио је сребрну медаљу. Још као дете са породицом се настанио у Загребу, где је и почео прве спортске кораке. Тренинзима је почео да се бави веома рано. Најпре је играо фудбал у загребачком Графичару, а наставио је као бициклиста у Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге, али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Када је оставио бициклизам да би се окренуо трчању, мало ко му је предвиђао успех. Његова спортска фигура је одударала од славних атлета. Био је веома ситан и мршав. Само су познаваоци Фрањиног карактера, упорности и марљивости веровали у његове резултате. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике.

О новој спољнополитичкој доктрини Турске интензивно се расправља од тренутка кад је маја 2009. године на њено чело дошао универзитетски професор Ахмет Давутоглу. Он је још пре неколико година саопштио целовиту програмску визију турске спољне политике, засновану на платформи (неименованог) неоосманизма, сагледавању актуелног и предвиђању будућег стања и кретања у међународним односима, како на регионалном тако и на глобалном плану.
Иако се у разматрању питања везаних за укупну савремену државно-националну оријентацију, а нарочито спољну политику Републике Турске појам неоосманизам све чешће користи, не постоји његова прецизна и једнозначна дефиниција. Садржина појма је, међутим, углавном јасна. Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца.

Свете земље за хришћане је посебан доживљај, а поготово у време највећег празника Васкрса. У Светој земљи пуно је и српских трагова, два пута је обилазио Свети Сава, први српски архиепископ, одлазили су и други владари и обични људи, куповали цркве и манастире и прилагали драгоцености на дар.
Време васкршњег поста, које је у току, увек је пуно планова за путовања у Свету земљу. Ова путовања, иако се често називају верским туризмом, другачија су од туристичких, јер је са путницима увек свештеник или монах, ништа се не ради без молитве.
„Људи који дођу у Свету земљу први пут кажу да имају утисак да су ту рођени, или су већ живели. Такође, говоре да би могли ту да проведу цео живот“, каже за наш радио јеромонах Сава који је у Јерусалим стигао као средњошколац. После тога га је посетио још неколико пута и на крају отишао у манастир Светог Саве Освећеног где се и замонашио. „Ишао сам трагом Светог Саве српског“, каже монах Сава. Такође, подсећа да је пуно српских трагова у Јерусалиму и Светој земљи. Свети Сава је посетио Јерусалим два пута. Куповао је цркве, манастире, даривао Јерусалимску патријаршију. А у манастиру Светог Саве Освећеног добио на дар жезло и две иконе које се данас чувају на Светој Гори Атонској, где Срби имају манастир Хиландар који је обновио Свети Сава са својим оцем Светим Симеоном.

„Србија, свето тло европске културе“, назив је изложбе која ће крајем месеца бити отворена у Француској. Припремљено је 128 експоната из Народног, Етнографског и Музеја Српске православне цркве. Са Бранком Иванић из Народног музеја у Београду разговарала је Љиљана Синђелић Николић.
Изложба се организује у округу Вандеја, на југозападу Француске. Они су познати јавности, јер су били против бомбардовања Србије од стране НАТО, а такође су били против проглашења независности Косова и Метохије, подсећа на почетку разговора наша саговорница. „Изложба ће обухватити средњевковну уметност у Србији али ће приказати и обичаје, традицију, културу. А наши француски домаћини првобитно су предлагали да се изложба зове „Србија – срце Европе“, каже Бранка Иванић.
Она подсећа да Народни музеј у Београду, који не ради тренутно, јер би требало да се реновира, у Одељењу средњевековне уметности има четири велике збирке од сасвим раног периода па до почетка деветнаестог века. „Материјал је веома разнородан, камена пластика, фреске, иконе, вез, сребрно и позлаћено посуђе за луксузне трпезе, имамо и лепу збирку црквених сасуда, изузетно богату збирку накита. Припремајући се за изложбу у Француској направили смо пресек кроз све материјале које имамо,“ истиче наша саговорница.