Главни мотив је, ипак, била жеља да се Игре, као симбол светског мира и слоге међу људима, одрже у граду који је до тада био најпознатији по догађајима који су били непосредан повод за избијање Првог светског рата, али касније по свом шарму и хумору.
У такмичарском делу Игара истакли су се многи појединци и екипе, а јунакиња је била Финкиња Марија Лиса Кирвесниеми која је освојила све три појединачне трке у скијашком трчању на Игману. У историју је ушао и скијаш Јуре Франко, који је освојио прву медаљу за тадашњу СФР Југославију на ЗОИ у историји. Било је то сребро у велеслалому, које је имало златни сјај, а Франко се и данас радо сећа навијачких повика.
"И данас имам исти осећај као пре 27 година када су хиљаде Сарајлија на проглашењу победника скандирале моје име. Пре неколико година чуо сам да чак и у ОК БиХ постоји плакат на којем је моја слика, испод које пише: 'Волимо Јурека више него бурека'", рекао је Франко и додао: "Оно што сам доживио у Сарајеву 1984. године не могу заборавити до краја живота. Били су то најлепши тренуци, а и данас се сећам готово свих детаља. Памтим долазак у Сарајево, прве одласке на скијалишта, Олимпијски стадион 'Кошево', Олимпијско село, 'Зетру', 'Скендерију'."
ЗОИ 1984. биле су за понос тадашње заједничке државе, док данас на то само подсећају фотографије и објекти које је нагризао зуб времена и немар људи.
Кандидатура из кафане
О томе како је Сарајево добило организацију Зимских олимпијских игара причају се многе легенде. Једна од најзанимљивијих је свакако она да се идеја родила у кафани у којој су се званичници тог времена договорили да почну лобирати за кандидатуру.
Мирко Галић, председник тадашње градске владе, у једном разговору је потврдио да је све заиста почело случајно, јер је апликација за кандидатуру била шанса за промоцију Сарајева.
„Била је студија једна коју је УНЕСЦО радио, не само за бившу Југославију него и за околне државе, и констатовао да Сарајево има најидеалније услове за развој зимског туризма у односу на све те државе. И кад смо ми одлучили да се кандидујемо, да направимо апликацију, у ствари циљ нам је био да бесплатно добијемо рекламу за развој туризма у Сарајеву. И вјерујте, ја до задњег момента, и у Атини кад смо били, нисам могао вјеровати да ћемо добити“, прича Галић.
Тако је Сарајево крајем седамдесетих година прошлог века, када је објављено да ће бити домаћин 14. олимпијских игара, личило на велико градилиште. Град је, сећају се сведоци тог времена, личио на добро организовано предузеће, на челу са интелигентним менаџментом и одлично квалификованим радницима.
Један од чланова Организационог комитета Ахмед Карабеговић каже да је након Олимпијаде Сарајево постало озбиљна туристичка дестинација, јачи и развијенији град. Није се само мењао град, мењао се и менталитет људи, присећа се Карабеговић. Свега тога данас нема.
„Сарајево је данас град кога нема ни у једном календару ниједне свјетске спортске федерације са било којим значајнијим такмичењем. Сарајево је данас град у коме ни 15 година послије рата нису обновљени боб и санкашка стаза, скакаонице, писта за брзо клизање. Треба искрено рећи, да није било средстава Међународног олимпијског комитета и међународне заједнице, и Зетра и Кошево питање је како би данас изгледали“, наводи Карабеговић.
Словенци били против
Често се говори и о томе како је иза до тада најуспјешније Олимпијаде стајала цијела бивша држава. Мање о томе да нису сви били задовољни чињеницом да ће се Зимске олимпијске игре одржати баш у Сарајеву.
Делегација Словеније је тада, док се на Бјелашници, Игману, Јахорини и Требевићу градило, предложила тадашњем председнику Југославије Јосипу Брозу Титу да одустане од Олимпијаде, јер је то политички неодговоран и прескуп пројекат.
„Кад сам му ја рекао: ’Знате, друже предсједниче, има чак неких покушаја који сугеришу да се Олимпијада одложи,’ Тито је реаговао: ’Да, то и до мене долази.’ А кад је саслушао како ми видимо значај тога да смо добили Олимпијаду и свега шта ће Олимпијда значити, рекао нам је: ’Само тако наставите.’“, сећа се тадашњи председник Председништва Републике Босне и Херцеговине Раиф Диздаревић.
Припреме за 14. олимпијске игре показале су незапамћен и до данас непоновљен ентузијазам у БиХ, сећа се Мирко Галић.
„Али оно због чега смо ми кренули у Олимпијаду, то се послије Олимпијаде није никад реализовало - да Сарајево стварно постане центар за развој зимског туризма.“
На 14. олимпијске игре остало је тек сећање. Сарајево данас није домаћин ниједног озбиљнијег ски такмичења. На олимпијским планинама бесправно се граде приватни објекти, а клизачи имају само месец дана лед на ком могу да вежбају.
„Бјелашница је постала излетничко мјесто, планина. Није она ски центар. То је Кантон свјесно напустио - да би изградили оне бруке од апартмана. Ни хотела немамо горе, имамо само ’Маршал’“, каже некадашњи координатор Оперативног центра Олимпијских игара Енес Терзић.
Иако нико није веровао у то, сарајевска Олимпијада ушла је у историју олимпизма и по томе што су то биле прве игре које су одржане са финансијским суфицитом и зарадом од 12 милона долара.
Лична карта ЗОИ 84
Град домаћин: Сарајево
Број држава учесница: 49
Број спортиста: 1272
Број спортова: 6
Број такмичења: 49
Заклетву у име спортиста положио: Бојан Крижај
Заклетву у име судија положио: Драган Перовић
Олимпијски пламен упалила: Санда Дубравчић
Незаборавни Болеро
Сарајевску публику, али и милионски аудиторијум фасцинирао је наступ клизачког пара из Велике Британије. Џејн Торвил и Кристофер Дин уз звуке "Болера" измамили су сузе и овације, а судије су им за уметнички утисак додијелили максималне оцене.
Гледала цела планета
На зимским олимпијским играма у Сарајеву 1984. године учествовало је 49 националних репрезентација, односно преко две и по хиљаде спортиста, а процењује се да је ТВ програм из Сарајева пратило око две и по милијарде гледалаца.
Вести