Црквени „шеф дипломатије” представља Руску православну цркву у бројним форумима и комисијама за међухришћански дијалог, а добро га знају и светске, нарочито европске, дипломате. Био је изабран за епископа Беча и Аустрије 2003. године, али и за представника Руске православне цркве при европским институцијама у Бриселу. Објаснио је тада да православна црква мора да буде ту, на изворишту догађаја, где се воде интензивне дискусије о будућности Европе.
Онима који су се чудили шта ће руски црквени великодостојник на традиционално „непријатељском” Западу одговорио је да у доба када се Европа уједињује Русији (и Србији, коју је набројао одмах поред) не треба нова гвоздена завеса. „Православље треба да буде уписано у духовно-културне просторе западне цивилизације. Али православље има свој лик, своју специфичност. Треба да умемо да представимо нашу традицију тако да она постаје доступна и привлачна људима на Западу”.
Незаобилазна ставка у досадашњем учинку четрдесетпетогодишњег митрополита су и његови односи с Римокатоличком црквом. Имао је боље односе с Ватиканом, него с Цариградском патријаршијом, али, у међувремену, ствари су кренуле набоље и односи са сестринском православном црквом су се поправили.
Папу Бенедикта Шеснаестог митрополит Иларион види као праву особу која би могла да унапреди дијалог православаца и католика, с њим се и састао 2009. године и показао више него добру вољу за сарадњу. Руски „шеф дипломатије” сматра да је веома важно да католици и православци, раме уз раме, отпочну битку за очување хришћанског идентитета Европе јер га „политичка коректност” доводи у велико питање.
Јелена Чалија, Политика