Јуче и данас

Игра покварених телефона
Када је господин Драгослав Љ. Петковић, новинар „Политике“, упитао Теслу о односима са Пупином, он се намрштио и мало замишљен, почео је да му прича:
„Кад сам дошао из Француске у Америку, пре четрдесет и две године, као инжењер код г. Едисона, г. Пупин је био предавач у школи и приватно је подучавао ђаке. Кад сам га упознао, српски је говорио врло рђаво, јер је у Америку дошао врло млад. Пошто је од директора енглеске телефонске компаније добио посао, дошао је к мени са молбом да му помогнем у раду, јер се он заплео некако и не може даље. Учинио сам то врло радо и од свег срца извео тај посао. После тога, кад сам га срео, ја сам му рекао: ’Господине Пупин, мени је било особито пријатно да сам могао да Вам помогнем’, а он ми одврати скоро наљућен да је он и сам то знао и умео и да ништа нисам учинио за њега. Болело ме је то његово понашање, тим више што смо били из једног краја, али сам ипак прешао преко тога, па га доцније пуштао исувише близу к себи. Доцније, приликом једног предавања на Колумбија универзитету, у коме сам изнео теорију примењену на моме трансформатору за преношење сила на велику даљину (радио) и објашњавао какву ће корист учинити човечанству у свима применама, г. Пупин је у друштву својих пријатеља звиждањем ометао то предавање, те сам једва умирио заведене слушаоце и довршио своје излагање.

У Србији, Републици Српској и српској заједници у Хрватској обележена је данас 16. годишњица страдања Срба у западној Славонији током операције "Бљесак", у којој је за само 36 сати побијено више од 280, а прогнано око 15.000 људи. Хрватске војне и полицијске снаге извршиле су агресију на западну Славонију 1. и 2. маја 1995. године, када је ова област била зона под заштитом УН (сектор "Запад").
Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању.
Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.
Уместо да спрече агресију, заштитне снаге УН, на време упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбедна места.
Према подацима Документационо - информационог центра "Веритас", у "Бљеску" је убијено или нестало 283 Срба, међу којима 57 жена и деветоро деце до 14 година старости.
Хрвати су покупили и покопали 168 убијених, највише под ознаком "непознат", а тек прошле године ексхумирани су посмртни остаци 52 особе, од којих 28 из Медара и 34 из Окучана.

Полажући камен темељац на остатке храма Светог Александра Невског на Светом Стефану, најстарији мештанин овог елитног туристичког града Владо Никлановић рекао је да „обновимо оно што су затрли они који нису имали своју веру”, да би само након месец дана својим телом са осталим мештанима морао да одбрани ову светињу од црногорског министарства одрживог развоја и кордона специјалне полиције МУП-а Црне Горе.
Одбор за обнову храмова на Светом Стефану саопштио је тада да има информацију да ће надзидани део цркве Светог Александра Невског бити порушен, а парох Синиша Смиљић казао је да је одбор сазнао „да је одређен термин рушења, упркос договору митрополита и премијера”.
Решење о рушењу донела је влада пре недељу дана, али је његово спровођење одложено након договора премијера Игора Лукшића и митрополита Амфилохија да се градилиште запечати до прибављања дозвола.
„Ми више не можемо да гарантујемо мир на Светом Стефану, јер уколико се то деси ситуација ће измаћи контроли, знајући тренутно расположење међу народом”, рекао је Смиљић.

Милански едикт проглашен 313. године озваничио је крај верских прогона у Римском царству. Овај важан акт, не само за ондашње доба, заједнички су прогласили цар Константин, тадашњи владар Запада и Лициније, владар истока. До доношења овог едикта паганство је била званична религија Римског царства, а хришћани су због своје вере били прогањани и убијани. Како је цар Константин рођен у граду Нишу у Србији, прослава 1700 година Миланског едикта биће веома значајна, а то је прилика да се упореди ондашње и савремено доба. О томе смо разговарали са историчарем Радованом Пилиповићем.
Доношењем Миланског едикта почиње једна златна епоха хришћанске културе и цивилизације. Истовремено, већ у 4 веку Црква се сусреће са великим изазовом. „Из амбијента катакомби јавним обнародовањем долази до неке врсте подржављења цркве. Ствара се бирократска апаратура и неки историчари сматрају да се баш тада јавља наглашен покрет монаштва као реакција на појаве које компромитују изворно хришћанство“,  каже наш саговорник.
Дискусије о односима државе и цркве и данас су веома актуелне. Када говоримо о српском друштву, има оних који сматрају да клерикализација друштва није добар амбијент за наш даљи развој. О томе Радован Пилиповић каже:

Патријарх Иринеј најватренији заговорник доласка Бенедикта XВИ у Србију, али у врху СПЦ има много оних који не пристају на екуменизам. Аналитичари се слажу да је посета поглавара Римокатоличке цркве важна, али и да се до коначне одлуке неће доћи лако.
Мајски сабор Српске православне цркве требало би да преломи одговор на питање које већ дуже време изазива тихи рат међу владикама, али и међу верницима - да ли папа треба да дође у Србију 2013. године, на прославу Миланског едикта.
Овакав став недавно је изнео и патријарх Иринеј, који је недвосмислено поручио да ће Сабор сигурно расправљати о „листи званица" за централну прославу 1.700 година откако је римски цар Константин, рођен покрај Ниша, озваничио хришћанство као државну веру.
Биће трвења
Али није тајна да српска црква нема јединствен став о томе да ли поглавар Ватикана треба да дође у нашу земљу, те да се на предстојећем сабору може очекивати жустри окршај „тврде струје" и млађих владика, много расположенијих да - скупа са представницима осталих православних цркава - угосте Бенедикта XВИ за две године. Ту је, на крају, и став Руске православне цркве, јер „њет" из Московске патријаршије може да буде пресудан тас на „екуменској" ваги.

Поводом сто година од оснивања једне од најстаријих образовно-васпитних институција Музичке школе „Станковић”, Пошта Србије је емитовала пригодну марку са номиналом 22 динара.
Марка је пуштена у оптицај 15. марта, на дан када је у Београду пре тачно једног века под покровитељством краља Петра Првог Карађорђевића почела са радом школа. При оснивању, радила је у оквиру истоименог певачког друштва. Први директор школе био је Станислав Бинички. На том месту био је до 1921. и тада су се у школи предавали: клавир, соло певање, виолина, солфеђо и теорија музике. Од 1924. године Бинички се скоро искључиво посвећује компоновању.
Од 1921. до 1923. директор школе био је Хинко Маржинац, који је увео нове предмете. Следеће две године на челу је Петар Крстић и у том периоду уведен је наставнички одсек. Велике промене настају 1925, када је нови директор Петар Стојановић основао оперско-драмски одсек, камерну класу, хорску школу, затим ученички оркестар и вечерње курсеве за одрасле. Поред тога, Стојановић је специјалну пажњу посветио педагошкој литератури за виолину, међу којом се истиче „Основна школа за виолину”.
Од 1929. нови директор је Емил Хајек који подиже музичку школу на конзерваторијумски ниво. Овај врсни пијаниста и клавирски педагог пре доласка у Београд био је професор Конзерваторијума у Саратову у тадашњем Совјетском Савезу.

Са монахињама манастира Копорин, у сусрет најрадоснијем хришћанском празнику. Спремни дарови за све који на Васкрс дођу у светињу
И јутро поранило над Копорином. Удара звоно. Звуци запљускују брда, па се враћају у звонике.
Траје прва литургија, јутрење на Велики четвртак, а манастирска црква пуна људи. За певницом седам монахиња. Појање као из једног гласа.
Све је као што бива у храмовима вере. А, у овој светињи, надомак Велике Плане, коју је подигао као своју задужбину син цара Лазара деспот Стефан Лазаревић, у последњој деценији четрнаестог века, пред олтаром - деца. После литургије, примиће своју прву причест.
То су наша, копоринска деца - шапуће нам једна монахиња.
Родитељи верују да им је пород благословио управо свети деспот Стефан Лазаревић, његове исцелитељске мошти, које се чувају у ћивоту овог манастира.
Ми смо ту да забележимо јединствен обичај фарбања васкршњих јаја. Одавде ће их, на сам дан Васкрса, понети сви који у светињу дођу.
То је наш дар на радост Христовог васкрсења - каже игуманија Агнија, старешина манастира. - Али, и на радост што светиња никад није сама. Нема дана да неко не дође. За празнике, посебно овај, порта је пуна. Иглу да бациш, не би имала где да падне. Прошле године, одозго, од улаза, на причест су стрпљиво чекале три колоне људи. Ове године очекујемо и више гостију.

Србија данас обележава национални Дан сећања на жртве геноцида почињеног у усташкој Независној Држави Хрватској (НДХ) над Србима, Ромима и Јеврејима током Другог светског рата.
Председник државе Борис Тадић је тим поводом подсетио да су у Србији јака сећања на антифашистичку борбу и страдања и да „управо то сећање даје веру да се логори смрти никада више неће поновити.„
Централна свечаност ове године одржана је у Крагујевцу где је у организацији Музеја жртава геноцида јуче отворена изложба под називом: „Губим невино свој живот због неваљали и проклети људи”.
За назив изложбе узета је порука са цедуљице коју је један Србин из Шапца упутио мајци пре извођења на стрељање, а посетиоци ће моћи да је виде у крагујевачком Музеју „21. октобар” до 21. априла.
У савременој графичко-ликовној обради на документарним фотографијама приказани су злочини геноцида и ратни злочини против цивилног становништва на просторима бивше Југославије од 1941. до 1945.
Дан сећања на жртве геноцида у Србији се обележава 22. априла, на дан када су две групе заточеника 1945. године кренуле у пробој из усташког концентрационог логора Јасеновац видевши да су почеле масовне ликвидације и затирање трагова злочина.

У речима да је све могуће ономе који верује налази се Христос, лепота, љубав, чудо, знак, апсолутна превласт духа. Мисао је то наизглед једноставна и добра да се њом започне и заврши дан, међутим, у њој су наталожени векови мишљења духовника, тумача Светог писма.
Читањем опширне студије руског научника Виктора Бичкова „Естетика отаца цркве, апологете, Блажени Августин”, у преводу Радисава Маројевића, и у издању „Службеног гласника” и Хришћанског културног центра (књига која је у родној Русији од 1982. бивала проглашавана „идеолошком завером”), боље ћемо разумети не само византијску, староруску и православну уметничко-естетичку културу, већ и шаролик комплекс естетичких представа и идеја Светих отаца, који представља прелаз од античке ка средњовековној естетици.
Како је у уводу овом издању нагласио Бичков, aesthetica patrum обухвата оце цркве од II дo IX века, „јер је управо у том периоду и била најпотпуније формулисана и утврђена светоотачка естетичка свест у писаним изворима”.
Први део студије посвећен је анализи ране патристике, од II до III века, чији су представници ушли у науку под називом апологете. Основни мотив њихових дела била је одбрана хришћанства у очима позноантичке публике, као и просвећивање гонитеља нове вере.

Српска православна црква обележава сутра Велики петак - дан када је Исус Христос страдао на крсту - најтужнији дан у години.
Христос, ухапшен претходне ноћи, изведен је пред јеврејске првосвештенике на суђење због оптужби да проповеда учење за које су тврдили да је у супротности са верским принципима и законима јудаизма.
Већи број лажних сведока, које су првосвештеници довели, наводили су, између осталог, да Исусови говори о Царству небеском представљају његову намеру да се прогласи за јеврејског цара који ће их ослободити од римског ропства. То је искористио првосвештеник Кајафа и одлучио да Христа преда римском намеснику Јудеје - Понтију Пилату, како би га он осудио због побуне против Рима, што се кажњавало смрћу.
Пилат је Христа предао у руке јеврејском краљу Ироду, који га је вратио назад римском намеснику.
На Пилатова питања и тврдње Исус је ћутао или одговарао само са: ''Tи кажеш'', рекавши му у једном моменту да ''његово царство није од овог света''.
Видевши да нема елемената за осуду, римски намесник послужио се старим јеврејским обичајем да за време Пасхе буде помилован један осуђеник, па је окупљени народ упитао да ли жели слободу за Христа или Вараву.