Остале су забележене различите верзије о новцу добијеном за Аљаску - од спекулација да је тих седам милиона "златних" долара потонуло са бродом у Финском заливу, до тога да је Стекљ тај новац оставио у лондонску банку (од чега су касније куповани бродови и опрема за железницу), али и да је сам потрошио 165.000 - што за адвокате и "потплаћивање новинара и конгресмена", што задржао као провизију и за себе.
Остали су у руској публицистици популарни и митови да је могуће оспорити уговор, да Аљаска није продата већ дата у најам на 99 година, или да је Аљаску продала Јекатерина II.
Данас, међутим, много више могу да жале Руси јер је на Аљасци најпре пронађено злато, затим и нафта и гас. На Аљасци се налази око половина америчких налазишта нафте, угља, платине, 80 одсто олова, 30 одсто антимона и 20 одсто никла.
Од 1973. до 1977. изграђен је нафтовод дужине 1.285 километара кроз који дневно тече више од два милиона барела нафте. Та сировина направила је од Аљаске државу са великим националним дохотком по глави становника, где је по подацима из 2005. национални доходак износио скоро 40 милијарди долара, а по глави становника више од 60.000 долара.
Испоставило се и да су САД, осим економске погодности, добиле и добар геостратешки положај на северу континента и на огромном простору Тихог океана.
Данас на Аљасци живи више од 660.000 људи, од којих су 25 одсто Индијанци, Ескими и Алеути.
До званичне предаје 18. октобра 1867. године, Североисточна америчка компанија и на њеној основи формирана Руско-америчка компанија имале су монопол на коришћење ресурса Аљаске, од севернозападне обале Америке до Беринговог мореуза, на Алеутским и другим острвима.
Индијанци, Ескими и Алеути су се опирали уговору (држављанство САД су добили тек 1924. године), а Вашингтон је 1971. године донио „соломонско решење" по ком су домороци добили власништво над око 11 одсто територије и удио у енергетским нафтним корпорацијама.
Б92