Јуче и данас

Централна манифестација поводом 97. годишњице Церске битке одржана у Текеришу код Лознице уз високе војне и државне почасти. Церска битка је једна од најзначајнијих и највећих победа српске војске у Првом светском рату.
На Церу је обележена 97. годишњица чувене битке у којој је српска војска извојевала прву савезничку победу против Аустроугарске у Првом светском рату.
Код споменика српским јунацима у Текеришу положени су венци и одате високе државне и војне почасти.
Венац је, у име Владе Србије, положио државни секретар у Министарству одбране Игор Јовичић. Он је поручио да Србија и њени грађани неће дозволити да буду заборављени они који су храбро, са неизмерном љубављу према отаџбини, изборили победу над далеко надмоћнијим непријатељем.
"Нека овај дан у свима нама пробуди сећање на неустрашив дух војводе Степе Степановића и свих јунака Церске битке који су историји српске државности и будућим генерацијама оставили вечни завет како се, достојно људског живота, воли и бране отаџбина и народ", истакао је Јовичић.
Председник Скупштине града Лознице Јован Тодоровић оценио је да је Церска битка једна од најлепших, али и најтужнијих тренутака у српској историји.

Катарина Бранковић Кантакузина била је изузетно занимљива личност, мудра властелинка, вероватно је једна од ретких жена која је у 15. веку изузетно пуно путовала, помагала је српске манастире. Била је сведок бурних догађаја широм Балканског полуострва, у Венецији, Млетачкој републици. Недавно је објављена студија проф. др Јелке Ређеп „Катарина Кантакузина – грофица Цељска“ у издању Завода за ужбенике.  
Катарина, рођена 1418. године, била је ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића, потомка чувеног цара Лазара и деспотице Јерине. Катарина доби име по роду мајчином која је била из солунске гране византијске царске породице Кантакузин. Било је то тешко време за балканске народе који су се трудили да обезбеде себи простор под овим небом између два велика царства, угарског и османлијског.
Желећи да учврсти добре односе и са једним и са другим, њен отац Ђурађ удао је Катарину за грофа Улриха Другог Цељског, а своју млађу ћерку за турског султана Мурата Другог. Породица у којој се Катарина удала била је једна од најбогатијих, са бројним поседима у Славонији, Међумурју, Далмацији, Хрватској и Словенији. Наравно, удајом Катарина је добила титулу грофице.

Србија данас обележава 206. година од чувеног боја на Иванковцу у коме су се српски устаници, после окрашаја с дахијама, први пут сукобили са регуларном војском Отоманског царства и извојевали победу. Бој на Иванковцу између устаника вожда Карађорђа и војске Турског царства коју је предводио Хафиз паша, вођен је у време Првог српског устанка, од 18. до 20. августа 1805. године.
Пошто се уверила да се Срби боре, не само против дахијске, него и централне власти, турска влада је на захтеве устаника одговорила постављењем нишког Хафиз паше за београдског заповедника.
Сазнавши да се Хафиз паша са великом војском спрема на Србију, устаници су први ударили и до 31. јула ослободили Карановац (Краљево) и Ужице. Тиме су Турци били протерани из свих села и градова Београдског пашалука, осим Београда, Шапца и Сокола.
Да би угушила устанак који се ширио, Порта је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафиз пашу са око 15.000 војника који су се окупили на Везировом брду код Ћуприје са намером надирања ка Београду.

У Београду је обележено 27 година од смрти великог песника, писца и афористичара – Душка Радовића.
Најширој публици, Душко Радовић је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде, добро јутро“. Душан Радовић био је главни уредник “Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе“, а од 1975. године био је уредник Студија Б. Неке од његових песама постале су хитови за децу у извођењу Дечијег хора „Колибри“.
Име Душка Радовића у Београду носи улица на Звездари и Мало позориште, које је 1984. године свом ранијем називу додало име славног писца, а од 1986. године је почела са радом и Вечерња сцена Радовић, профилисана у Сцену за младу публику.
Душко Радовић рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу, а умро 16. августа 1984. године у Београду. А какав је траг међу људима у свом Београду оставио легендарни Душко Радовић, може да посведочи и чињеница да већ две и по године постоји фан клуб великог песника и новинара.

На централној прослави “Олује” у Книну 4. августа, председница владе Републике Хрватске Јадранка Косор одала је свесрдно и безрезервно признање хашким заточеницима, генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, као борцима за слободу Хрватске. Слична изјава Бориса Тадића о Караџићу, Младићу или ма ком другом Србину, хашком заточенику, савршено је незамислива.
Борис Тадић није реаговао на изјаву Јадранке Косор. Он, јадни мекушац вазда одлучан да не устане у одбрану српских интереса, оличава историјску амнезију која се грубо намеће Србима. Одучити народ од сећања на оно шта му се збило у прошлости, одвојити га од предака, горе је од геноцида. Народи који запостављају своју прошлост осуђени су да исте грешке понављају из генерације у генерацију и да трпе исте, често трагичне последице своје заборавности.
Нажалост, небројена несрећна искуства која су Србе задесила у протеклих стотину година – а међу којима трагедија Крајине заузима видно место – још нису преточена у поуке за будућност. Без извлачења тих поука од стране садашњих и долазећих нараштаја, пак, све патње, порази и посртања претходних генерација, од Куманова и Кајмакчалана до Равне Горе и Книна, губе смисао. Исправка ове судбоносне грешке представља како дуг према мртвима, тако и обавезу према још нерођенима.

Многа места на простору бивше Југославије после рата променила су имена, нека са разлогом, нека без разлога, а некима је име мењано из чистог националистичког пркоса. Управо то се догодило малом кордунашком месту Вргинмост, кад му је одласком Срба у ’’Олуји’’ и насељавањем босанских Хрвата вишевековно име промењено у Гвозд.
Чини се да ни после 15 година нема истинске политичке воље да се Гвозду врати име Вргинмост.
’’Има смисла мењати име Гвозда у Вргинмост, јер није било разлога ни да се промени", истиче рођени Вргомошчанин Ђорђе Коркут.
"Зна се како је име Вргинмост настало, по човеку који се звао Врга и преко овдашње реке Трепче направио мост, и то никоме не би требало да смета“, објаснио је он.
Пре рата је у Вргинмосту живело је чак 95 посто Срба, а кад су у Олуји избегли неки су, каже Коркут, желели да избришу и све што је подсећало на Србе, па тако и недужно име -Вргинмост, које, само по себи, никада није било симбол великосрпства.
’’Већи је симбол српства 'Гвозд', јер долази од речи 'гвожђе', а то је више српски него ли хрватски израз. Одатле и анегдота према којој је је бивши повереник Владе РХ за Вргинмост, Мирко Путрић, који је то и променио, упитао једног Србина шта мисли о промени имена у Гвозд, а овај му је одговорио 'коначно да нешто буде српско'", рекао је Коркут.

Нисам имао прилике да видим књигу Милована Витезовића „Чарапе краља Петра". Нисам знао за потресну истиниту причу о Макрени Спасојевић, мајци из села Словац код Лајковца. Ових дана ми је ту причу послала, пријатељица др Анка Станојчић. За оне читаоце Гласа јавности који, као и ја, нису знали за трагедију мајке Макрене и гест краља Петра, најпре укратко препричавам причу.
Мајка Макрена Спасојевић је стигла српску војску у повлачењу кроз Албанију 1915. Понела је пртену кошуљу и вунене чарапе које је исплела за свог јединца Маринка који је, иако млад за војску, кренуо са српском војском кроз Албанију. Срела је краља Петра и замолила га да пронађе њеног сина јединца и да му да вунене чарапе да му се не смрзну ноге.
Кошуљу је дала једном рањенику. И вратила се кући. Краљ Петар је нашао Макрениног јединца који је умро од мраза у албанским гудурама. Сачувао је чарапе и није имао срца да пошаље мајци тужну вест о смрти њеног јединца. По повратку у Србију, краљ Петар је послао државног саветника Илију Ђукановића да оде у Словац и изјави Макрени саучешће. Макрена је, међутим, пре више година, још за време рата, умрла.
Под необичним околностима. Један аустријски војник, младић, тешко рањен, смештен у Словцу, чувши Макренин лелек за сином, сетио се своје мајке и послао је Макрни молбу да кад умре - а предосећао је свој крај - да га на гробљу испрати. Тешка срца Макрена је пристала. Испред јаме у коју је спуштен ковчег аустријског војника пала је у гроб и умрла.

Више од пола века група научника на Хебрејском универзитету у Јерусалиму проучава промене које су унете у Свето писмо, од најстаријих сачуваних примерака, до садашњих времена. Обиље намерних, али и случајних грешака, насталих у преписивању, као и делова који су додати, како је текст еволуирао кроз векове.
Наизглед досадна табела на зиду једне канцеларије на Универзитету у Јерусалиму садржи открића која би могла да шокирају бројне читаоце Старог завета. Свети текстови које су људи поштовали у прошлости нису исти као они који се данас проучавају. Примера ради, древна верзија једне књиге у Библији има додатну фразу. Друга је преправљена ретроактивно како би се у њу убацило пророчанство о догађајима који су се већ десили.
Научници на Хебрејском универзитету више од пола века раде на једном од најамбициознијих пројеката библијских студија - објављивању свеобухватног Старог завета и проналажењу и најмање еволуције текста кроз векове, пренео је АП. За многе Јевреје и хришћане, вера диктира да су речи у Библији божанске и непромењене. За ортодоксне Јевреје, тачност текста је од толике важности да, ако се на једном свитку Торе у некој синагоги поткраде малецна грешка, читав је свитак неупотребљив.

Обележена годишњица Боја на Мишару, најзначајније победа у Првом српском устанку. Пре 205 година Карађорђеви устаници победили четири пута бројнију турску војску и потерали је ка Дрини.
У селу Мишару, код Шапца, данас је обележена 205. годишњица Боја на Мишару, најзначајније победе Карађорђевих устаника у Првом српском устанку.
На споменик палим борцима, за чији тачан број нема историјских података, венце су положили представници Министарства рада и социјалне политике, Војске Србије, локалне самоуправе и задужбинских друштава која негују традиције ослободилачких ратова.
"На овом месту су пре 205 година српски сељаци победили Отоманску војску и у сјајној победи започели модерну историју српске државе. Град Шабац ће увек настојати да обележи, запамти и пренесе наредним генерцијама шта су урадили", рекао је у име локалне самоуправе председник градске скупштине Слободан Мирковић.
У Боју на Мишару учествовало је 9.000 српских војника и 40.000 турских, које је предводио Сулејман Паша-Скопљак.
Карађорђе је, користећи фортификацијска средства и коњицу предвођену Луком Лазаревићем, успео да победи надмоћнијег непријтеља и протера ка реци Дрини.

Владика бихаћко-петровачки Хризостом данас је служио парастос у Јањилама, код Петровца, где је откривен метални крст висине 6,5 метара као знак сећања на Србе који су у егзодусу из Републике Српске Крајине страдали на Петровачкој цести.
- Упркос бројним доказима о злочинима почињеним над Србима током и после Олује које је МУП РС подние Тужилаштву БиХ, правосуђе БиХ никог није процесуирало, рекао је Директор Републичког центра за истраживање ратних злочина Јанко Велимировић. Он је истакао, да посљедње изјаве хрватских званичника у којима се наводи да је Олуја за Хрватску била ослободилачка акција не представљају никакву утеху породицама српских жртва.
Координатор Документационо-информационог центра "Веритас" за Српску Мира Јовановић изјавила је, да су на Петровачкој цести невино страдали српски цивили од хрватске авијације која је гађала избегличку колону.
- Најжалосније је да је овде од деветоро погинулих, страдало четворо деце узраста од пет до 13 година - истакла је Јовановићева.
Венце код Спомен-крста на Петровачкој цести положили су делегације "Веритаса", Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС, Удружења породица несталих "Суза", Личко-сењске жупаније и општине Доњи Лапац.