Јуче и данас

Дванаест година од убиства 14 Срба у Старом Грацком, код Липљана, починиоци још нису пронађени. Удружење породица киднапованих и убијених са Косова захтева од надлежних институција да се расветли судбина више од 3.500 настрадалих Срба и неалбанаца.
Парастосом жртвама у селу Старо Грацко крај Липљана обележена је 12. годишњица злочина почињеног над Србима од доласка мировних снага на Косово и Метохију, када је убијено 14 жетелаца на њиховим њивама. За тај, као и за многе друге злочине, починиоци нису пронађени.
Парастос жртвама испред спомен-плоче у центру Старог Грацког служио је епископ рашко-призренски Теодосије, а њихови најближи, родбина и пријатељи одали су им пошту полагањем цвећа и паљењем свећа.
"Срби који су настардали на данашњи дан пре 12 година били жетеоци живота а животе су им одузели 'жетеоци смрти'. Било је то суочавање живота и смрти", рекао је Теодосије у беседи после парастоса.  Владика Теодосије је истакао да "ране не могу зацелити јер до данас нису кажњни злочинци који су убили невине жртве".
Сенима недужних жртава поклонили су се и председник Комисије Владе Србије за нестале Вељко Одаловић и помоћник министра за Косово и Метохију Драган Петковић, командант Кфора Ерхард Билер, начелник Косовског округа Горан Арсић, посланик у Скупштини Косова Рада Трајковић.

Црногорски академици, јавни и културни радници оштро су осудили „непримерене изјаве митрополита Илариона које вређају достојанство и суверенитет Црне Горе”, навели су они у јучерашњем писму председнику Филипу Вујановићу и премијеру Игору Лукшићу.
„Пресуђивање руског митрополита, у питању црногорског црквеног спора, у корист Српске цркве – грубо је оспоравање суверенитета Црне Горе и увреда свим грађанима, посебно националним Црногорцима”, наводи у писму више од 110 академика Црногорске дукљанске академије, јавних и културних радника.
У четвртак, Иларион је казао да у Црној Гори постоји канонска црква, којој припада већина православних верника, на чијем се челу налази митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као и мала самопрокламована група која настоји себе да прикаже као православну цркву.
„Тражимо од вас да се угледате на ваше претходнике, Петра Првог и Општецрногорски збор, који су својевремено одрекли право Синоду Руске православне цркве да се меша у црногорске црквене прилике и отписали му да нису поданици Рускога царства, него представници слободне државе и народа”, наведено је у писму. „Актуелни спорови између православних цркава у Црној Гори унутрашње су питање државе и не дотичу се Руске цркве и њених верника.”

На данашњи дан пре 42 године, Нил Армстронг је начинио „мали корак за човека, али велики за човечанство” – крочио је на површину Месеца. До овог догађаја не би дошло, како признаје син некадашњег председника СССР-а ракетни стручњак Сергеј Хрушчов, да није било главне покретачке снаге – хладног рата између САД и СССР-а, који се тада већ увелико преселио у свемир.
Ствари су почеле да се мењају у корист САД у августу 1968, када је Џорџ Лоу, инжењер који је из сенке надгледао развој „Апола”, предложио да се не траћи време на вишеструке беспотребне провере летелица и затражио да се први наредни брод пошаље пут Месеца.
После почетне скепсе, директори НАСА су се загрејали за ову идеју.
У марту 1969. уследио је маратонски лет „Апола 9” око Земље. Резултати су били добри, па је одлучено да се већ у мају проба лет. Управљајући „Аполом 10”, Стафорд, Јанг и Сернан приближили су се Месецу на само 17 километара, а затим се вратили назад.
На лансирној рампи у мочварама Флориде 16. јула 1969. нашла се посада „Апола 11”: Нил Армстронг (капетан), Едвин Баз Олдрин (пилот Месечевог модула) и Мајкл Колинс (пилот командног модула), а њихов задатак био је да се спусте на Месец.
Тростепена ракета „Сатурн 5”, која је посаду и опрему „Апола 11” избацила у орбиту, била је широка 10, висока 110 метара и тешка преко 3000 тона, а трошила је 15 тона горива у секунди.

На гробљу Орловача код Београда, где је сахрањена већина жртава, дат је помен настрадалима у злочину у Ораховцу, када су припадници ОВК убили 47 Срба и Рома.
За тај злочин до данас није подигнута ниједна оптужница, иако је он био предмет истраге Хашког трибунала, Међународног суда при УНМИК-у и од прошле године Еулекса. Чланови Удружења породица киднапованих и несталих положили су цвеће на гробовима страдалих.
Драгана Мајсторовић је у име Удружења рекла агенцији Бета да породице највише боли што злочин ни данас, 13. година касније, није расветљен и што многе немају ни гроб својих најмилијих на који могу да оду.
Мајсторовић је рекла да се породице надају да ће истрага о трговни органима из навода Дика Мартија помоћи да дођу до истине, као и да ће она бити опомена да се такви злочини никада више не понове.
Злочини Албанаца почели су терористичким акцијама годину дана пре оружаног сукоба и напада НАТО-а на СРЈ, а прва жртва био је Југослав Костић из села Ретимље, који је 11. јула 1998. отет на радном месту и одведен у непознатом правцу.
До 22. јула у оружаним нападима ОВК на Ораховац и околна села - Ретимље, Оптеруша, Зочиште и Велика Хоча, на месту догађаја убијено је седморо, а у логоре је одведено више од стотину Срба и Рома, претежно цивила.

У Бравницама код Јајца почело откопавање масовне гробнице у којој су сахрањени Срби које је 13. септембра 1995. године, основано се претпоставља, побила 4. гардијска бригада Хрватске војске, којом је командовао генерал Дамир Крстичевић
По налогу Тужилаштва Босне и Херцеговине у петак је у Бравницама код Јајца почело откопавање гробнице у којој су, према сазнањима Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске, сахрањени Срби које је 13. септембра 1995. године побила 4. гардијска бригада Хрватске војске (ХВ), познатија као „Пауци”, којом је командовао генерал Дамир Крстичевић.
„Пауци” су побили Србе, углавном цивиле, који су бежали из Доњег Вакуфа пред бошњачком Армијом БиХ. Говорећи о овом злочину, Радосав Зељко је за „Глас Српске” рекао да се бежало аутобусима, тракторима, аутомобилима, камионима и запрежним колима. Када су мислили да су надомак спаса, пресрела су их „Пауци”. Зељко је испричао да су хрватски војници на аутобус, иако су видели да у њему има деце, најпре отворили рафалну паљбу, а затим су у њега испалили „зољу”.
Истражилац Института за нестала лица БиХ Ранко Ђукарић је за „Политику” рекао да су у петак нађени остаци костију и да су неке спаљене, делови одеће и ствари страдалих Срба. Он је казао да ће се истраживање наставити у уторак, 19. јула. „Према првим резултатима, основано претпостављамо да су тела побијених Срба премештена на неко друго место”, процена је Ранка Ђукарића.

Предлажем Вам да један дан између 29. српња и 3. коловоза дођете у Глину и да потпишете или с локалним властима супотпишете одлуку да се садашњи Хрватски дом враћа његовој првобитној намјени Спомен-дома, а да се истовремено покрене иницијатива за подизање новог Хрватског дома.
Поштована госпођо Косор, прије свега, придружујем се бројним честиткама које су Вам ових дана упућене у поводу успјешног окончања приступних преговора наше земље с Еуропском унијом, које сте у финалној фази предводили са смјелим иницијативама и с много упорности.
Охрабрују ме и Ваше ријечи да нам тек сад предстоји много посла. Суштина тих послова, по мојем мишљењу, афирмација је наших властитих вриједности у еуропском друштву и преузимање изграђених еуропских вриједности за њихову примјену и развој у Хрватској.
Дужни смо при томе укључити и уклањање неких мрља које већ предуго таворе на лицу и на савјести хрватског друштва. Оне нам у властитој кући непрекидно стварају раздоре, а у еуропском друштву с таквим ћемо мрљама бити нежељени уљез.
Најружнија од тих мрља налази се у Глини. Много је масовних погубљења почињено у овој нашој земљици и у њеном сусједству, безброј их је било по Еуропи и по цијеломе свијету, али не вјерујем да игдје постоји поприште масовног злочина, које би било тако бездушно обиљежено двоструким цинизмом, какав је онај у Глини.

Тачно 10 година од како се, 17. јула 2001, вратио у Србију, принц Александар Карађорђевић оцењује да су се за то време „дешавале и добре и лоше ствари” али да се Србија „озбиљно трудила да се отргне од прошлости и крене напред ка Европи”.
„Данас смо ближи циљу да будемо део Европе и Европске уније него икада раније”, рекао је Карађорђевић агенцији Бета поводом 10. годишњице повратка у Србију.
На основу одлуке владе тадашње СРЈ, принц Александар Карађорђевић и чланови његове породице су се 17. јула 2001. уселили у краљевску резиденцију у Београду која је југословенској краљевској породици одузета после Другог светског рата.
Упитан шта му се највише допада, а шта му највише смета од како се вратио у Србију, Карађорђевић је рекао да се од демократских промена 5. октобра „много тога догодило” и да је „влада морала да донесе тешке одлуке и да испуњава своје обавезе”.
Али, додао је, „оно што нам сигурно не треба јесу заведени десничарски екстремисти који хоће да покваре и угрозе нашу будућност као члана ЕУ, где ће Србија добити могућност да учествује у доношењу одлука и да покаже све своје огромне таленте, који ће нам помоћи - када се прилика за то укаже - да будемо део Европе будућности”.
Карађорђевић верује да су Србији данас потребни „дисциплина и јединство”, а не „деобе и свађе”.

Норвешки редитељ и независни новинар-истраживач Ола Флум уздрмао је „политички коректан“ дио норвешке јавности дводијелним документарним филмом о Сребреници, недавно приказаном на норвешкој ТВ.
Србија не жели да откупи филм, а ниједан наш медиј не смије о томе да напише ни слово.
Ола Флyм је на основу материјала снимљених на терену направио документарни филм, у намјери да разобличи медијске лажи исфабриковане на ратом захваћеним подручјима Југославије. Овај филм је дошао у правом тренутку, да послије Херманове књиге „Масакр у Сребреници“ освијетли један другачији поглед на балканску трагедију.
Рат у Југославији
За истину је значајно то што ова дјела долазе са различитих крајева свијета – нису синхронизована, ни наручена, већ, напротив, ауторима отежавају опстанак на медијској сцени, а Ола би чак могао имати велике проблеме са јаким муслиманским лобијем у Норвешкој.
Иако је до сада снимио тридесетак документарних филмова боравећи у Африци, САД и Русији, чини се да је највише одјека имао овај балкански – вјероватно најконтроверзнији. Из свједочења страних војних лица на „привременом раду“ у ратом захваћеној Југославији, као и снимака у којима се види улазак генерала Младића у празну Сребреницу, руше се етаблирани табуи о „ненаоружаној“ војсци Алије Изетбеговића и 8.000 „убијених“ цивила.

Немачка телевизија је урадила сјајан документарни филм којим деконструише лажи сопствених политичара, министра војног Рудолфа Шарпинга и министра иностраних дела, Јошке Фишера. Раскринкане су и обмане злогласног Џејмија Шеја, портпарола НАТО савеза из времена дивљачке агресије на Србију 1999.
Филм обилује доказима, сведочанствима, чак и Албанаца са Космета, који јасно показују сву безобзирност и подлост западњачких агресора, те њихове напоре да свесно обману сосптвену јавност како би задобили подршку, засновану на лажима, за бестијално разарање једне суверене државе. Аутори филма су несумњиво утврдили непостојање било какве хуманитарне кататрофе на Косову и Метохији пре агресије 1999. Оповргнуте су лажи о концентрационим логорима и стрељањима цивила.
Српски културни клуб захваљује господину Миленку Скендеру из Канаде, који нам је указао на овај драгоцени видео материјал.
Лажима је почело - NATO lies over Kosovo campaign (1/3)
Лажима је почело - NATO lies over Kosovo campaign (2/3)
Лажима је почело - NATO lies over Kosovo campaign (3/3)
Српски културни клуб

Око 800 деце остало без једног или оба родитеља који су страдали у нападима бошњачке Армије БиХ на српска села у средњем Подрињу и Бирчу
У Братунцу је јуче обележена годишњица страдања 3.267 Срба из средњег Подриња и Бирча, које је побила 28. дивизија бошњачке Армије БиХ под командом Насера Орића.
Цвеће су положиле делегације Владе Републике Српске коју је предводио премијер Александар Џомбић, представници Народне скупштине РС, српских чланова заједничких органа БиХ, изасланик председника Српске Милорада Додика, као и Србије, делегација Канцеларије високог представника, Полицијске мисије ЕУ, борачке организације  и организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Српске...
Парастос је служен на Војничком гробљу на којем је и споменик страдалима на који су положени венци и цвеће. Парастос је служио владика зворничко-тузлански Василије који је позвао на праштање али и не и на заборављање злочина. Прави верници никада не би убијали цивиле и децу, рекао је он.
Један од најбруталнијих напада Армија БиХ је извела на Петровдан 1992. На удару Орићевих јединица била су села Биљача, Сасе и Залазје. У овом нападу убијено је 69 Срба, више од 70 их је рањено, а 22 је на списку несталих.