Јуче и данас

Јапански премијер Наото Кан положио је данас венац жутог цвећа у Меморијалном парку мира у Хирошими, поводом 66. годишњице напада у коме су САД на данашњидан 1945. бациле атомску бомбу на тај град.
Кан је поновио колико је важно да се више никад не десе ужаси Хирошиме, која и данас преживљава последице атомског напада, због болести изазваних изложености радијацији које се преносе генерацијама.
Место првог напада атомском бомбом у историји обележило је ноћас нешто после поноћи по средњоевропском времену минутом ћутања тренутак када је бомба 6. августа пала на Хирошиму, три дана пре него што су САД исту бомбу бациле и на јапански град Нагасаки.
У нападима су скоро потпуно уништена та два града, а убијено је више од 200.000 људи. Велики број људи је умро потоњих година од последица изложености радијацији током напада.
Напади су убрзали капитулацију Јапана и званични крај Другог светског рата, 2. септембра 1945. Јапан се од тада заветовао да никад неће поседовати нуклеарно наоружање, али је та земља једна од оних које у великој мери користе нуклеарну енергију.
Окупљени градјани имали су данас око глава обмотане будистичке бројанице, а у знак комеморације пуштени су и голубови испред костурнице у Хирошими.

Светом архијерејском литургијом и поменом које је данас код рушевина Спомен храма Пребиловачких мученика у Пребиловцима служио владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије обележено је 70 година од страдања 4.000 недужних Срба са подручја Стоца и Чапљине, које су мучки и на најсвирепији начин побиле усташе из тих крајева.
Злочин над Србима у овим крајевима Херцеговине се поновио и у току лета 1992. године, када су војне снаге Хрватске, ХВО-а и ХОС-а, под командом генерала Јанка Бобетка убиле велики број цивила, уништиле све српске куће, цркве, манастире, споменике и друге објекте.
"Пребиловци су место опомене, успомене и страдања, где је на најбезочнији и најстрашнији начин извршен покољ над недужним мештанима овога краја", рекао је у беседи владика Григорије и поручио да је данас теже, али много боље бити брат, потомак и сународник оних који су убијени, него оних који су убијали.
Он је рекао, да су Пребиловци место страдања, али и обнављања, греха и покајања, и подсетио да су и кости Пребиловачких мученика злочинци покушали да сатру, не знајући да ће свака она трунка упалити кандило вере у српским душама, кућама, црквама и срцима, као и свећу угашену и огњиште сатрвено.

На 16. годишњицу хрватске војне операције “Олуја”, у Цркви Светог Марка у Београду данас је служен парастос жртвама те операције, коме су, поред великог броја грађана, присуствовали председник Републике Србије Борис Тадић, потпредседник републичке Владе Јован Кркобабић и представници више избегличких удружења. После парастоса, положени су венци на спомен плочу у Ташмајданском парку, подигнуту у знак сећања на све жртве ратова од 1991. до 1999. године.
Владика хвостански Атанасије Ракита је, обраћајући се окупљенима, изразио саучешће у своје и у име патријарха Иринеја породицама настрадалих у “Олуји”. Ракита је рекао да цела Србија данас тугује са њима и да се сви сећају избегличких колона и страдања и тога да се прогнани не могу вратити на своја огњишта у Хрватску, јер им тамо није загарантована безбедност. Он је додао да неки граде своје институције и своју државу на несрећи и страдању других људи. После парастоса, делегације избегличких удружења положиле су венце на спомен плочу у Ташмајданском парку, подигнуту у знак сећања на све жртве ратова од 1991. до 1999. године.
Миодраг Линта, председник Коалиције удружења избеглица у Србији оцењује да је направљен изузетно мали напредак на решавању проблема Срба у Хрватској.

У Јасици, код Крушевца, одржана Девета музичка манифестација „Станислав Бинички”
Станислав Бинички, свестрани, дивни и упорни музичар, један од највреднијих које је изнедрила Србија – стицајем околности рођен је у Јасици, малом селу недалеко од Крушевца. И овог лета тамо је одржана културна манифестација која носи име овог великана српске музике, девета по реду.
Стевану Биничком, војном инжењеру, који је градио понтонски мост на Морави и који се касније јунаштвом истакао у ратовима, и мајци Марији, Немици племићког порекла, родио се давне 1872. син Станислав, који је само прве две године проживео у Јасици. Касније га је живот одвео у Београд – где је дипломирао математику; па у Лесковац – где је годину дана радио као суплент; па у Минхен –на музичке студије; одакле се враћа у Београд и где ће овај млади човек, од 27 година и са две факултетске дипломе, основати 1899. Београдски војни оркестар (из чијег се језгра формирала 1920. Београдска опера и 1923. Београдска филхармонија), а те исте, са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу и дванаест година касније и Музичку школу „Станковић”. Годину дана пре тога, Београд је, захваљујући њему, први пут чуо Бетовенову Девету симфонију а осам година раније написао је и прву (изведену) српску оперу „На уранку”, по тексту Бранислава Нушића! Златним словима требало би његово име исписати у српској историји музике!

Ако се икада запитате ког се свеца Срби највише плаше, одговор је у деведест одсто случајева исти- Светог Илије Громовника. А зашто? Е, то ћете сазнати у причи која следи и коју сам, наравно, опет извукла из ризнице моје добре и племените мајке, старе Српкиње која је "знала".
Много су знале те старе жене, знале су када се не ради, знале су да обају кад змија уједе краву за виме, знале су траве од јефтике, од жучи, травке за разне болести, зато су и биле здравије, зато су им и потомци здрави. У то време, старо време, када су рођене наше мајке били смо здравија нација, и духом и умом, а и телесно. Тада се поштовало њихово знање, тада је мој ђед на "свињску плећку" од божићне печенице гледао каква ће година бити, да ли ће бити смрти и рађања, а после Божића излазио до Богојављења 12 дана да види какво ће време бити у години. И никад није омануо. Е, ти људи су поштовали и плашили се Илије Громовника. Они који нису...
Било је то педесетих година прошлог века. Моја мајка, још девојчурак, без довољно хлеба и исхабаних старих опанака, ишла је у надницу код богатих газда. Газда, као и сваки газда, гледао је да му радници што више раде, а што мање једу, зато је и време за ручак кратко трајало. И увек су незадовољни мученици, више гладни него сити говорили да нешто мора да се деси, да ће Бог ту неправду казнити. Није се дуго чекало...
На Светог Илију, позове богати комшија мог ђеда да пошаље децу код њега у надницу. Ђед га само погледа и одбруси:

Тог дана, 1. августа, за три године навршиће се сто година од почетка Првог светског рата. Рата који су називали Велики рат.
Већ су умрли сви учесници ове људске катаклизме. Написан је огроман број књига о догађајима из овог периода. Још суровије трагедије људске историје засениле су овај рат. А спорови о њему се настављају. И што је ближа ова тужна стогодишњица очекује се да ће се ти спорови заоштравати све више.
Који су узроци рата? Ко је крив за отпочињање војних дејстава таквих димензија? Како је рат утицао на даљи развој човечанства? Због чега нису извучене поуке како би се спречило понављање сличне несреће? Има још много, много других питања. Имамо ли потпуне одговоре на та питања? Колико су ти одговори једногласни? Или, како кажу, историчари бране исправност поступака својих земаља.
Ова тужна годишњица представља повод да се вратимо на хронику догађаја са почетка двадесетог века. Наравно, не због преписивања историје, већ да бисмо је боље разумели из удаљености 21. века, узимајући у обзир преживљено стогодишње историјско искуство.
Данас је очигледно да је Први светски рат имао општесветски историјски опсег. Говорећи савременим језиком, овај рат постао је прво свеобухватно испољавање глобализације. У условима ондашње епохе свет је био тесан, а нових инструмената за заједничко мирно решење ове врсте изазова није било. И прибегло се оном традиционалном - рату.

Патријарх српски Иринеј наставио је данас посету Епархији будимљанско-никшићкој, у Црној Гори, литургијом у цркви апостола светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, пошто је синоћ дочекан у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана.
Патријарха Иринеја је у седишту Епархије будимљанско-никшићке дочекао владика Јоаникије.
У беседи у манастиру Ђурђеви Ступови, патријарх српски је окупљене позвао да од многих "стаза и путева" одаберу само Христов пут истине, правде и љубави.
Поглавар СПЦ је рекао и да се за релативно кратко време други пут налази у тој светињи и да је други пут са њима како би "поделили радост у Господу, заједно се помолили и окупили на светим местима".
Владика Јоаникије је, обраћајући се патријарху, рекао да он "доноси мир Божији и реч Божију са очинском бригом и топлом очинском љубављу".
Владика је истакао да је Иринеј настављач дела Светог Саве и његових великих претходника и нагласио да ће током посете имати прилику да види њихову обнову, народ који га је "толико жељно очекивао" јер "воли да види, да чује и да се нађе у топлој близини првојерарха своје Цркве".

Око 100 званица присуствовало добротворном пријему, а прикупљена средства намењена су опремању манастирске радионице за конзервацију
Много пута гост Свете српске царске лавре, Хиландара, британски принц Чарлс узвратио је гостопримство: у врту на краљевском имању Хајгроу, званичном породичном дому принца од Велса, организовао је добротворни пријем за обнову Хиландара.
У четвртак у касним поподневним часовима, око 100 званица из Велике Британије, Европе, САД, угледних чланова српске дијаспоре, окупили су се на пријему како би скупили средства намењена опремању радионице за конзервацију икона и рукописа који су део хиландарске ризнице од непроцењиве вредности. На лични позив принца Чарлса, у Велику Британију дошао је игуман Хиландара, Методије, у чијој је пратњи био део хиландарског братства, јеромонах Исаија и монах Ромил, као и директор Задужбине Светог манастира Хиландара Миливој Ранђић. Пријему су присуствовали и Владета Јанковић, амбасадор Србије у Ватикану, председник Друштва пријатеља Свете Горе митрополит диоклијски Калист, Бранимир Филиповић, отправник послова амбасаде Србије у Великој Британији. У Задужбини објашњавају да је добротворни пријем који је организовао принц Чарлс део акције помоћи Хиландару „Chilandar Appeal” Друштва пријатеља Свете Горе из Велике Британије.

Сутра се у Србу, у Лици, испред прошле године обновљеног споменика, који је 1995. током „Олује” срушила хрватска војска, свечано обележава седамдесетогодишњица антифашистичког устанка и започињања масовног отпора против окупатора и његових домаћих квислинга. Некадашњи Дан устанка, 27. јул, у Хрватској се више не слави као државни празник (заменио га је Дан антифашистичке борбе, који се обележава 22. јуна, у знак сећања на формирање првог партизанског одреда у шуми Брезовица, крај Сиска), али га редовно обележавају некадашњи партизани и антифашистички активисти у Хрватској.
И овогодишњу, јубиларну прославу у Србу покушали су да оспоре хрватски десничари, на челу с „правашима”, чији се челник (каква коинциденција) зове Данијел Срб – поново тврде како то у источној Лици није био устанак против окупатора, него „четнички покољ Хрвата”.
У Хрватској странци права тврде да су уочи 27. јула 1941. године на подручју тог дела Лике и суседног дела БиХ „у ужасним злочинима страдала сва хрватска села, на особито окрутан начин погубљени су сви свештеници на том простору, велики број житеља, а нека села су, попут Крњеуше, у БиХ, и Бротња, у Лици, побијена до последњег становника”.

Као допринос обележавања пола века полетања првог млазног авиона домаће (југословенске) производње, Пошта Србије издала је марку „50 година авиона Соко Галеб“. Марка има вредност 50 динара и може се користити за међународни саобраћај. Основни мотив је фотографија првог прототипа Галеба са једног од пробних летова 1961.године, а решење је дао академски сликар/графичар Јакша Влаховић.
Соко Н-60 Галеб је први млазни, школско-борбени авион домаће производње. Пројекат израде Галеба покренут је крајем 1957. године. Носилац пројекта је био Ваздухопловнотехнички Институт Жарково. Конструкторски тим предводио је др Златком Рендулић, а међу конструкторима је био и инг. Миливој Југин, највећи српски и југословенски ауторитет за област космонаутике. Финализирање односно израда авиона поверена је предузећу "Соко" Мостар. “Соко” је дотле производио школски метални двосед "522", са клипним мотором.
Први прототип, носио је ознаку "Галеб-1". Први пробни лет прототипа извршио је капетан Љубомир Зекавица 03.јула 1961. године у Ваздухопловно истраживачком центру на аеродрому Батајница.
После уношења одређених измена израђен је други прототип - "Галеб-2", на основу ког је и започета серијска производња.