Јуче и данас

На Српском војничком гробљу у Битољу, 11. новембра, одржана је комеморативна свечаност поводом 93-трогодишњице Дана примирја, који је означио крај Првог светског рата. На Војничком гробљу у Битољу (на слици), почаст српским војницима погинулим у Првом светском рату, одали су гости из Србије, делегација Министарства рада и социјалне политике, коју је предводио државни секретар Негован Станковић, четрдесет кадета и официра Војне и Криминалистичко- полицијске академије из Београда и њихове старешине.
Интонирање државних химни СР Србије и Републике Македоније означило је почетак церемоније полагања венаца на спомен обележје на Војничком гробљу у Битољу. На тај начин одата је пошта српским војницима, који су погинули у борбама на Кајмакчалану 1916. године, приликом пробоја Солунског фронта, одлучујућег за окончање једног од највећих ратних сукоба у историји. Амбасадор Републике Србије у Македонији Томислав Ђурин је том приликом рекао да је Први светски рат драстично променио мапу Европе, јер су након њега нестале четири велике империје, Аустро-угасрка, Руска, Немачка и Отоманска. Током четворогодишњег рата погинуо је велики број војника на свим фронтовима, а огромне жртве за ослобођење дао је српски народ. На Војничком гробљу у Битољу сахрањен је 1.321 српски војник, али посмртни остаци Срба који су учествовали у борбама за пробој Солунског фронта налазе се на бројним местима  у Македонији.

Суштина славе нису јело и пиће, него окупљање породице у молитвеној атмосфери. – Скромнија свечана трпеза са минималним избором пића за двадесетак гостију скупља од 20.000 динара. – За мезе, сарме, печење, рибу… треба планирати издатак и до 50.000 динара
Чорбом, јагњећим и прасећим печењем, питом, салатом, колачима и пићем послужиће Споменка Јовановић, фармацеут из Београда, двадесетак гостију које годинама дочекује за Митровдан. За скромнији славски ручак биће јој потребно најмање 20.000 динара. Због беспарице је, каже, први пут са менија избрисала предјело. На њега је претходних година трошила између 3.000 и 5.000 динара.
– Никада нисам шкртарила, али ни претеривала са ићем и пићем за славу. Важно ми је да госте дочекам са укусном и с љубављу припремљеном трпезом. И раније сам гледала да уштедим купујући намирнице у великим трговинским ланцима. Али, данас је и то тешко. Плата не расте већ три године, а храна је безобразно скупа. Колаче и торте раније сам наручивала. Сада ћу их сама правити. Више се исплати. Шунка, кобасица, печеница… све је то поскупело и зато сам одустала од предјела са разноврсним салатама. Верујем да моји гости неће замерити на скромнијем менију него што су до сада навикли – објашњава Јовановићева.

Данас се навршава 17 година од смрти Милана Младеновића, култног рок музичара чије је стваралаштво са групом "Екатарина Велика" (ЕКВ) обележило другу половину осамдесетих година у бившој Југославији.
Младеновић је рођен је 21. септембра 1958. године у Загребу, у шестој години се са породицом одселио у Сарајево, а 1970. године у Београд. У Београду је завршио 11. гимназију у којој је крајем 1970-их, заједно са школским другом Драгомиром Михаиловићем-Гагијем, основао свој први бенд "Лимуново дрво".
Годину дана касније формирао је свој први култни бенд "Шарло Акробата", заједно са Душаном Којићем-Којом и бубњарем Иваном Вдовићем. Најпознатији хитови групе су "Нико као ја", "Она се буди" и "Мали човек". "Шарло акробата" није опстао дуго и из њега су проистекла два утицајна рок састава - Младеновићева "Катарина II" и Којићева "Дисцплина кичме". Током 1982. новом бенду су се прикључили клавијатуриста Маргита Стефановић Маги, а 1983. басиста Бојан Печар и бубњар "Шарла акробате" Ивица Вдовић.
Од "Катарине II", "Екатарина Велика"
"Катарина II" издала је 1984. године истоимени албум, послен чега Вдовић и Михајловић одлазе из бенда.

30. октобра 1931. У Кучеву рођен певач и композитор Ђорђе Марјановић
ТО  ХАМЛЕТОВСКО СРЦЕ ХОМОЉСКОГ ДОН КИХОТА
То вам је било као да је јуче било. Ђорђе је већ увелико певао. Сад је желео да упише академију. Да заради диплому за оно што ради. Срео ме је код ''Градске кафане''. Пристао сам да му напишем писмени задатак.
Ушли смо у амфитеатар Филозофског факултета. Лева страна је радила Нушића. Десна Стерију. Ђорђе је положио.
Наравно да се он тога сећа. Писао сам о Нушићу. Баш некако те 57. направио сам драматизацију Нушићеве ''Аутобиографије'' и послао је у Нови Сад. Михиз је био драматург. После пола године играла се ''Биографија''. У свим позориштима у земљи у Михизовој драматизацији.
Моје нигде није било. Ја сам се само сетио да може.
Ђорђе је већ тада побеђивао. Све. Срели смо се после двадесет пет година. На Чубури. Код ''Чубурске липе''. Свратили смо на пиће од једанаест до пет. Толико.
Био сам два пута у Русији. Играо сам и у Художественом театру. У Москви. И у Лењинграду.
Ђорђе свуда. Он зна Русију. И људе. И обичаје. И воли. Он све што ради воли.
Ђорђе је прошао целу. ''Ти и убогаја, ти и абилнаја, ти и могучаја, ти и бесилнаја. Маћушка Рус...''
Хеј ви, сирова сељачка снаго. Шта сте ми рекли оне ноћи када се сазнало за Јеленин брак са Волођом? Питао сам: Хоће ли код нас бити првих људи? Ви сте ми одговорили: Биће их. Чудило ме је сазнање.

На данашњи дан, тачно пре 160 година, на Цетињу је умро Петар Други Петровић Његош, црногорски владика, државник, филозоф , духовник и песник. Остало је забележено да је Његош умро у десет сати пре подне, истог дана када је 21 годину пре смрти постао господар Црне Горе. Сачуван је и запис о речима Његошеве мајке Иване, одмах после смрти њеног сина.
„Није ми умро. Не. Он је мени жив”, казала је Његошева мајка.
„Умре нам врли и дивни владика црногорски”, јавио је из Котора , у новембру 1851. године, Вук Поповић Вуку Караџићу.
Петар Други Петровић Његош сахрањен је трећи дан по смрти, на Цетињу, у гроб Светог Петра Цетињског, Петра Првог Петровића, Његошевог стрица и предходника на владарском трону Црне Горе. На Његошевом погребу, према запису Вука Поповића, било је више од сто свештеника и око четири хиљаде људи.
Његош је желео да буде сахрањен на Ловћену, али су се Црногорци бојали да би неко, „тамо у пустињи”, „по наговору крвника”, могао песнику и господару одсећи главу и однети је. Договорено је, међутим, да се Његошеве кости после три године пренесу на Ловћен, „у кућу ограде, да у њој стоје људи”.
Његош од тада почива на самом врху црногорске свете планине, до 1976. године у капели која је неколико пута мењала изглед, а од тада у мермерном маузолеју, до кога се, на великом успону, долази степеницама.

Свети Лука апостол и јеванђелист. Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, - и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје.

Свето писмо Старог и Новог завета са дефтероканонским књигама, по први пут на говорно разумљивом српском језику, представљено је на Сајму књига у Београду.
Дефтероканонске књиге су превели митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ Атанасије Јевтић, а књигу је издао Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Епископ бачки Иринеј рекао је да је Свето писмо књига над књигама, коју не треба посебно приказивати, јер је основна књига цркве. Он је, међутим, објаснио да је разлог за приказивање Светог писма Старог и Новог завета са дефтероканонским књигама тај што је то први пут да се објављује текст Светог писма у пуном опсегу, са свим књигама светих записа Старог и Новог завета.
"Први пут у нашој историји на говорно разумљивом језику Свето писмо биће објављено и то је сасвим довољан разлог да се оно прикаже и препоручи за употребу", рекао је епископ бачки Иринеј. Он је навео да ће тај текст бити у наредном периоду усавршен, јер иако су га преводили митрополит Амфилохије и епископ Атанасије Јевтић, од којих нема бољих, тај превод мора да се побољша јер коначан превод треба да прође проверу и оверу синода. 

Српска православна црква празнује дан Преподобне мати Параскеве, Свете Петке, заштитнице жена, светитељке која је помагала болеснима и сиромашнима. Мошти светитељке почивају у Јашију, у Румунији.
Света Петка као једна од највећих мисионарки хришћанске вере поштује се у целом православном свету, а на поклоњење њеним светим моштима које почивају у Јашију, у Румунији, долазе и припадници других религија верујући у њену исцелитељску моћ.
Српска православна црква и православни верници у Србији обележавају данас празник Свете Петке, која је историјска личност сврстана у ред светих.
Посебно јој се обраћају жене свих вера и нација сматрајући је својом заштитницом.
Прве записе о светој Петки оставио је Григорије Цамблак, међу којима је и опис преноса моштију свете Петке из Видина у Србију и до Београда (1403. године). Мошти су пренете у Србију заслугом монахиње Јефимије и кнегиње Милице које су дозволу измолиле од султана Бајазита.
Верује се да су од времена деспота Стефана Лазаревића мошти сто година почивале у стени поред калемегданске капеле и извора Свете Петке и да су јој на поклоњење долазили и православци и католици па и мухамеданци, тадашњи окупатори Србије.

Поводом 300 година рођења истакнутог научника Руђера Бошковића, у свечаној сали Српске академије наука и уметности одржан научни скуп.
"На овај начин, Академија одаје пошту великом човеку и признање његовом научном и уметничком стваралаштву", рекао је на отварању скупа председник САНУ академик Никола Хајдин и додао да је, према мишљењу многих, укључујући и Николу Теслу, Бошковић био претеча Ајнштајнове теорије релативности. Председник САНУ осврнуо се на биографију Руђера Бошковића, подсетивши да је он рођен у Дубровнику 1711, а умро у Милану 1787. године.
Бошковић је био свестрана личност, бавио се физиком, астрономијом, математиком, теологијом, филозофијом, дипломатијом и поезијом. Такође, писао је научне расправе и стручне чланке, као и поеме и путописе.
"Језуита по образовању и животном опредељењу, Руђер је највећи део живота провео у Италији, Аустрији и Француској. Радио је као професор универзитета, пројектовао и изградио Опсерваторију у Брери (Милано)", рекао је Хајдин.
Руђер Бошковић изабран је за дописног члана француске Академије наука, био је члан руске Академије наука и британског Краљевског друштва.

Од 19. до 21. октобра 194. године, немачке окупационе трупе извршиле су крваву одмазду над цивилима. У Крагујевцу и околним селима, Маршићу, Илићеву и Грошници, стрељано је 2.794 људи. Убијени су ђаци и професори Гимназије, радници и сељаци, а најмлађи Драгиша Николић имао је 11 година и 11 месеци.
Спомен музеј „21. октобар” формиран је 1953. године. Од тада се у крагујевачким Шумарицама, сваког 21. октобра, одржава „Велики школски час”. То је централна манифестација комеморативних свечаности посвећених невиним жртвама фашистичког терора.
Повод за одмазду био је догађај од 16. октобра 1941. У месту Думача, између села Љуљаци и Баре, на путу за Горњи Милановац, из заседе је нападнут немачки конвој који се кретао ка Крагујевцу. У заједничкој акцији четника и партизана убијено је девет и рањено 27 војника, од којих је један касније преминуо.
У бесу због погибије, крајскомандант Ото фон Бишофсхаузен доноси наредбу да се спроведе одмазда и у дело спроведе наредба генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941: за рањеног немачког војника стрељати педесет цивила, а за сваког убијеног сто.
Рација је почела 19. октобра.