Јуче и данас

Краљ Петар Први још живи у сећању Француза. У близини Јелисејских поља, у Авенији краља Петра 41, данас у подне, поводом обележавања стогодишњице званичне посете краља ослободиоца Француској, биће свечано постављена табла с рељефом на којој пише:
„Краљ Петар Први од Србије (1903–1921). Сенсирски ђак, демократа, пријатељ Француске, модернизатор Србије, херој ослободилац. У част стогодишњице његове посете Француској (1911–2011)”.
Овај важан догађај је идеја др Душана Т. Батаковића, амбасадора Србије у Паризу и угледног историчара, доктора париске Сорбоне, који за „Политику” објашњава важност улоге Петра Првог Карађорђевића у билатералним односима између Србије и Француске. Батаковић је аутор више књига на француском језику које су цењени приручници на Сорбони и франкофонским универзитетима широм света.
Уз подршку председника општине Осмог париског арондисмана, Франсоа Лебела, спомен-плочу је, преко Друштва за неговање традиција Првог светског рата, израдио вајар Љубиша Манчић.
На наше питање да ли је јавности у Србији познат велики утицај који је краљ Петар имао на развој француско-српских односа и укупни углед Србије у Европи, амбасадор Батаковић одговара да је краљ Петар у Француској једино славно име из Србије пре 1918. године, познато не само елити, преко школа, војске, историографије и споменика. Слично великом споменику краљевима Петру и Александру на почетку Булоњске шуме у Паризу, подигнутог 1936, или спомен-обележја краљу Петру Првом, у Орлеану.

Недавно објављена српско-енглеска антологија изабраних јуначких песама, читаоцима широм света омогућиће да се упознају са оним делом српске народне књижевности коју светски познаваоци сматрају правим богатством.
Истакнути енглески слависта Џефри Лок саставио је збирку од 25 српских епских народних песама, које је сам одабрао и превео. Антологија почиње стиховима песме "Женидба Душанова".
Миодраг Матицки, из Вукове задужбине, каже да ово дело подсећа на то како је Вук Караџић, преко народних песама, у свет и Европу увео српску књижевност.
"Џефри Лок је изабрао песме отпора, од првог јунаштва до песме о смрти Марка Краљевића. Осетио је оно што ће енглеску публику да интересује. То ослушкивање је начин како да наше великане представимо свету", сматра Матицки.
Лок је делио мишљење стручњака да српска епска поезија богатством тема, стилом и изражајношћу заузима светски врх у тој врсти стваралаштва.
Када читалац пожели да сазна више о јунацима песама, владарима и описаним местима, у другом делу књиге наћи ће објашњења илустрована репродукцијама слика Ђуре Јакшића, Паје Јовановића, Уроша Предића и других уметника.

Два­де­се­то­го­ди­шња го­спо­ђи­ца Иси­до­ра Се­ку­лић, „оспо­со­бље­на за учи­те­љи­цу у ви­шим на­род­ним и гра­ђан­ским шко­ла­ма из свих пред­ме­та ма­те­ма­тич­ко-при­ро­до­слов­не стру­ке“, ка­ко је са­ма на­ве­ла у мол­би за при­јем, ја­ви­ла се упра­ви Срп­ске ви­ше де­во­јач­ке шко­ле у Пан­че­ву, 4. де­цем­бра 1897. го­ди­не.
Де­це­ни­ју и две го­ди­не при­де по­то­ња по­зна­та књи­жев­ни­ца про­ве­шће у овој ва­ро­ши ко­ја је та­да има­ла 20.000 ста­нов­ни­ка. Пан­че­вац Ча­слав Ђор­ђе­вић, ко­ји је об­ја­вио књи­жи­цу „Иси­до­ра у Пан­че­ву“, твр­ди да је „го­спо­ђи­ца Се­ку­ли­ће­ва“ ода­бра­ла Пан­че­во, јер то је би­ло нај­бли­же рад­но ме­сто Зе­му­ну у ко­јем јој је би­ла по­ро­ди­ца.
Са­чу­ва­ни школ­ски из­ве­шта­ји по­ка­зу­ју да је о ра­ду Иси­до­ре Се­ку­лић школ­ски са­вет имао ви­со­ко ми­шље­ње. Школ­ске 1901/1902. би­ла је вр­ши­лац ду­жно­сти управ­ни­ка шко­ле. Али, та­да по­чи­њу ње­ни су­ко­би са упра­вом шко­ле, а ка­сни­је и ма­ло­гра­ђан­ском сре­ди­ном.
Те 1902, по ис­те­ку управ­ни­ко­ва­ња, тра­жи да јој се одо­бри по­ла го­ди­не од­су­ство­ва­ња због пу­та у ино­стран­ство и уса­вр­ша­ва­ња ен­гле­ског. Школ­ски са­вет је од­би­ја. На­ред­не го­ди­не по­на­вља мол­бу. Пи­ше Школ­ском са­ве­ту да јој је по­тре­бан „јед­но­го­ди­шњи до­пуст“ због ле­че­ња „од ка­та­ра плу­ћа са обе стра­не“. Мо­ли да јој се у вре­ме од­су­ства ис­пла­ћу­је це­ла пла­та, с об­зи­ром на тро­шко­ве ле­че­ња. Од­су­ство јој одо­бра­ва­ју, али уз на­док­на­ду у ви­си­ни по­ла пла­те. Иси­до­ра, по­вре­ђе­на, не узи­ма од­су­ство, већ бо­лу­је у Пан­че­ву, и тек по­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња.

Руски амбасадор у Србији Александар Конузин предао је данас у храму Светог Димитрија у Косовској Митровици две иконе које је премијер Руске Федерације Владимир Путин поклонио тој цркви и Пећкој патријаршији. Конузин је у обраћању грађанима навео да Русија прати шта се дешава на Косову и да ту територију сматра симболом „јунаштва и трагедије српства”.
„Налазимо се на древној српској земљи, на овим просторима формирао се српски народ и његова државност. Овде су расуте најстарије православне светиње, ово је симбол јунаштва и трагедије српства”, рекао је руски амбасадор. Према његовим речима, животни пут руског и српског народа богат је догађајима вишевековне узајамне повезаности.
„Она је изнедрила драгу нам традицију узајамне подршке у најтежим животним тренуцима. Подршка речју, делом, молитвом, крвљу. Земља Срба чува кости многих Руса. И данас је Србији потребна подршка. У Русији добро знају како тешко живе косовски Срби и са каквим се претњама суочавају. Живети на Косову за Србе је постало опасно”, рекао је он.
Конузин је казао да „глас очајања и безизлазности” Срба са Косова чују „они који нису глуви за туђу несрећу, за људску патњу”. „Од краја прошлог века Русија је користила сва расположива средства за пружање помоћи Србији у регулисању косовске ситуације. Чврсто се залажемо за очување Резолуције 1244 УН, а то је политичко-правна оцена за решавање косовског проблема”, навео је амбасадор.

Одавањем државних и војних почасти код Спомен цркве са костурницом Светог Димитрија у Лазаревцу, данас ће бити обележена 97. годишњица Колубарске битке, саопштио је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Србије.
Централна државна манифестација обележавања годишњице, у организацији Владе Србије, биће одржана данас у 11 часова код Спомен-цркве са костурницом Светог Димитрија у Лазаревцу, у чијој крипти почива око 40.000 страдалих српских и аустроугарских војника. У наставку програма, одавањем државних и војних почасти код Споменика српском ратнику у центру Лазаревца и код Спомен-храма Светог Ђорђа са костурницом у Ћелијама код Лајковца, наставиће се обележавање годишњице овог значајног историјског догађаја.
Централну државну манифестацију предводиће изасланик Владе Србије бригадни генерал Горан Радовановић, који ће положити ловоров венац Владе и обратити се званичницима и грађанима.
У крипти Спомен-цркве Светог Димитрија и крај Споменика српском ратнику венце ће положити изасланик Владе Србије, представници града Београда, општине Лазаревац, амбасада Аустрије, Мађарске, Словачке и Чешке у Србији.

Исписујући легендарну страницу у историји Јужног пола, норвешки истраживач Роалд Амундсен, 14. децембра пре тачно сто година, поставио је норвешку заставицу на Јужни пол, престигавши у невероватној трци британског колегу Роберта Фалкона Скота.
Само пар година уочи избијања Првог светског рата и у атмосфери растућих националистичких тежњи, Амундсен успева 14. децембра 1911. да, заједно са четворицом колега из своје екипе, забоде норвешку заставу на најјужнијој тачки планете.
Његова победа над британским поморским официром доживљава се као победа прагматичног и лукавог Скандинавца над храбрим али помало ограниченим британским џентлменом. Сваки од њих је сањао да освоји „свој пол": Норвежанин је прижељкивао Северни пол, док су очи Британца биле упрте ка Јужном.
„Не познајем човека који се нашао на тако дијаметрално супротном месту од онога који је сањао, као што сам био ја у том тренутку", написао је касније Амундсен описујући своју експедицију.
Не желим да будем други

Задужбина и легат са именом Арчибалда Рајса, који ће стипендирати младе криминологе из Европе, основани су са циљем да повежу све људе који се баве животом и делом истакнутог великана, речено на свечаној академији у Београду.
Свечана академија "Арчибалд Рајс, Европљанин који нас је волео", одржана је у Коларчевој задужбини у Београду, у организацији Центара за стратешке пројекте, амбасаде Швајцарске и Завода за уџбенике и наставна средства.
О човеку који је голготу Првог светског рата одлучио да проведе у Србији и да са српском војском прође Албанију и Солунски фронт, говорили су Драгослав Бокан, амбасадор Швајцарске у Србији Ервин Хофер, епископ Јегарски Порфирије, Милољуб Албијанић и Владимир Божовић.
Према речима Божовића, планирано је оснивање легата, задужбине и награде с Рајсовим именом.
"Оснивање задужбине и легата са именом Арчибалда Рајса, који ће стипендирати младе криминологе из Европе, има за циљ да повеже све људе који се баве животом и делом овог истакнутог великана", рекао је Божовић.
Почетком Првог светског рата Рајс је добио позив Владе Србије да као представник швајцарске владе и неутрални посматрач истражи злочине аустроугарске војске почињене над Србима у Мачви и Подрињу.

Сахрана посмртних остатака правника и историчара Слободана Јовановића обављена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Посмртни остаци Слободана Јовановића ексхумирани су у Лондону 1. децембра ове године, 53 године после његове смрти, а допремљени су авионом у Београд 8. децембра.
Уз многобројне поштоваоце његово дела, међу онима који су се последњи опростили од великог српског правника били су председник Србије Борис Тадић, министри Срђан Срећковић и Предраг Марковић, као и многобројне истакнуте јавне личности.
На Новом гробљу били су и академик Матија Бећковић и председник Деморкатске странке Србије Војислав Коштуница. Пре сахране, свештенство Српске православне цркве у капели на Новом гробљу служило је парастос Јовановићу.
Претходно су на комеморацији на Правном факултету о једном од највећих интелектуалаца модерне Србије на комеморацији су говорили декан факултета Мирко Васиљевић, ректор Београдског универзитета Бранко Ковачевић и председник САНУ Никола Хајдин.
"Својим свеобухватним ангажманом у друштвеном животу Србије, Јовановић је оставио дубок траг у његовом и нашем времену", рекао је Хајдин и додао да је Јовановић признање за допинос правним наукама добио 1905. године када је изабран за дописног члана Српске краљевске академије, а три године касније и за редовног члана.

Две деценије је прошло од када је Црвена звезда у Токију покорила свет. После европске титуле у Барију, "црвено-бели" су објединили круне победом над чилеанским шампионом Коло-Колом од 3:0. Стрелци на том мечу били су Владимир Југовић са два поготка и Дарко Панчев.
Као да је јуче било. Утакмица у Токију за титулу клупског шампиона света против чилеанског Коло-Кола, која је почињала у касним сатима, и милиони људи који су то вече остали будни да гледају како Црвена звезда, после европске, осваја и светску титулу.
Момке који су неколико месеци раније у Барију већ ушли у фудбалску историју предводио је Владица Поповић, а играли су: Звонко Милојевић, Душко Радиновић, Горан Василијевић, Владимир Југовић, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Милорад Ратковић, Влада Стошић, Дарко Панчев, Дејан Савићевић и Синиша Михајловић.
Већ на почетку утакмице било је јасно да је Звезда ближа и овој титули. Прво је Југовић у 19. минуту постигао погодак, чиме је начео противника.
У финишу првог полувремена на кратко се само увукао страх код навијача Црвене звезде када је искључен Дејан Савићевић. Ипак, то је трајало само до тренутка када су "црвено-бели" истрчали на терен у другом полувремену и наставили да ломе противника.

Његово Преосвештенство Еп. канадски Г.Г. Георгије о реформи и реформаторима Свете Литургије
Тешкоћа је пуно, у свијету и у вијеку, у народу и у Цркви...
Невјероватно је то што се, у посљедње вријеме, поједини умни и учени теолози, као да су посвршавали све друге послове у Цркви, окренуше реформи литургије! Испаде да су нам секте, које преплављују Србију, мањи проблем...
Никада не бих, попут појединих владика, могао да насрћем на оно што је освјештано вијековима, на богослужбени поредак какав Срби познају од Светога Саве до данас. (Нећу помињати имена тих владика, довољно ће бити то што сваки од њих добро зна да баш на њега мислим.)
Устаљени вјековни поредак наједном је постао мрзак и одбојан, зато што је „из турскога ропства", „из учења Петра Могиле", „из украјинског унијатског утицаја"... Једино се слажем да је словне грешке требало исправити...
Поједини архијереји су се не само оглушили о одлуку Светог сабора Српске православне цркве да се, док „Комисија за проучавање литургијских питања" (чији сам члан) не да своју коначну ријеч, „држе устаљеног богослужбеног поретка", него су већ написали и приручнике за нови начин служења...
Несхватљивоје да у насртају на традиционални поредак предњаче неки којима је отац Јустин Поповић био учитељ!