У селима на ободу Крагујевца, где су се по мишљењу немачке команде крили „бандити”, војници Трећег рајха нису успели да сакупе довољан број људи. Привођења су настављена у Крагујевцу.

Људи су извођени из кућа, радњи и бакалница. Иако је наредба гласила да се приведу мушкарци у доби између 16 и 60 година, у колонама које су одвођене на већ припремљена стратишта било је и млађих од 16 година.
Према подацима историчара и вишег кустоса Спомен музеја „21. октобар” Станише Бркића, аутора књиге „Име и број”, у Крагујевцу и околним местима стрељано је 40 дечака узраста од 11 до 15 година, 261 средњошколац, као и 16 младића који су имали између 19 и 21 годину.
Одмаздом у Крагујевцу руководио је мајор Паул Кениг, а за рацију у околним селима био је задужен капетан Фриц Фидлер. Изнервиран догађајима који су се одиграли у Маршићу и Илићеву, где је приликом покушаја бекства групе мештане дошло до сукоба у којима је погинуло неколико немачких војника, Фидлер је наредио да се похапси још око 500 људи.
Тако је, уместо планираних 2.300, у топовским шупама у Шумарицама затворено 2.800 људи.
Према Бркићевим речима, бројка о 7.000 стрељаних није творевина послератних комунистичких власти. Ту бројку је у минеј, богослужбену књигу за месец октобар, први уписао прота старе крагујевачке цркве Драгослав Величковић. Потресени догађајима који су се одиграли, касније су исте податке наводили и Данило Михаиловић, начелник безбедности Дунавске бановине, као и Живојин Јовановић, који је као преживели сведочио на суђењу у Нирнбергу.
Злочином у Крагујевцу бавила се и Државна комисија, коју је одмах по ослобођењу формирала нова народна власт. Током вишемесечне истраге ажурирана су бројна сведочења чланова породица стрељаних, а рад на прикупљању података завршен је 12. јула 1945.године.
У извештају који је прослеђен властима у Београду наводи се да су на стратишта прво одведени крагујевачки Јевреји и симпатизери комуниста, као и да су у стрељањима учествовали и припадници покрета Димитрија Љотића.
Бране Карталовић, Политика