Он је све видео што ја нисам. Како је то могуће. Има неких људи које волиш и против своје воље. Ђорђа треба поздравити као заслужног борца. Он се никада није чувао. Све је радио докраја. Као први пут.
Нема ту више Тургењева. ''... Стока слаба, коњи мршави, радници ленштине, управник или будала или лупеж...'' Прогрес. Социјализам. Рад.
Ђорђе је лик из романа. Осваја или одбија. Буди љубав или отпор. Имам дивљење према његовом заносу рада. Груб певач. Са посебним чаром.
Он полако напушта тескобне странице естраде. Другује са Дон Кихотом и Хамлетом. Он је трајна људска судбина. На естрадном путу. Ђорђе руши стари ред ствари. ''Никад није касно да се љуби страсно''. Брак. ''Љубав под принудном управом.'' Он остаје.
Као човекова жеља да прича о себи. Због сна о новом свету. Ја и ти то нисмо остварили. ''Никад није касно...'' Ми се бар нађемо. У двадесет пет година. Како ли сада изгледају неизрециво тужне хумке. На забаченом сеоском гробљу. Изгубљеном у ширинама Русије.
Нас је срамота да спустимо заставу. Лењост изазива дрељив замор. Букети црвених и белих ружа. Још мокрих од росе. Открио сам само један делић. Жене одмах желе да знају на које си време дошао. И ту се сигурно не варам. Увек кад не знам шта ћу, говорим о Моцарту. И женама.
Дрнђа Циганин ми је кувао чај. Са павлаком. Профинио се. Мачор. На првом месту постоји животно искуство. На другом – поједине личности. Ти си, Ђорђе, личност. Дуго сам био глуп. И ветропир. Изложи ми, братац, своје погчледе на живот. Ја се не изражам сасвим јасно. Надам се да ће те ме разумети. Почећу да једем нека нова јела. Ђорђе, ти и ја смо се променили. Ти то знаш боље него ико. Тешко морнару на мирном мору.
Бранко Цига Миленковић
ПРОЧИТАЈТЕ: ЂОРЂЕ МАРЈАНОВИЋ ПРОСЛАВИО РОЂЕНДАН У ДОМУ СИНДИКАТА